КОСАРА ‒ СУПРУЖАНСКА ДЕВИЦА
Волим дане што се плету око мог рођендана. Необично су дуги и углавном топли. Сунце зарана исходи и касно понире за горе и воде. Тада обично немам воље да много радим. Нити да се бавим озбиљним промишљањима. Један рођендан памтим по сусрету с њом, прототипом необичних светитељки. Оних што су јунакиње житија, а да се у житијне каноне тешко уклапају. Дојездих спокојно у Вирпазар. Волим то место на размеђи стварног и сневаног. Са књигом у руци и миром у души сместих се у башти Црмничког винотока, чувене винотеке и конобе. Служе добра вина, али је мени било до домаће кафе и хладне воде. Отворих књигу која је није могла призвати. Осетих лахор на лицу и необичну свежину. Подигох поглед и угледах је. Села ми је насупрот. Одмах сам је препознала. Заборавих на чуђење, чак се ни не запитах да ли је примећују и гости за суседним столовима. Тамни вео скрио је љупко лице избраздано сузама проливеним у дугим супружанским и нешто краћим удовичким ноћима. Топле смарагдне очи посматрале су ме нетремице. „Косаро, кћери Самуилова и Агатина, невесто Владимирова!“ „Зар се чудиш што ме видиш овде?“, упита ме подижући вео. „Ово је твоја земља. Ипак нисам очекивала да те сретнем баш сада. Понекад ми делујеш тако нестварно. Као уобразиља непознатог бенедиктинца који те је створио да би прославио Јована Владимира, кнеза мудрог и праведног и светитеља од искони. Онда је поп Дукљанин то житије заједно с твојим ликом уткао у свој Летопис о коме се и данас много збори и нагађа. Постојиш да би се племенитост твог мужа још више нагласила“. Загледах се у њене смарагдне очи и одједном осванух у мемли, хладноћи и тами преспанских лагума. Видех танкоћутну сену како се у пратњи слушкиња нечујно креће вођена жељом да сужње напоји и умије их. Надахнуће јој је дошло од Светог Духа. Један сужањ јој западе за око. Леполики и стасити Владимир краљевског држања. И она га заволе истог трена, премда је спознала Анђела Господњег у његовој близини. Од моћног оца затражила је да благослови брак са изабраником њеног срца. Отац јој учини по вољи. И тако се обрела у Дукљи, на обалама Шашког језера, у престоном Свачу кажу, између језерских и морских дубина. Из Свача поглед далеко допире. Али не и њен. Прободе ме њен бол. Једна се суза скотрљала из зеленог ока. Пламтећег. Насилно згаслог сјаја. Изустих: „Да ли би све исто учинила да си знала да бираш целомудрени брак? Да ли си се свесно одрекла женствености и мајчинства?“ Пожелех да је загрлим, али јој тек овлаш додирнух згрчену руку положену на топлу дрвену подлогу стола. „Два пута сам трпела. Први пут у дугим и тихим ноћима које никада нису постале супружанске, крај небеског човека и земаљског анђела“. „Али чак се ни царске кћери не удају за светитеље и анђеле,“, рекох. Још две сузе се скотрљаше у нигдину. „Други пут пострадах када сам га видела обезглављеног, док су се епископ и калуђери хватали за главу и ридали због издајства, а Јован Владислав ликовао“. „Била си тако одлучна да мужа достојно погребеш, да га прославиш као светитеља, да сачуваш успомену на њега код многих народа који ће живети на овом тлу“. Стегох јој руку. Осетих њено биће. Одлучна, храбра, дубоко интуитивна, спремна на жртву зарад љубави, а ипак по властитој жељи положена крај Владимирових ногу у цркви о чијој се локацији још увек нагађа, а поуздано је само то да беше посвећена Светој Марији. Косара ‒ супруга првог домаћег светитеља, праузор светитељке. Косара ‒ могуће ктиторка најстаријег женског манастира у српским земљама средњег века. „Заслужила си венац мучеништва“, прозборих из сопствених дубина, „твоје трпљење уистину беше велико, тако велико да су ти признање одали и непознати бенедиктинац и поп Дукљанин. И данас славе твоју пожртвованост“. Косара обриса сузе, спусти вео и удаљи се брзим кораком преко језерских вода према Свачу и Скадру. Склопих књигу и сркнух гутљај још увек топле горке кафе. Осетих празнину у стомаку и стезање у грудима. Заплаках усред рођенданске катарзе.
КОСАРА, рад академског сликара Александра Алимпића, Панчево 2018.
