детаљ слике: StockSnap

МОЈА ПРВА  ЉУБАВ

Лихнида, то име стоји написано у крштеници касабе Битола, у провинцији бивше држав(етин)е краљевине Југославије. Рођењем сам најстарија од, укупно, петеро деце у фамилији. После мене, заплакаше:  Цветанка, Богданка, па Ђурђица и најмлађи брат, јединац, Димитар. Татко наш Владо надеваше имена, не питајући  мајку Елену. Владао је чврсторукашки, доследно у српско -православно - патријархалној традицији...

Боже, терет је падао на моју кичму! Помагала саму кући, мајци. Са оцем ринтала око пољопривреде и чувала свиње, пазећи остали сибијан. Па шта остане времена за мене. Лета беху топла, са ретким кишама, док су зиме биле оштре. Пролећа не беше и оно се неумитно, крунило попут бехара. Јесени доносише пуне сепете воћa са дрвећа: слатке нимете: јабуке, шљиве, крушке, дуње, мушмуле, кестена, грожђа, нара и кивија. Урод  пртих на пространи таван амбара, направљеног од ораховине. Жито сам спремала у кош, а дотицало је до идућег лета. Хефтено смо јели парче меса, па су коске жртвоване стоке пристизале псу. Таворисмо честито, изнад сиромашних сељана, иако се не могу похвалити да поседовах доста одеће и обуће. Татко Владо куповаше само један пар ципела, за школу. Чизме сам обувала за рад у њиви, због заштите од уједа змија. Имала сам и хаљиницу. Од жерсеја, љубичасте боје и неструкирану. Лептир–машница је,  несташно лепршала, налик девојчици мог узраста, у предивном одрастању...

За празнике и славе, дочекивасмо госте, који су стизали у кућу, нуткајући их богатим софрама. Отац беседише, намигујући да донесем хармонику и увесељавам пријатеље, музиком и песмом „Лихнида, мома убава“. Како смо били весела и срећна породица!

Моја прва љубав се десила изненада и неочекивано. Баш као што прве љубави стижу, ненајављене, затичући нас неспремне. Он беше мужеван, развијен, широких рамена, висок младић, пореклом Грк. Гарава коса, натопљена бриљантином, на сунцу се пресијавала. Омађијао ме погледом и очима. Запазих ручерде којима је млатарао у ваздуху и могао ударцем убити најснажнијег вола. Пружих рукицу, а он је пригњечи својим „шафстоком“. Представио се и кроз бисерне зубе рекао име: Одисеј. Због њега молила сам оца да упишем средњу школу, смер - сточарство. Хвалио ми се богатим рођаком у Канади, где ће обитавати на његовом ранчу и бавити се узгајањем стоке... Показа ми фотографије, док „газела“- хеликоптером надлеташе стада. Толико земље је имао да коњем или  „моторизацијом“ није успевао доћи кући до касно. Заљубих се до ушију и у срце уденух Одисеја. Ја ученица у Битоли, а моја симпатија бујне косе беше похађала студиј сточарства на Ветеринарском факултету у Скопљу. То га не спречи да обилази родитеље, викендом. Раздаљину је преваљивао аутом, моделом спортскога кабриолета што се мени свиђало и беше „шик“...

Једанпут  „ухвати“ мргаву, чуварицу свиња. Близу наше куће налазило се језерце где су се квасиле. Преуморна, заспала сам у хладовини, а животиње утекле у кукурузиште. Врућина пустињска. Сунце у зениту. Када се тргох из сна, претрнух од страха. Свиња нигде на видику. Вода се мирно љескала. Запомагах! Потрчах...После сна,сину мисао да животиње ждеру кукурузе. Џепним ножићем одсекох прутић. Затекла сам – хаос! Ноге ми се „одсекле“, како ћу изаћи оцу пред очи? Свиње су стењале. Клекнух да их дигнем, умазавши се блатом. Мргава, терала сам их прутићем низ путић. Надомак тог језерца, где су животиње роктале у блату, растерећујући се од цркавања, појави се мој Анђео. Покушах скренути са путића. Видео ме и препознао, али сам се претварала да ја њега не приметим. У оној брзини, заборавих на изглед! У пробушеним чизмама, старој сукњи и мргава од блата, дошло ми је да пропаднем у земљу од стида. Поцрвенех у лицу. Он је разумео, и не застаде. Сусретох га, још једном, пре него што је одселио.

Могло се поклопити с одласком Одисеја, или раније. Усних како се страсно љубимо... Мајка је чула и упитала чије мушко име спомињем? Покушах слагати. Мати подиже обрве и, опасним тоном у гласу, рече:     

- Лихнида, не играј се главом на раменима! Родиш ли копиле, не доноси га оцу и мајци на очи. Боље ти је скачи у   'ладан Вардар, да спасиш образ овој млађој чељади, ћеркама и брату, сину мом вољеном! Опомињем те и претим, девојко, ниси дете, памет у главу. Првенче си, најстарија, мораш им бити пример! „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“...

Након мајчиних речи, више није било шале. Одлучих да се не виђамо, јер је због мене умео 130 км, превалити за викенд из Скопља у Битољ, да би ме видео и му'абетио. Једно вече повери ми татко вест од  које сам се обезнанила. Позвао је у госте мога будућег мужа? Тај човек беше син његовог пријатеља са којим татко Владо тад службоваше у војсци Краљевског Величанства. Не питаше хоћу ли пристати – морала сам! У нашој кући појави се човек за кога је отац  тврдио како има посао у влади, да је инжењер са редовном платом и пристојно живи у вилетини у Скопљу. Била сам у својој соби на спрату. Сестра Цветанка ми је доскакутала у собу и пренела захтев да изађем пред госта – заручника. Сузе ми обливаше лице... Памет се мутила...  Одисеј дошао из Скопља и овај викенд, чекајући, а ја морам сићи и  служити странца кога моје срце није хтело. Превагну страх пред татком. „Сабрала“ сам се и умила лице, носећи петролејку. Али, одмакнуту тако да ми нису могли видети натечене очи од исплаканих суза. Када сам се обрела у соби, између мог оца и његовог пријатеља видех  човека који је морао бити мој муж. Осветљен лампом, окаченом изнад њега, запазих да беше, још, проћелав и са дубоким залисцима. Кад устаде да ми преда поклон, разочарах се колико беше низак. Кратке руке, као у ћате, али зато студеније од змије. Длан руке му знојав, можда од нервозе. Носио је вансеријско, демоде одело, голубије боје! Попут канте ледене воде, бачене на мене такав шок и стрес доживех. Часовник судбине је откуцавао. Погледах у себе, у бунар својих жеља, питајући се хоће ли Одисеј стрпљиво чекати? Надала сам се да ће напаст од  овога кловна отићи чим се наједе. Али, авај... Наконвечере, госту се ћефну да покажем и музичке квалитете. Татко Владо похвалио се просцу да виртуозно свирам хармонику. Надмено рече: певај „Македонско девојче“. За инат, ја му отпевах „Битола, мој роден крај“, мислећи да ћу га отерати каприциозним, понашањем. Када се насмејао, од ува до ува, ухватих погледом да беше, поврх свега, и крезав!

 – Господе, Боже, шта сам ти згрешила?, питала сам се тада! Тај мени туђ и ситан човек, крштени Јованче, у коме се зрцалио од главе до пете, крену према мени. Охоло, пренео је оцу Влади како жели изаћи вани са мном; прошетати после вечере и прому'абетити. Не преостаде ми боље, него трпети,  надајући се како ће испарити што пре. 

– Знате, Лихнида, мени је неопходна жена. Здрава, млада и снажна. Са  „миразом“... Погађате... Невина! Девица!!! Желим од Вас направити жену и мајку моје будуће деце. Можете ли ми родити петоро, онолико колико Вас има у фамилији,  на окупу, код тате? Морате знати да Вам нећу дати радити, иако сте образовани са средњом школом... Из разлога, што хоћу да ме сваки дан испрати на посао моја жена са осмехом на лицу и дочека са топлим кувањем. Сит сам конзерви из студентских дана и проје. Молим Вас, обећајте, чим се венчамо, да ли ми можете родити петоро деце, Лихнида?! Знам, немате избора, Ваш татко Владо потврди ми да немате момка; уверио сам се  да сте и музички надарени. Али, када стигнемо у моју вилу у Скопље нећете смети свирати. Понесите слободно хармонику, али Вам забрањујем да свирате. Прво,  због суседа, па тек онда ради мене који сам, што видите, озбиљан, послован човек. Ја сам Ваша судбина, па кажем благодарите Господу на мени, јер ћу све учинити да Вас усрећим! Шта сам имао на уму то је сад и на друму, и убеђен сам како немате ништа да ме питате даље, па ћу завршити, са надом у датум заказивања венчања. И путовањем на медени месец...

Док ме татков изабраник Јованче, смарао и гњавио, једним сам увом слушала. Но прича није продирала у моје срце. Не освајаше изгледом и погледом, као што је умео милооки Одисеј, али... шта је – ту је!

Шетајући корзоом, очекивала сам сусрет. Укрштање погледа, и да ће напокон схватити зашто нисам успела доћи на љубавни састанак. Убедила сам се да је сестрица Цветанка однела писамце њему, на вакат, и да се вратио у хотел. Срце девојачко је горело у ватри ашика према Одисеју, који је обећавао лепши, узбудљивији, богатији живот од  гњаваже и смарача Јованча,  што ми се надвио над главом као проклетство! И кога је могао сам намантати на мене проклети Сотона, далеко му кућа на куку-леле била...

Ко је тада питао женско за мишљење? Кога је занимало шта се налази у заљубљеном женском срцу које се надало? Беше ли коме потребнојезеро суза и речи што их је ветар развејавао као пшеницу коју сеје сељак на њиви? Како је слаба жена могла одупрети се својој, окрутној судбини и одлуци мушкарца? Какве сам шансе имала да победи мојапрва љубав и срце не буде рањено? Никакве шансе нисам имала да победи моја прва љубав, а срце моје су ранили. Нисам се могла одупрети гвозденој вољи мушкарца, јер сам била слаба и економски зависна од породице. Није им требало језеро мојих суза и речи које су, ветром, расејаване, а да рода нису давале. Никога није интересовало шта се налази у заћореном срцу Лихниде. Не упиташе за сагласност  мене,  Лихниду, и све прође без мог мишљења и пристанка.Туго, непреболна! Поред свега, у глави тутњи да направим компромис са срцем, у посве патријархалној средини.  Огледајући се у зрцалу и, утешножвачући „гјумелезе“, рекох двојници:     

- Па, добро, ако је тако, Лихнида, шта ти преостаје? Не пружају ти шансу да узмеш или оставиш, јер мораш и присиљена си – узети наметнуто. Љубав нека зри, промениће се околности. Пођах кад волиш нешто, а то испадне лоше за тебе, а са друге стране, опет, нешто мрзиш, а то може испасти добро за тебе. Човек не зна шта га чека у будућности. Намерихдозволити срцу да ме води у пролазном животу, али је испало како се нисам ни у најгорем сну надала. Без искуства, морам на сабурли начин превладат искушења.

Удадох се за налета кога ми, унапред,одредише. И, уместо да будем женица, претвори ме у строј за: рађање, кување, пеглање, прање, усисавање и трпљење. Прва година је некако и прошла. Покушавала сам да се свикнем на тај живот. А онда је стигла радост у мој брак и те године... Када је убијен, у савезној америчкој држави Тексас, граду Далас, 35-ти председник Сједињених Америчких Држава Џон Кенеди! У години туге за један део света, код мене сеславило рођење првенца – сина Владе. Прво, па мушко! 'Алал вера, Лихнида! Јованче донео одлуку да, у знак захвалности, према мом оцу Влади, који га је усрећио кћерком, надене исто име своме  првенцу! Када га упитах: може ли боље и лепше,призна да никада није имао хајра у коцкању, али у љубави – да! Јованча напада поседничка психологија; сматрајући да сам његова „ствар“ слично кошуљи коју испрља или поцепа када хтедне! Ћутке сам подносила, верујући се да ће и мени сванути једног дана. Отада, све пусте године, почех -  писати. Прво у себи, а онда и тајно, на папиру. Избацивала сам из себе огорчење и отрове згађености над животом, скривајући свеску на тајном месту, тако да је моја казна - Јованче не пронађе, ни посумња у моју верност.

Преокрет се десио у доба економске кризе. Јованче, одједном, више није имао исти број муштерија на послу. И промет је значајно умањен. А он, ушао у пројекат изградње викендице изнад прелепог Охридског језера. Није могао изаћи на крај са плаћањем рачуна за вилу, школовање двоје деце (у међувремену, пристиженам други син Лаза!) и градње „Карингтонке“ на предивној локацији мало изнад бисера - града Охрида. Једно вече дође скрхан, и скљока се за сто, позивајући ме да му се придружим, иако сам увек морала стајати на ногама док он није завршио са предјелом: супом, главним јелом: шницлом и порцијом „гравче на тавче“ зачињен имнаном са планине Галичица, те десертом: гурабијама, са козјим млеком и пекмезом од јабука. Једва сам дочекала да седнем, не чекајући да понови двапут, и претворила се у уво. Његов дијалог, у ствари, беше монолог. Прво, на дневни ред стиже наш „љубимац“-ауто. Хитна продаја како би отплатио дугове! Друга мера беше да син – првенац Владо, сматран солидним ђаком у школи, не студира. Оклеваше даље, шта ће рећи... Дохвати дрхтавом руком чашу воде,тако да сам већ помислила како му није добро. Ексирао је, до дна! Одхукнуо, скидајући тешко бреме сопствене одговорности, а потом јекнуо, попут рањеника...   

– Лихнида, жено вољена, одлучих да те запослим у лист „Млади борац“, у Скопљу, на месту пословне секретарице. Конкурс је расписан: најбрже куцаш на писаћој машини,  а одлично познајеш граматику и правопис. У предности си;  добићеш највише бодова на фамилију; приправник си. Суштина је у поштењу! Директор новина Гмитар, од Прилепа, је мој пријатељ и неће дроље, које би га шпијунирале, и, отерале у „бајбок“. Нејсе, одсад ћеш своје радно место и главу на раменима чувати, држањем језика за зубима! Посумња ли мој пријатељ у тебе, знај, Лихнида, крви ћу ти се напити, кунем се... А, знаш да пиштољ аустријске производње и марке „Гезер“, чувам за не дај Боже. Тим речима заврши што га је тиштало цео дан или недељу. Појмих, крајње озбиљно, претњу изговорену у хуји, а онда  прогутах кнедлу. Ама, беше ми стало да  почнем зарађивати своју пензијицу и,  коначно, прхнем на слободу као 'тичица из златнога кавеза, у који ме заточио мој супружник Јованче. Између зидова кућа, мужеви су претварали жене у роботе због – работе!

Седела сам, притајена да мирно слушам, а, хтедох ђипити од среће и задовољства. Јер, небо је услишило моје тихе молитве које сам, малим језиком на срцу, изговарала. Увек се надајући промени судбине, у бољем и лепшем правцу који ће донети женском срцу жуђену радост и слободу... Хвала и Слава Господу!

Први радни дан је протекао без проблема. Имала сам пуне руке посла и једва стигла доручковати. Касније, указала ми се прилика да „густирам“ кафицу. Без могућности да пијем у канцеларији, осмелила сам се и отишла до кухиње где ме је дочекала љубазна куварица. Док се окренух, пљеснувши дланом о длан, паузапролете. Договорисмо се да нас две изађемо у лагану шетњу корзоом. Моја нова другарица Лезета је хтела да ме што боље упозна. Прихватих позив. И виђасмо се,  шетајући као докон свет за време пауза... Но,убрзо, куварица - распуштеница, сконта да јој, ипак, не одговара друштво (не)срећно удате мајке и родитеља, па ме се отараси. Разлог бешеу „цурењу“ трача да се шеф, усудио, дрско, ставити  руку на моје раме док сам нешто хитно прекуцавала у његовој канцеларији. Погледах га, љутито, а он, задрхта,сличномишу. Извинио се и замолио да халалим такву неспретност, с обзиром да се никада неће смети поновити. Како бих се смирила, донесох одлуку да изађем... Дан беше сунчан, идеалан за шетњу. На улици, продавцинудише тулипане различитих боја. И онда, одједном, угледах – њега... Испочетка нисам веровала очима, сматрајући да је утвара, послат знак и поклон са неба или утеха... Срце ми заигра, у грудима, од усхићења. Разум надвлада срце и деценије чекања.Заклоних се иза широког дрвета прве тополе, дозивајући га именом: Одисеј! Окренуо се, али не разабра одакле позив допире. Не одустајући, опет, понових позив, а он се нагло окрену, иако ме није уочио. Игром са њим, одсутним у Канади, све ове деценије желела сам га слатко мучити и осветити се. Извирујући иза тополе, са намером да га зовем и трећи пута, он застаде и пажљиво проучаваше место одакле је глас отпослат. Угледао ме и морадох открити свој„заклон“, те му прићи. Корачах ка њему као према Творцу, а прожимало ме осећање тоњења у асфалт. Чекала сам да ме спаси његова снажна рука. Поздравих га. Руковасмо се попут знанаца. Моја рукица заврши у његовој сурли. Чинило се као да је океан појео бродић... Осмотрих га,  из близине. Остарео, поседео, са дубоким залисцима избораног лица, али елегантан,  Одисеј ме не препозна!?  Чизме, „каубојке“,  украшене мамузама су звецкале, а беше још виши од мене онако ситне и рахат животињарењем попуњене женице... Не знам зашто, тада ми се поглед „прилепио“ за његов шешир, широког обода, беж боје...

-Господин Одисеј?  

- Да, госпођо! Могу ли сазнати одакле се познајемо и како знате моје име?

- Дуга је то прича, без срећног завршетка, драги пријатељу...

- Знате, моје време је новац! Уколико није баш дугачка та прича, могу ли Вас, понизно, замолити да ми је испричате док будемо цедили „фицука“, са крофнама?

Отишли смо у кафану, близу каменог моста над Вардаром, угнежденој на једној од најелитнијих локација у Скопљу. Разговор ми је мелем, а дуго затомљивана осећања ме преплавише. Нисам била жедна, а „гутала“ сам његове речи. Свака мисао је излетала из уста попут драгуља које сам скупљала да их никада више не загубим. Поверио ми се да, тамо далеко, живи са странкињом, у другом браку. Посведочи ми да се обогатио да не зна колико има новца у банци, додајући како га то не усрећи  у животу.(Стално се питао који сам ја „каменчић“ у мозаику његовог живота и где ме упознао?!) Уверих се како ми је постао још даљи и туђи, па се не усудих одмах разоткрити све детаље мог живота и приватности, јер ме код куће чекала аждаја - муж Јованче! Боже, опрости што слагах Одисеју, првој, племенитој љубави и храни мојих снова...

Живот пролазише споровозно. Губитак се повећавао. Схрван бригама и послом без нафаке, у општој кризи, Јованче испусти душу. Постадох удовица, са двоје „деце“ пред женидбом. Тепам овако, а не синови, људи, јер свакој мајци су њена деца увек би(ва)ла и остаће мала. Живот ми се свео на повремене одласке у госте код њих, сестара или  брата јединца. Шесто лето, након смрти мужа Јованча, Бог узе моју, најмлађу сестру Ђурђицу. Одлазећи на гробље, погледах слику (не)спокојног и бесмртног покојника.

На једном споменику, исклесаном од гранита, уочих познато име и презиме, исписано златним словима, са сликом у облику медаљона. Ноге клецнуше, као кад угледах авет први пут,  прву љубав мог живота, мог Одисеја... горко заридах над својом судбином... која ме кажњавала чемерно тако да сам морала пити пелин, уместо меда! Несигурно, приђох споменику. Не беше ме страх смрти. Додирнух руком слику и пређох прстима по његовом имену и презимену. Поново, не осетих топлину.  Жрвањ судбине не врати у живот моју прву љубав. Чудо се деси: васкрсну време из пешчаника,  и живот  настави. Кише су сапрале текст. Читала сам га избледелог, на једвите јаде. То ме докусурило... Нисам имала у себи, ни зрнце снаге да кренем даље. На клупи, опет,  заплаках... Ово беше урота судбине. Господе Боже, све што заволех морала сам сахрањивати, пре себе! Зашто? Изгубих прву љубав у животу, наликујући детету које искида огрлицу са лепим бисерима, извађених са дна Охридског језера, и не уме спојити. Платих највећу цену, а нисам била награђена,  да ме буде пољупци човека мојих снова, да ме обасја сунце, да се огрејем и загрлим осећај среће... Чинило ми се да сам у дивљој реци, али ме вртлог живота не повуче у смрт. Да се прекине рањавање болног срца које је имало право наљубав. Али неправедни живот,без милости, задами ударце у срце, не по лицу и глави...

Tаворим. Помажем се у ходу, штаповима.Ретко ми дођу Цветанка и Богданка, те брат Димитар – Диме. Немају времена... Док је дан, могу читати. А затим, одмарам поглед на површини воденог огледала, које се пресијава као бриљантин у коси моје прве љубави – Одисеја. Човека мог живота који није умро, него заспао у мом срцу. Верујем да ће ми наставити слати осмехе на рачун моје умрганости, у младости када сам чувала свиње, правећи штету породици!  Заваравам се да је одјурио кабриолетом... али не, Одисеј не остави иза себе облак прашине. Пресели у облак попут мог, најлепшег, анђела чувара... само, не знам да ли ми опрости што издадох Љубав и нисам дошла на заказани састанак који је могао променити нашу судбину?!  Моју прву љубав, тужно,„сахраних“ у чистом светлу, у срцу и шкољкама Охридског језера, препуног бисера, где ће вечно живети,налазећи убав дворац и Божији благослов.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: