detalj slike: StockSnap

MOJA PRVA  LjUBAV

Lihnida, to ime stoji napisano u krštenici kasabe Bitola, u provinciji bivše držav(etin)e kraljevine Jugoslavije. Rođenjem sam najstarija od, ukupno, petero dece u familiji. Posle mene, zaplakaše:  Cvetanka, Bogdanka, pa Đurđica i najmlađi brat, jedinac, Dimitar. Tatko naš Vlado nadevaše imena, ne pitajući  majku Elenu. Vladao je čvrstorukaški, dosledno u srpsko -pravoslavno - patrijarhalnoj tradiciji...

Bože, teret je padao na moju kičmu! Pomagala samu kući, majci. Sa ocem rintala oko poljoprivrede i čuvala svinje, pazeći ostali sibijan. Pa šta ostane vremena za mene. Leta behu topla, sa retkim kišama, dok su zime bile oštre. Proleća ne beše i ono se neumitno, krunilo poput behara. Jeseni donosiše pune sepete voća sa drveća: slatke nimete: jabuke, šljive, kruške, dunje, mušmule, kestena, grožđa, nara i kivija. Urod  prtih na prostrani tavan ambara, napravljenog od orahovine. Žito sam spremala u koš, a doticalo je do idućeg leta. Hefteno smo jeli parče mesa, pa su koske žrtvovane stoke pristizale psu. Tavorismo čestito, iznad siromašnih seljana, iako se ne mogu pohvaliti da posedovah dosta odeće i obuće. Tatko Vlado kupovaše samo jedan par cipela, za školu. Čizme sam obuvala za rad u njivi, zbog zaštite od ujeda zmija. Imala sam i haljinicu. Od žerseja, ljubičaste boje i nestrukiranu. Leptir–mašnica je,  nestašno lepršala, nalik devojčici mog uzrasta, u predivnom odrastanju...

Za praznike i slave, dočekivasmo goste, koji su stizali u kuću, nutkajući ih bogatim soframa. Otac besediše, namigujući da donesem harmoniku i uveseljavam prijatelje, muzikom i pesmom „Lihnida, moma ubava“. Kako smo bili vesela i srećna porodica!

Moja prva ljubav se desila iznenada i neočekivano. Baš kao što prve ljubavi stižu, nenajavljene, zatičući nas nespremne. On beše muževan, razvijen, širokih ramena, visok mladić, poreklom Grk. Garava kosa, natopljena briljantinom, na suncu se presijavala. Omađijao me pogledom i očima. Zapazih ručerde kojima je mlatarao u vazduhu i mogao udarcem ubiti najsnažnijeg vola. Pružih rukicu, a on je prignječi svojim „šafstokom“. Predstavio se i kroz biserne zube rekao ime: Odisej. Zbog njega molila sam oca da upišem srednju školu, smer - stočarstvo. Hvalio mi se bogatim rođakom u Kanadi, gde će obitavati na njegovom ranču i baviti se uzgajanjem stoke... Pokaza mi fotografije, dok „gazela“- helikopterom nadletaše stada. Toliko zemlje je imao da konjem ili  „motorizacijom“ nije uspevao doći kući do kasno. Zaljubih se do ušiju i u srce udenuh Odiseja. Ja učenica u Bitoli, a moja simpatija bujne kose beše pohađala studij stočarstva na Veterinarskom fakultetu u Skoplju. To ga ne spreči da obilazi roditelje, vikendom. Razdaljinu je prevaljivao autom, modelom sportskoga kabrioleta što se meni sviđalo i beše „šik“...

Jedanput  „uhvati“ mrgavu, čuvaricu svinja. Blizu naše kuće nalazilo se jezerce gde su se kvasile. Preumorna, zaspala sam u hladovini, a životinje utekle u kukuruzište. Vrućina pustinjska. Sunce u zenitu. Kada se trgoh iz sna, pretrnuh od straha. Svinja nigde na vidiku. Voda se mirno ljeskala. Zapomagah! Potrčah...Posle sna,sinu misao da životinje žderu kukuruze. Džepnim nožićem odsekoh prutić. Zatekla sam – haos! Noge mi se „odsekle“, kako ću izaći ocu pred oči? Svinje su stenjale. Kleknuh da ih dignem, umazavši se blatom. Mrgava, terala sam ih prutićem niz putić. Nadomak tog jezerca, gde su životinje roktale u blatu, rasterećujući se od crkavanja, pojavi se moj Anđeo. Pokušah skrenuti sa putića. Video me i prepoznao, ali sam se pretvarala da ja njega ne primetim. U onoj brzini, zaboravih na izgled! U probušenim čizmama, staroj suknji i mrgava od blata, došlo mi je da propadnem u zemlju od stida. Pocrveneh u licu. On je razumeo, i ne zastade. Susretoh ga, još jednom, pre nego što je odselio.

Moglo se poklopiti s odlaskom Odiseja, ili ranije. Usnih kako se strasno ljubimo... Majka je čula i upitala čije muško ime spominjem? Pokušah slagati. Mati podiže obrve i, opasnim tonom u glasu, reče:     

- Lihnida, ne igraj se glavom na ramenima! Rodiš li kopile, ne donosi ga ocu i majci na oči. Bolje ti je skači u   'ladan Vardar, da spasiš obraz ovoj mlađoj čeljadi, ćerkama i bratu, sinu mom voljenom! Opominjem te i pretim, devojko, nisi dete, pamet u glavu. Prvenče si, najstarija, moraš im biti primer! „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“...

Nakon majčinih reči, više nije bilo šale. Odlučih da se ne viđamo, jer je zbog mene umeo 130 km, prevaliti za vikend iz Skoplja u Bitolj, da bi me video i mu'abetio. Jedno veče poveri mi tatko vest od  koje sam se obeznanila. Pozvao je u goste moga budućeg muža? Taj čovek beše sin njegovog prijatelja sa kojim tatko Vlado tad službovaše u vojsci Kraljevskog Veličanstva. Ne pitaše hoću li pristati – morala sam! U našoj kući pojavi se čovek za koga je otac  tvrdio kako ima posao u vladi, da je inženjer sa redovnom platom i pristojno živi u viletini u Skoplju. Bila sam u svojoj sobi na spratu. Sestra Cvetanka mi je doskakutala u sobu i prenela zahtev da izađem pred gosta – zaručnika. Suze mi oblivaše lice... Pamet se mutila...  Odisej došao iz Skoplja i ovaj vikend, čekajući, a ja moram sići i  služiti stranca koga moje srce nije htelo. Prevagnu strah pred tatkom. „Sabrala“ sam se i umila lice, noseći petrolejku. Ali, odmaknutu tako da mi nisu mogli videti natečene oči od isplakanih suza. Kada sam se obrela u sobi, između mog oca i njegovog prijatelja videh  čoveka koji je morao biti moj muž. Osvetljen lampom, okačenom iznad njega, zapazih da beše, još, proćelav i sa dubokim zaliscima. Kad ustade da mi preda poklon, razočarah se koliko beše nizak. Kratke ruke, kao u ćate, ali zato studenije od zmije. Dlan ruke mu znojav, možda od nervoze. Nosio je vanserijsko, demode odelo, golubije boje! Poput kante ledene vode, bačene na mene takav šok i stres doživeh. Časovnik sudbine je otkucavao. Pogledah u sebe, u bunar svojih želja, pitajući se hoće li Odisej strpljivo čekati? Nadala sam se da će napast od  ovoga klovna otići čim se najede. Ali, avaj... Nakonvečere, gostu se ćefnu da pokažem i muzičke kvalitete. Tatko Vlado pohvalio se proscu da virtuozno sviram harmoniku. Nadmeno reče: pevaj „Makedonsko devojče“. Za inat, ja mu otpevah „Bitola, moj roden kraj“, misleći da ću ga oterati kapricioznim, ponašanjem. Kada se nasmejao, od uva do uva, uhvatih pogledom da beše, povrh svega, i krezav!

 – Gospode, Bože, šta sam ti zgrešila?, pitala sam se tada! Taj meni tuđ i sitan čovek, kršteni Jovanče, u kome se zrcalio od glave do pete, krenu prema meni. Oholo, preneo je ocu Vladi kako želi izaći vani sa mnom; prošetati posle večere i promu'abetiti. Ne preostade mi bolje, nego trpeti,  nadajući se kako će ispariti što pre. 

– Znate, Lihnida, meni je neophodna žena. Zdrava, mlada i snažna. Sa  „mirazom“... Pogađate... Nevina! Devica!!! Želim od Vas napraviti ženu i majku moje buduće dece. Možete li mi roditi petoro, onoliko koliko Vas ima u familiji,  na okupu, kod tate? Morate znati da Vam neću dati raditi, iako ste obrazovani sa srednjom školom... Iz razloga, što hoću da me svaki dan isprati na posao moja žena sa osmehom na licu i dočeka sa toplim kuvanjem. Sit sam konzervi iz studentskih dana i proje. Molim Vas, obećajte, čim se venčamo, da li mi možete roditi petoro dece, Lihnida?! Znam, nemate izbora, Vaš tatko Vlado potvrdi mi da nemate momka; uverio sam se  da ste i muzički nadareni. Ali, kada stignemo u moju vilu u Skoplje nećete smeti svirati. Ponesite slobodno harmoniku, ali Vam zabranjujem da svirate. Prvo,  zbog suseda, pa tek onda radi mene koji sam, što vidite, ozbiljan, poslovan čovek. Ja sam Vaša sudbina, pa kažem blagodarite Gospodu na meni, jer ću sve učiniti da Vas usrećim! Šta sam imao na umu to je sad i na drumu, i ubeđen sam kako nemate ništa da me pitate dalje, pa ću završiti, sa nadom u datum zakazivanja venčanja. I putovanjem na medeni mesec...

Dok me tatkov izabranik Jovanče, smarao i gnjavio, jednim sam uvom slušala. No priča nije prodirala u moje srce. Ne osvajaše izgledom i pogledom, kao što je umeo milooki Odisej, ali... šta je – tu je!

Šetajući korzoom, očekivala sam susret. Ukrštanje pogleda, i da će napokon shvatiti zašto nisam uspela doći na ljubavni sastanak. Ubedila sam se da je sestrica Cvetanka odnela pisamce njemu, na vakat, i da se vratio u hotel. Srce devojačko je gorelo u vatri ašika prema Odiseju, koji je obećavao lepši, uzbudljiviji, bogatiji život od  gnjavaže i smarača Jovanča,  što mi se nadvio nad glavom kao prokletstvo! I koga je mogao sam namantati na mene prokleti Sotona, daleko mu kuća na kuku-lele bila...

Ko je tada pitao žensko za mišljenje? Koga je zanimalo šta se nalazi u zaljubljenom ženskom srcu koje se nadalo? Beše li kome potrebnojezero suza i reči što ih je vetar razvejavao kao pšenicu koju seje seljak na njivi? Kako je slaba žena mogla odupreti se svojoj, okrutnoj sudbini i odluci muškarca? Kakve sam šanse imala da pobedi mojaprva ljubav i srce ne bude ranjeno? Nikakve šanse nisam imala da pobedi moja prva ljubav, a srce moje su ranili. Nisam se mogla odupreti gvozdenoj volji muškarca, jer sam bila slaba i ekonomski zavisna od porodice. Nije im trebalo jezero mojih suza i reči koje su, vetrom, rasejavane, a da roda nisu davale. Nikoga nije interesovalo šta se nalazi u zaćorenom srcu Lihnide. Ne upitaše za saglasnost  mene,  Lihnidu, i sve prođe bez mog mišljenja i pristanka.Tugo, neprebolna! Pored svega, u glavi tutnji da napravim kompromis sa srcem, u posve patrijarhalnoj sredini.  Ogledajući se u zrcalu i, utešnožvačući „gjumeleze“, rekoh dvojnici:     

- Pa, dobro, ako je tako, Lihnida, šta ti preostaje? Ne pružaju ti šansu da uzmeš ili ostaviš, jer moraš i prisiljena si – uzeti nametnuto. Ljubav neka zri, promeniće se okolnosti. Pođah kad voliš nešto, a to ispadne loše za tebe, a sa druge strane, opet, nešto mrziš, a to može ispasti dobro za tebe. Čovek ne zna šta ga čeka u budućnosti. Namerihdozvoliti srcu da me vodi u prolaznom životu, ali je ispalo kako se nisam ni u najgorem snu nadala. Bez iskustva, moram na saburli način prevladat iskušenja.

Udadoh se za naleta koga mi, unapred,odrediše. I, umesto da budem ženica, pretvori me u stroj za: rađanje, kuvanje, peglanje, pranje, usisavanje i trpljenje. Prva godina je nekako i prošla. Pokušavala sam da se sviknem na taj život. A onda je stigla radost u moj brak i te godine... Kada je ubijen, u saveznoj američkoj državi Teksas, gradu Dalas, 35-ti predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džon Kenedi! U godini tuge za jedan deo sveta, kod mene seslavilo rođenje prvenca – sina Vlade. Prvo, pa muško! 'Alal vera, Lihnida! Jovanče doneo odluku da, u znak zahvalnosti, prema mom ocu Vladi, koji ga je usrećio kćerkom, nadene isto ime svome  prvencu! Kada ga upitah: može li bolje i lepše,prizna da nikada nije imao hajra u kockanju, ali u ljubavi – da! Jovanča napada posednička psihologija; smatrajući da sam njegova „stvar“ slično košulji koju isprlja ili pocepa kada htedne! Ćutke sam podnosila, verujući se da će i meni svanuti jednog dana. Otada, sve puste godine, počeh -  pisati. Prvo u sebi, a onda i tajno, na papiru. Izbacivala sam iz sebe ogorčenje i otrove zgađenosti nad životom, skrivajući svesku na tajnom mestu, tako da je moja kazna - Jovanče ne pronađe, ni posumnja u moju vernost.

Preokret se desio u doba ekonomske krize. Jovanče, odjednom, više nije imao isti broj mušterija na poslu. I promet je značajno umanjen. A on, ušao u projekat izgradnje vikendice iznad prelepog Ohridskog jezera. Nije mogao izaći na kraj sa plaćanjem računa za vilu, školovanje dvoje dece (u međuvremenu, pristiženam drugi sin Laza!) i gradnje „Karingtonke“ na predivnoj lokaciji malo iznad bisera - grada Ohrida. Jedno veče dođe skrhan, i skljoka se za sto, pozivajući me da mu se pridružim, iako sam uvek morala stajati na nogama dok on nije završio sa predjelom: supom, glavnim jelom: šniclom i porcijom „gravče na tavče“ začinjen imnanom sa planine Galičica, te desertom: gurabijama, sa kozjim mlekom i pekmezom od jabuka. Jedva sam dočekala da sednem, ne čekajući da ponovi dvaput, i pretvorila se u uvo. Njegov dijalog, u stvari, beše monolog. Prvo, na dnevni red stiže naš „ljubimac“-auto. Hitna prodaja kako bi otplatio dugove! Druga mera beše da sin – prvenac Vlado, smatran solidnim đakom u školi, ne studira. Oklevaše dalje, šta će reći... Dohvati drhtavom rukom čašu vode,tako da sam već pomislila kako mu nije dobro. Eksirao je, do dna! Odhuknuo, skidajući teško breme sopstvene odgovornosti, a potom jeknuo, poput ranjenika...   

– Lihnida, ženo voljena, odlučih da te zaposlim u list „Mladi borac“, u Skoplju, na mestu poslovne sekretarice. Konkurs je raspisan: najbrže kucaš na pisaćoj mašini,  a odlično poznaješ gramatiku i pravopis. U prednosti si;  dobićeš najviše bodova na familiju; pripravnik si. Suština je u poštenju! Direktor novina Gmitar, od Prilepa, je moj prijatelj i neće drolje, koje bi ga špijunirale, i, oterale u „bajbok“. Nejse, odsad ćeš svoje radno mesto i glavu na ramenima čuvati, držanjem jezika za zubima! Posumnja li moj prijatelj u tebe, znaj, Lihnida, krvi ću ti se napiti, kunem se... A, znaš da pištolj austrijske proizvodnje i marke „Gezer“, čuvam za ne daj Bože. Tim rečima završi što ga je tištalo ceo dan ili nedelju. Pojmih, krajnje ozbiljno, pretnju izgovorenu u huji, a onda  progutah knedlu. Ama, beše mi stalo da  počnem zarađivati svoju penzijicu i,  konačno, prhnem na slobodu kao 'tičica iz zlatnoga kaveza, u koji me zatočio moj supružnik Jovanče. Između zidova kuća, muževi su pretvarali žene u robote zbog – rabote!

Sedela sam, pritajena da mirno slušam, a, htedoh đipiti od sreće i zadovoljstva. Jer, nebo je uslišilo moje tihe molitve koje sam, malim jezikom na srcu, izgovarala. Uvek se nadajući promeni sudbine, u boljem i lepšem pravcu koji će doneti ženskom srcu žuđenu radost i slobodu... Hvala i Slava Gospodu!

Prvi radni dan je protekao bez problema. Imala sam pune ruke posla i jedva stigla doručkovati. Kasnije, ukazala mi se prilika da „gustiram“ kaficu. Bez mogućnosti da pijem u kancelariji, osmelila sam se i otišla do kuhinje gde me je dočekala ljubazna kuvarica. Dok se okrenuh, pljesnuvši dlanom o dlan, pauzaprolete. Dogovorismo se da nas dve izađemo u laganu šetnju korzoom. Moja nova drugarica Lezeta je htela da me što bolje upozna. Prihvatih poziv. I viđasmo se,  šetajući kao dokon svet za vreme pauza... No,ubrzo, kuvarica - raspuštenica, skonta da joj, ipak, ne odgovara društvo (ne)srećno udate majke i roditelja, pa me se otarasi. Razlog bešeu „curenju“ trača da se šef, usudio, drsko, staviti  ruku na moje rame dok sam nešto hitno prekucavala u njegovoj kancelariji. Pogledah ga, ljutito, a on, zadrhta,sličnomišu. Izvinio se i zamolio da halalim takvu nespretnost, s obzirom da se nikada neće smeti ponoviti. Kako bih se smirila, donesoh odluku da izađem... Dan beše sunčan, idealan za šetnju. Na ulici, prodavcinudiše tulipane različitih boja. I onda, odjednom, ugledah – njega... Ispočetka nisam verovala očima, smatrajući da je utvara, poslat znak i poklon sa neba ili uteha... Srce mi zaigra, u grudima, od ushićenja. Razum nadvlada srce i decenije čekanja.Zaklonih se iza širokog drveta prve topole, dozivajući ga imenom: Odisej! Okrenuo se, ali ne razabra odakle poziv dopire. Ne odustajući, opet, ponovih poziv, a on se naglo okrenu, iako me nije uočio. Igrom sa njim, odsutnim u Kanadi, sve ove decenije želela sam ga slatko mučiti i osvetiti se. Izvirujući iza topole, sa namerom da ga zovem i treći puta, on zastade i pažljivo proučavaše mesto odakle je glas otposlat. Ugledao me i moradoh otkriti svoj„zaklon“, te mu prići. Koračah ka njemu kao prema Tvorcu, a prožimalo me osećanje tonjenja u asfalt. Čekala sam da me spasi njegova snažna ruka. Pozdravih ga. Rukovasmo se poput znanaca. Moja rukica završi u njegovoj surli. Činilo se kao da je okean pojeo brodić... Osmotrih ga,  iz blizine. Ostareo, posedeo, sa dubokim zaliscima izboranog lica, ali elegantan,  Odisej me ne prepozna!?  Čizme, „kaubojke“,  ukrašene mamuzama su zveckale, a beše još viši od mene onako sitne i rahat životinjarenjem popunjene ženice... Ne znam zašto, tada mi se pogled „prilepio“ za njegov šešir, širokog oboda, bež boje...

-Gospodin Odisej?  

- Da, gospođo! Mogu li saznati odakle se poznajemo i kako znate moje ime?

- Duga je to priča, bez srećnog završetka, dragi prijatelju...

- Znate, moje vreme je novac! Ukoliko nije baš dugačka ta priča, mogu li Vas, ponizno, zamoliti da mi je ispričate dok budemo cedili „ficuka“, sa krofnama?

Otišli smo u kafanu, blizu kamenog mosta nad Vardarom, ugneždenoj na jednoj od najelitnijih lokacija u Skoplju. Razgovor mi je melem, a dugo zatomljivana osećanja me preplaviše. Nisam bila žedna, a „gutala“ sam njegove reči. Svaka misao je izletala iz usta poput dragulja koje sam skupljala da ih nikada više ne zagubim. Poverio mi se da, tamo daleko, živi sa strankinjom, u drugom braku. Posvedoči mi da se obogatio da ne zna koliko ima novca u banci, dodajući kako ga to ne usreći  u životu.(Stalno se pitao koji sam ja „kamenčić“ u mozaiku njegovog života i gde me upoznao?!) Uverih se kako mi je postao još dalji i tuđi, pa se ne usudih odmah razotkriti sve detalje mog života i privatnosti, jer me kod kuće čekala aždaja - muž Jovanče! Bože, oprosti što slagah Odiseju, prvoj, plemenitoj ljubavi i hrani mojih snova...

Život prolaziše sporovozno. Gubitak se povećavao. Shrvan brigama i poslom bez nafake, u opštoj krizi, Jovanče ispusti dušu. Postadoh udovica, sa dvoje „dece“ pred ženidbom. Tepam ovako, a ne sinovi, ljudi, jer svakoj majci su njena deca uvek bi(va)la i ostaće mala. Život mi se sveo na povremene odlaske u goste kod njih, sestara ili  brata jedinca. Šesto leto, nakon smrti muža Jovanča, Bog uze moju, najmlađu sestru Đurđicu. Odlazeći na groblje, pogledah sliku (ne)spokojnog i besmrtnog pokojnika.

Na jednom spomeniku, isklesanom od granita, uočih poznato ime i prezime, ispisano zlatnim slovima, sa slikom u obliku medaljona. Noge klecnuše, kao kad ugledah avet prvi put,  prvu ljubav mog života, mog Odiseja... gorko zaridah nad svojom sudbinom... koja me kažnjavala čemerno tako da sam morala piti pelin, umesto meda! Nesigurno, priđoh spomeniku. Ne beše me strah smrti. Dodirnuh rukom sliku i pređoh prstima po njegovom imenu i prezimenu. Ponovo, ne osetih toplinu.  Žrvanj sudbine ne vrati u život moju prvu ljubav. Čudo se desi: vaskrsnu vreme iz peščanika,  i život  nastavi. Kiše su saprale tekst. Čitala sam ga izbledelog, na jedvite jade. To me dokusurilo... Nisam imala u sebi, ni zrnce snage da krenem dalje. Na klupi, opet,  zaplakah... Ovo beše urota sudbine. Gospode Bože, sve što zavoleh morala sam sahranjivati, pre sebe! Zašto? Izgubih prvu ljubav u životu, nalikujući detetu koje iskida ogrlicu sa lepim biserima, izvađenih sa dna Ohridskog jezera, i ne ume spojiti. Platih najveću cenu, a nisam bila nagrađena,  da me bude poljupci čoveka mojih snova, da me obasja sunce, da se ogrejem i zagrlim osećaj sreće... Činilo mi se da sam u divljoj reci, ali me vrtlog života ne povuče u smrt. Da se prekine ranjavanje bolnog srca koje je imalo pravo naljubav. Ali nepravedni život,bez milosti, zadami udarce u srce, ne po licu i glavi...

Tavorim. Pomažem se u hodu, štapovima.Retko mi dođu Cvetanka i Bogdanka, te brat Dimitar – Dime. Nemaju vremena... Dok je dan, mogu čitati. A zatim, odmaram pogled na površini vodenog ogledala, koje se presijava kao briljantin u kosi moje prve ljubavi – Odiseja. Čoveka mog života koji nije umro, nego zaspao u mom srcu. Verujem da će mi nastaviti slati osmehe na račun moje umrganosti, u mladosti kada sam čuvala svinje, praveći štetu porodici!  Zavaravam se da je odjurio kabrioletom... ali ne, Odisej ne ostavi iza sebe oblak prašine. Preseli u oblak poput mog, najlepšeg, anđela čuvara... samo, ne znam da li mi oprosti što izdadoh Ljubav i nisam došla na zakazani sastanak koji je mogao promeniti našu sudbinu?!  Moju prvu ljubav, tužno,„sahranih“ u čistom svetlu, u srcu i školjkama Ohridskog jezera, prepunog bisera, gde će večno živeti,nalazeći ubav dvorac i Božiji blagoslov.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: