KOSARA ‒ SUPRUŽANSKA DEVICA
Volim dane što se pletu oko mog rođendana. Neobično su dugi i uglavnom topli. Sunce zarana ishodi i kasno ponire za gore i vode. Tada obično nemam volje da mnogo radim. Niti da se bavim ozbiljnim promišljanjima. Jedan rođendan pamtim po susretu s njom, prototipom neobičnih svetiteljki. Onih što su junakinje žitija, a da se u žitijne kanone teško uklapaju. Dojezdih spokojno u Virpazar. Volim to mesto na razmeđi stvarnog i snevanog. Sa knjigom u ruci i mirom u duši smestih se u bašti Crmničkog vinotoka, čuvene vinoteke i konobe. Služe dobra vina, ali je meni bilo do domaće kafe i hladne vode. Otvorih knjigu koja je nije mogla prizvati. Osetih lahor na licu i neobičnu svežinu. Podigoh pogled i ugledah je. Sela mi je nasuprot. Odmah sam je prepoznala. Zaboravih na čuđenje, čak se ni ne zapitah da li je primećuju i gosti za susednim stolovima. Tamni veo skrio je ljupko lice izbrazdano suzama prolivenim u dugim supružanskim i nešto kraćim udovičkim noćima. Tople smaragdne oči posmatrale su me netremice. „Kosaro, kćeri Samuilova i Agatina, nevesto Vladimirova!“ „Zar se čudiš što me vidiš ovde?“, upita me podižući veo. „Ovo je tvoja zemlja. Ipak nisam očekivala da te sretnem baš sada. Ponekad mi deluješ tako nestvarno. Kao uobrazilja nepoznatog benediktinca koji te je stvorio da bi proslavio Jovana Vladimira, kneza mudrog i pravednog i svetitelja od iskoni. Onda je pop Dukljanin to žitije zajedno s tvojim likom utkao u svoj Letopis o kome se i danas mnogo zbori i nagađa. Postojiš da bi se plemenitost tvog muža još više naglasila“. Zagledah se u njene smaragdne oči i odjednom osvanuh u memli, hladnoći i tami prespanskih laguma. Videh tankoćutnu senu kako se u pratnji sluškinja nečujno kreće vođena željom da sužnje napoji i umije ih. Nadahnuće joj je došlo od Svetog Duha. Jedan sužanj joj zapade za oko. Lepoliki i stasiti Vladimir kraljevskog držanja. I ona ga zavole istog trena, premda je spoznala Anđela Gospodnjeg u njegovoj blizini. Od moćnog oca zatražila je da blagoslovi brak sa izabranikom njenog srca. Otac joj učini po volji. I tako se obrela u Duklji, na obalama Šaškog jezera, u prestonom Svaču kažu, između jezerskih i morskih dubina. Iz Svača pogled daleko dopire. Ali ne i njen. Probode me njen bol. Jedna se suza skotrljala iz zelenog oka. Plamtećeg. Nasilno zgaslog sjaja. Izustih: „Da li bi sve isto učinila da si znala da biraš celomudreni brak? Da li si se svesno odrekla ženstvenosti i majčinstva?“ Poželeh da je zagrlim, ali joj tek ovlaš dodirnuh zgrčenu ruku položenu na toplu drvenu podlogu stola. „Dva puta sam trpela. Prvi put u dugim i tihim noćima koje nikada nisu postale supružanske, kraj nebeskog čoveka i zemaljskog anđela“. „Ali čak se ni carske kćeri ne udaju za svetitelje i anđele,“, rekoh. Još dve suze se skotrljaše u nigdinu. „Drugi put postradah kada sam ga videla obezglavljenog, dok su se episkop i kaluđeri hvatali za glavu i ridali zbog izdajstva, a Jovan Vladislav likovao“. „Bila si tako odlučna da muža dostojno pogrebeš, da ga proslaviš kao svetitelja, da sačuvaš uspomenu na njega kod mnogih naroda koji će živeti na ovom tlu“. Stegoh joj ruku. Osetih njeno biće. Odlučna, hrabra, duboko intuitivna, spremna na žrtvu zarad ljubavi, a ipak po vlastitoj želji položena kraj Vladimirovih nogu u crkvi o čijoj se lokaciji još uvek nagađa, a pouzdano je samo to da beše posvećena Svetoj Mariji. Kosara ‒ supruga prvog domaćeg svetitelja, prauzor svetiteljke. Kosara ‒ moguće ktitorka najstarijeg ženskog manastira u srpskim zemljama srednjeg veka. „Zaslužila si venac mučeništva“, prozborih iz sopstvenih dubina, „tvoje trpljenje uistinu beše veliko, tako veliko da su ti priznanje odali i nepoznati benediktinac i pop Dukljanin. I danas slave tvoju požrtvovanost“. Kosara obrisa suze, spusti veo i udalji se brzim korakom preko jezerskih voda prema Svaču i Skadru. Sklopih knjigu i srknuh gutljaj još uvek tople gorke kafe. Osetih prazninu u stomaku i stezanje u grudima. Zaplakah usred rođendanske katarze.
КОСАРА, рад академског сликара Александра Алимпића, Панчево 2018.