Kroz vreme o slobodi
Prestao sam da brojim godine
od kako sam na putu,
užurbano tražeći
najmanju iskru pripadnosti.
Pisao stihove danima
oštrim zaboravom ispunjene.
Šta je to vreme?
Beskrajno mi se vrtelo u glavi.
Sama pomisao gubljenja kontrole,
slobode koju sam lažno grlio,
trigirala je u meni stare rane.
Valjda je potrebno
da izgubim sve što sam ikada voleo
da shvatim
šta sloboda je u biti.
Ali dođe taj trenutak,
hm, kao preko noći,
u stvari danima oplakan.
i onda znaš,
i onda jasno vidiš,
šta je vreme čuvalo u tebi.
Jedinstveni put spoznaje.
Put na kome si naučio
graditi prioritete
nikada tuđim egoizmom
zataškane.
Na tom si putu prihvatio vreme,
dozvolio sebi neodređenost,
zagrlio svaku suzu inferiornosti,
glasno istakao svoju potrebu
i naučio da taj put je dug
i traje koliko i otkucaji srca.
