Кроз време о слободи
Престао сам да бројим године
од како сам на путу,
ужурбано тражећи
најмању искру припадности.
Писао стихове данима
оштрим заборавом испуњене.
Шта је то време?
Бескрајно ми се вртело у глави.
Сама помисао губљења контроле,
слободе коју сам лажно грлио,
тригирала је у мени старе ране.
Ваљда је потребно
да изгубим све што сам икада волео
да схватим
шта слобода је у бити.
Али дође тај тренутак,
хм, као преко ноћи,
у ствари данима оплакан.
и онда знаш,
и онда јасно видиш,
шта је време чувало у теби.
Јединствени пут спознаје.
Пут на коме си научио
градити приоритете
никада туђим егоизмом
заташкане.
На том си путу прихватио време,
дозволио себи неодређеност,
загрлио сваку сузу инфериорности,
гласно истакао своју потребу
и научио да тај пут је дуг
и траје колико и откуцаји срца.
