3. deo ispovesti "Ko je prokleo Jerinu" Anastasie H. Larvol
Jerina Srbima otima presto
Kasne 1456. nebom je prošla Halejeva kometa, leteći sa dugim, žutim repom iza sebe sa Istoka prema Zapadu. Pravoslavci su to protumačili kao znak da je došao zadnji čas. Đurađ je već dva meseca bolovao od rane na šaci, koju su mu zadala braća Hunjadi, rođaci njegovog zeta
Мали град Смедерево
Ulriha Celjskog, u Kupinovu, kad su morali da beže iz Smedereva zbog talasa kuge. Braća Hunjadi su totalno mrzela to što je on «šizmatik» i što tako uporno odbija da se «pokrsti». U napadu ispred kuće su mu odsekli tri desna prsta, kojima je taman zahvatio svoj teški mač da se brani. Sa ta tri prsta se krstio, pisao, držao nož i viljušku i rukovao. Znali su dobro i on i Irina, a i ostali Grci i italijanski doktor Murado iz Venecije mnoge lekovite trave, hiruške zahvate, otrove i protivotrove, zbog čega je Đurađ tako dugo preživljavao «sve». Mnoge velike (srednjevekovne) ratove, brojne pokušaje atentata, čitav život putovanja, logorovanja, jahanja i politiku. Ali nije mogao da živi bez prstiju i dostojanstva. Doživeo je neverovatnih (81 ili) 83 godine i, dok je bilo njega, bilo je i srpske despotovine. Đurđevom smrću, «Servia» je konačno prelazila u ruke Osmanlija, zbog čega su mnogi već počeli da misle da je srpski despot veštac i da živi 100 godina samo iz inata Turcima! Bio je srpski i vizantijski despot, venecijanski i dubrovačk plemić, kao i oba njegova roditelja, i mađarski baron. Uz srpski, tečno je pričao i pisao grčki, latinski i turski. Bio je i kultna ličnost svog doba, pozvan, na primer, da bude sudija u nekom sporu na Bolonjskom univerzitetu zbog svog ugleda, diplomatske mudrosti i pravičnosti. Bio je, bukvalno, jedan od najbogatijih vladara i ljudi u Evropi tog doba, ali i najpritisnutiji, posledično. Umro je na katoličko Badnje veče, okružen porodicom i prijateljima. Neki potonji analitičari mu zameraju da je «vijugao», vrdao i bio «slab vladar», ali on je u pozadini radio i uradio ono što je njega zanimalo, usmereno, skriveno i nepokolebljivo. «Nepokolebljivo» je reč koju je njegova majka Mara koristila u skoro svakom svom «pisaniju». Svi su oni, uprkos svemu, uspešno izveli ono što je njima bilo važno i to je «naravoučenije» ove priče. Tačno je da je Đurađ izbegavao odgovore, stvarao zabunu, mešao reči i otvarao «sive zone» u kojima je šapatom završavao ono što njemu bilo u srcu, a ostalo je prepuštao Bogu i slučaju, pa kako ko ispliva. Žena bi mu zamerila što je do kraja izbegao da se pozabavi njenim očajnim javnim «imidžom», koji se potpuno otrgao kontroli. Sve nedaće su pripisali njoj, a u jednoj pesmi su njega čak razveli od Jerine, kad ju je on konačno ostavio i otišao svojim putem, sa slomljenim srcem i ostacima njihove slomljene i namučene porodice, koju je ona izdala.
Pre smrti, despot je testamentom despotici prepisao upravu nad srpskom despotovinom dok je ne preuzmu Turci i zato je ona držala stupajući govor. U petak 26.12.1456. u sedam sati uveče, na njihovu 42. godišnjicu braka, Irina je u svečanoj sali Smederevskog dvorca pročitala svoju lirsko-političku besedu pred porodicom, sveštenstvom, srpskim, grčkim i dubrovačkim plemstvom i inostranim amabasadorima. Ne u ime sinova, već u svoje ime, što se domaćoj vlasteli nije baš dopalo, pa o tome nemamo pomena u srpskim izvorima. Ali ima kod Turaka, Grka i šapat kod Dubrovčana, a imamo i taj govor u originalu. Kad je 1890. Irinina beseda ponovo ugledala svetlost dana, «pripremljena» i odštampana u Spomeniku srpske kraljevske akademije III kao «Nadgrobna reč despotu Đurđu Brankoviću», njen zvanični pisac je bio Nepoznati Smederevac.
Мехмед Освајач, Белини 1480. Једини портрет урађен по живом моделу и одобрен од султана.
Njega do sad nijedan srpski naučnik nije identifikovao, što je baš neobično, s obzirom na to da se svim ostalim srpskim srednjevekovnim govorima, starijim od ovoga, tačno znaju govornik, datum, satnica, mesto i prilika prvog izvođenja. Ponekad se zna i ko je bio tu da sluša. Svojom disertacijom iz istorije dokazala sam da je despotica Irina jedini mogući autor ove dirljive besede, i to uz pomoć Mare za strofe o Đurđu kao ocu. Mara je kasnije odnela besedu i celu knjigu porodičnih tekstova u Bugarsku kod Sera, gde joj je Mehmed Osvajač dao mali dvorac sa velikim bedemima i lepom baštom, da se skloni od razaranja njene domovine, koje je imao u planu. Tu je i Dušanova Jelena, kao udovica, imala svoje samostalne «dvore» i nešto je vladala, trudila se, paralelno sa sinom. Kad je Mara Đurđevica u tom dvorcu mnogo godina kasnije mirno umrla u dubokoj starosti, a njena sestra Katakuzina ostala još malo, pa nestala bez traga, već su se bližile 1500-te i «novi», tj. naš vek. Turci su njihove knjige i papire odneli u Cetinje jer im je tu bio najbliži predstavnik pravoslavaca, a 1829. je cetinjski mitropolit celu knjigu srpskih tekstova iz 15. veka poklonio poljskom slavisti Kuharskom, koji ih je doneo u Odesu, gde se i sad nalaze.
Tu je staru besedu, posle 50 godina, slučajno otkrio Vatroslav Jagić, veliki intelektualac mlade, oslobođene Srbije, koji ju je krišom prepisao, a kad se vratio u otadžbinu, dao ju je profesoru Ljubomiru Stojanoviću, uredniku Spomenika Kraljevske Akademije. Ovaj joj je uklonio autora i, kako sam kaže, «preveo na savremeniji jezik radi lakšeg razumevanja», što znači da joj je izmenio dve strofe i sklonio sve intimne stihove, kao i interpunkciju, padeže i rod na jednom mestu, da bi se sasvim sakrilo ko to, zapravo, govori. Tako «prihvatljivu» su je objavili kao senzacionalno otkriće i uvrstili je u sve antologije srpske književnosti, kao jedan od najdelikatnijih i lirski najbogatijih srednjevekovnih tekstova srpskog naroda. Stručnjaci su zaključili da pisac ovog remek-dela mora biti neki anonimni duhovnik despota Đurđa, što je i ostalo tako kroz sve potonje «recenzije», mada se u nekim generacijama intelektualaca šaputalo da je pitanje vremena kad će neko to otkriti. Despotu se zbog brojnih špijuna znao skoro svaki pokret, saradnik, gost i neprijatelj, čitalo se i svako pismo koje uhvate i mnogo je podataka još uvek sačuvano o njemu. On ih je sve nadmudrivao šifrovanim pismima, duplim informacijama, sopstvenom vrhunskom špijunskom službom, duplom špijunažom i vrlo uskim krugom poverenika, kao što je radio i na duhovnom planu. Zasigurno se zna da je, kao isihasta i pomalo nalik današnjem joginu, birao svoje duhovnike među visokim carigradskim ocima i po nekim atonskim misliocima. Sam Đurađ kaže da je veoma voleo duhovnika Davida iz zilotskog manastira Esfigmen, a naročito je obožavao dopisivanje i razmatranje verskih koncepata sa velikim piscem i Vaseljenskim patrijarhom Genadijem Skolarisom, čija se dugogodišnja korespodencija s Đurđem Brankovićem, sada bez nekog jasnog razloga, čuva u Minhenu. Sa srpskom crkvom je, kao vladar, živeo u «miroljubivoj koegzistenciji», ali na odstojanju, nemajući poseban kontakt ni sa jednim od njih. Crkva je bila u Žiči i tek je pred navalom kuge pred sam kraj, 1450. crkva privremeno došla u smederevski grad. Bilo je popova za službu, monaha i hodočasnika, ali se Đurađ dobro sećao šta je od njih doživeo u detinjstvu i mladosti i kako je s njima prošao njegov otac. (Vuka nije pominjao sve do 1447., kada mu je bilo preko 75 godina i očigledno se konačno osećao bezbedan na svom mestu, pa se potpisao kao sin časnoga Vuka.) Zbog toga, a i zbog njene forme, koje se poklapa sa drugim ostvarenjima smederevske dvorske pisarnice ovog doba, kao i iz drugih razloga, isključeno je da je to na srpskom napisao «nepoznati duhovnik ili prijatelj koji je despota mnogo voleo.» Ne mogavši više da predaje studentima staroslovenskog jezika na Beogradskom univerzitetu, kako sam kaže, «zbog očigledno netačnog Stojanovićevog prevoda ovog značajnog književnog dela», profesor Đorđe Trifunović je na ličnu inicijativu 1980. izdao knjižicu sa «znatno poboljšanim, ali još uvek nesavršenim» prevodom Posmrtne reči despotu Đurđu, koji ima sve izvorne stihove i sve strofe na broju. Dao je i kopiju Jagićevog starosrpskog prepisa, kako bi «istoričari budućih naraštaja još puno toga mogli da saznaju o naročitostima ovog dela», što smo uradili.
Đurđevo i Irinino nasleđe
U istoriji Srba zapamćeni po zlu i kulminaciji bola, obesti, haosa i straha, despot Đurađ i «prokleta Jerina» ostavili su svom narodu važne dokumente za budućnost i utvrdili su, očvrsli i zapteli mnoge kamene gradove, mostove i kapije, koji su zbog toga odoleli zubu vremena. Cena je bila ta da su Jerinu zapamtili kao nemilosrdnog i upornog graditelja, troglavo čudovište, mada je to baš bila Đurđeva najveća strast. Njegova druga velika strast bilo je uređivanje i izdavanje knjiga. Smederevo je imalo posebnu pisarnicu za to i obimnu dvorsku proizvodnju tekstova, procesija, prevoda, pesama i zakona. Ostale su 34 knjige koje je izdao despot Đurađ, među kojima i jedini primerak Dušanovog Zakonika sačuvan do danas. Bilo je novih prevoda sa grčkog, a sredili su i stare, netačne ili neuravnotežene prevode, ujednačivši srpsku crkvenu službu. Napisali su knjigu o dvorskim manirima i lepom ponašanju, kojoj se Irina posebno posvetila, pa je rado stajala sa njim u naslovu te knjige. Despot se često potpisivao zajedno sa ženom, jer je to u njihovoj kulturi bilo logično, pošto su zajedno i radili. Njegovi potpisi koji uključuju nju još su «slađi» od inače slatkorečivog, srednjevekovnog stila pisanja i obraćanja, mada «Brankovići» generalno imaju vrlo tople i ljubavne izjave jedni o drugima, a nisu grandomani po pitanju sopstvenih titula i zvanja, što je vrlo neobično za ovu epohu uopšte. Sve što su radili, učinili su da bi što bolje «konzervirali» srpsku kulturu za prolazak kroz tunel turskog ropstva, za koji su videli da će da potraje neko vreme. Lobirajući mudro i plaćajući velikim količinama srebra, potpisali su i brojne međunarodne sporazume i povelje, koje su za buduća vremena pohranili po starim, stabilnim, evropskim arhivima. To je naročito bilo važno kad su četiri veka kasnije Turci morali da se povuku iz Evrope, a preživelim Hrišćanima na Balkanu je dedovina vraćana – ako bi dokazali da je njihova. Drugom polovinom 1800-tih su tu zemlju, uz Turke, priželjkivali i Nemci i Austrijanci i druge zapadne kraljevine, jer je bila puna plemenitih metala, hrane i izvorima pitke, pa i lekovite vode, a u blizini toplog mora. U 15. i 19., kao i u ranom 20. veku, zemlja je mogla da bude isključivo privatna svojina i zato Srbi, kao narod, prosto ne bi mogli da dobiju balkanske teritorije natrag posle Turaka da nisu imali «tapije». Baš svi raniji srpski plemići bili su mrtvi, a njihove kuće i papiri spaljeni. Zato je velika sreća za srpski narod na Balkanu što je uprkos svemu Đurađ Vuković ostao živ i bio u srodstvu sa svim plemenitim lozama u regionu (osim Mrnjavčevića), spreman da nasledi i okupi sve te «tapije» pod jednim čovekom. Mnogi ugledni vladari-susedi potvrdili su i potpisali da je Đurđeva dedovina oduvek bila tu i da je ostavljena «svim naslednicima roda moga, čak i da ostane samo jedna kćer», kao i naslednicima srpskog roda za sva vremena Božija. Amin.
Despot je ispraćen iz grada velikom procesijom u nepoznatom pravcu, a četiri meseca posle njega umrla je i Irina. Otišla je u 57. godini, najviše svojom voljom. Nije htela da se «povlači po inostranstvima» kao izbeglica, a videla je da je došao kraj. Rodila se kao plemkinja, živela je kao gospodarica i nema razloga da umre kao prosjak. Srbi i Turci na Smederevskom dvoru nahuškali su najmlađeg sina Lazara da ustane protiv majke – i očeve volje izražene u testamentu, u čemu ga je usrdno podržavala i njegova žena Jelena Paleolog, čiji su motivi očigledni. Krunisani despot Lazar Đurđević, kome je sve bilo dato na ruke, bio je čovek slabog karaktera. Kao najmanji i mnogo sladak, roditelji su ga poštedeli svih gadnih, dugih odlazaka kod sultana i odnošenja harača i, nažalost, seksualnog zlostavljanja, pa i oslepljenja, koje se drugim sinovima, Grguru i Stefanu, tamo dešavalo; naročito veoma lepom Stefanu. Kako je Murat umro, Mara je puštena da se vrati ocu u Smederevo, a Grgura i Stefana je već ostareli despot lično poslednji put oslobodio pobedničkim pohodom, koji je 1442. sam organizovao, platio i poveo. Tad su se po prvi put uspešno spojile pravoslavne i katoličke vojske, a mogli su lako i dalje da napreduju, ali su bili izdani. Dubrovčani su zapisali da se Đurađ zaplakao i umalo onesvestio kada je ugledao svoje unakažene, ali žive «sokolove». S obzirom na to da slep čovek po zakonu nije mogao da bude ni vladar ni gospodar bilo čega, za Grgura nisu ni organizovali svadbu. Srednji Stefan je baš hteo da se ženi i dobio je Angelinu Kastriot, pravoslavnu Albanku iz njihove najbolje loze, čiji je otac ili brat kasnije postao slavni Skenderbeg. Najmlađi sin Lazar je jedini mogao da vidi i zato su njemu našli pravu vasilisu-Paleologinu – za svaki slučaj, da ipak imaju korektnog naslednika. Međutim, on je bio nezreo, razmažen i potpuno nespremljen za ulogu vođe, pa je upravo zato jedino imalo smisla da Irina nastavi sve kako je i radila, dok ne dođu i preuzmu Turci. Lazar je počeo da se ponaša baš onako kako danas razumemo reč «despot» - samoživo, agresivno, bez poštovanja pravila i drugih ljudi i daleko izvan svojih ingerencija. On je još za Đurđevog života pokazao da je sebičan i sitan, kad su onomad Mađari zarobili starog despota, a on odbio da ode po oca. Irina je sama sa svojim ambasadorima i manjom konjičkom četom otišla u Beograd po Đurđa i ostala dok on nije bio oslobođen. Posle kratkog vremena, despot Lazar je počeo da zlostavlja sve ukućane, naročito majku, da viče i čak i da je tuče, tražeći očeve pare. Irina se, zato, krajem aprila premestila u njihovu predivnu vilu na Rudniku, sa ostalom «decom», unucima, bratom Tomasom, njegovom porodicom, drugim plemićima, dvorjanima i slugama. Srpski dvor se ponovo podelio. Tu je Irina posle kratkog vremena, u noći između 2. i 3. maja 1457., predala dušu Bogu, a ostali su otišli tamo gde su mislili da će im biti najmanje zlo. U srednjem veku samoubice nisu stizale u raj, a znajući to, Irina je bila sigurna da je Đurađ tamo čeka. Zato joj je, za ključaonicu ka raju, pri odlasku pomogla Mara, preuzevši na sebe smrtni greh ubistva i ulogu vođe. Na zadnjoj velikoj, zajedničkoj gozbi srpske vladarske porodice i drugih priključenih, šćućurenih, jedva preživelih, pravoslavnih, plemićkih porodica okupljenih na Rudniku, Mara je po dogovoru stavila Irini neki brz, najmanje bolan otrov u deo večere koji su ostali preskočili. Latinski izvori i jedan turski kažu da je u pitanju bila salata, neka tečna, grčka verovatno, mada ne znam kako su saznali.
Grobove Đurađ i Irina nisu imali, nego su ih sahranili «po njihovoj želji» na mističnom mestu. Dubrovčani su najdalje otišli kada su za mesto despotovog konačnog počinka napisali «Kriva reka», «Suva reka» ili «Criuareca», što kazuje da ima neke veze s rekom ili je to opet neka šifra? Možda je ulaz kod reke? Vekovima se tražio njegov grob jer još uvek živi legenda da je pun zlata. Poslednji put su ga «našli», pa ipak nisu, 2003. godine u selu Slavkovica. Ali, to su bili neki drugi plemići. U to vreme su Osmanlije pljačkale i skrnavile grobove hrišćanske vlastele gde god su ih nalazili, pa je skrivanje grobova bila velika stvar. Đurađ i Irina nisu hteli da ih ljudi brane životom čak i posle smrti, tako da groba nemaju. Možda su samo pažljivo spušteni u reku, koja je sve te čudesne godine tekla odmah ispod njihovog prozora? To bi baš imalo smisla. A možda ipak mirno počivaju duboko ispod male grobljanske crkve u Smederevu, koju su sagradili za «građanstvo» da oko nje pokopavaju svoje mrtve, što i dalje rade? Minijaturna i, naizgled, prosta crkvica na vrhu brdašca, s posebnim sistemom za ventilaciju i starim simbolima, u odnosu na ostale građevine na srpskom tlu tog doba, bila je tako mala i beznačajna da su je i Turci i svi ostali posle njih ostavili na miru da stoji. Ne bi bilo čudno ni za period, ni za region, a ni za Đurđa Brankovića i Irinu da je tu neki trik, ali je sve to moja mašta, a ne znanje. Realno znamo da je ujutru 3. maja despot Lazar Đurđević došao na osunčani Rudnik s vojskom, ali je u dvorcu zatekao samo majčino mrtvo telo i svoj deo novca, knjiga i blaga od roditeljskog nasledstva, koje su podelili na jednake delove i njemu ostavili na stolu. Srpski Letopisac je zabeležio da je mladi despot sam sahranio majku onako kako je ona htela, da je uzeo svoje blago i vratio se ženi u Smederevo. Ostao je živ još godinu i po dana, a otrovali su ga oni isti Srbi i Turci, posebno braća Mihajlo i janičar Mahmud Anđelović, koji su ga najviše u startu i nagovarili da napadne majku i ospori njen autoritet. Otrovali su ga jer je navodno ubio majku, pa zato nisu mogli da imaju poverenja u njega.
Гробљанска црква у Смедереву
Po Lazarevoj smrti, Turci su pušteni u Smederevo, a njegova udovica Jelena Paleolog i tri kćeri, od kojih se jedna udala u Italiji u familiji Toka, gde su njeni potomci živeli do sredine 1960, a druga se zvala Irina i kasnije je u Rusiji (nedužna) rodila Ivana Groznog, pušteni su da mirno zauvek napuste zamak. Smederevski dvorac, čija se rezidencija zove «Mali grad» i građena je dve godine, a oko njega je «Veliki grad» i on obuhvata 10.000 kvadratnih metara koji ga čine najvećim (kamenim) ravničarskim gradom na svetu, despot Đurađ je sa svojim sjajnim zidarima, vojnim stratezima i namučenim narodom gradio još 10 godina, i to noću krišom, bez sultanove dozvole. Kad se završilo, «Smedereua» ili Semendria, kako su je stranci zvali, je bilo vojno čudo svog vremena, mada je imalo uglaste, a ne oble kugle, što je sve rasprostranjenije vatreno oružje uveliko zahtevalo od jedne dobre vojne utvrde. Ipak, nikada niko nije osvojeno vojnom silom. Izdržalo je mnoge teške opsade, a ako je «padalo», uvek bi sa unutrašnje strane neko otključao kapije. Tvrđava je često menjala gospodare kroz vreme, ali se uvek, nekako volšebnim spletom okolnosti, vraćala u ruke onome kome izvorno pripada. Austrijanci su je bombardovali 1916, skinuvši joj prethodno sav mermer koji su uspeli da iščupaju iz šarenih zidova. Nemci su je u II svetskom ratu «urnisali» ogromnom eksplozijom unutar srednjevekovne tvrđave, gde su držali eksploziv porobljene kraljevske srpske vojske, čija je detonacija 1941. progutala više od 2000 života u jednom dahu i čitavu Glavnu kapiju. U jednoj od centralnih kula od crvene, ornamentalne cigle je duboko uzidan beli natpis o graditelju, godini 6938. od postanja sveta (1430.) i 6 m visok pravoslavni krst sa dijagonalnom crtom, koji je kasnije prozvan «Đurđev krst» jer su Srbi primili latinski krst, kao svoj, ni ne znajući. Svakog napadača je taj simbol provocirao, ali niko nije uspeo odatle da ga izvadi, nego su ga čak i Turci trpeli vekovima ispod masivnih, zelenih zastava, koje su sigurno stalno letele i kidale se na dunavskom vetru.
Domaći kraljevi masoni i komunisti namerno su Đurđevu tvrđavu zapustili, šine za teretne vozove uz nju postavili, svo grožđe posekli i železaru pred njom podigli, nadajući se da će je Dunav konačno odneti sa sobom na dno. Ali, temelji su joj bili jako dobro i duboko usađeni u peskoviti mulj, pa i sada tamo čitava stoji. Par bočnih kula više vise nego što stoje, baš kao toranj u Pizi, ali od 2007. godine je, Bogu hvala, više ne preplavljuje nabujala reka, niti je u opasnosti da se sruši. Evropskim i domaćim sredstvima s ljubavlju je popravljena, a postaje već i slavna. Malecni toaleti u zidovima i kanalizacija kroz celi Mali grad, koja još uvek radi – svedoče o veštoj, sofisticiranoj porodici, narodu i dobu u kome je nikla.
Epilog
Te poslednje zajedničke noći na Rudniku, Irinin brat Tomas je posle večere krenuo sa porodicom u Italiju, a mnoga njegova vanbračna deca su ostala po Srbiji. Rado su se prezivali Kantakuzenovići i gledali su da naplate fino poreklo gde god su mogli. Iako je bio «Neverni Toma» (odatle možda i potiče ovaj izraz u srpskom jeziku), Irina ga je volela jer je bio dobar na dnu srca i nije napuštao svoje najbliže u nevolji. Sultanija ili «Imperatrix» Mara, kako su je posle često zvali, ponela je sa sobom u Bugarsku očev pečat, sve despotske punomoći, bankovne račune, rodoslove, važne knjige i zbirke tekstova njihove porodice. Mnogi obrazovani Srbi, Grci, Trapezunci i drugi pravoslavci došli su da mirno prožive svoj kraj na Marinoj zemlji, u bivšem dvorcu Dušanove «carice Jelene». Odatle je «carica Mara» još decenijama pisala i pečatirala pravne zahteve istočnih plemića i visokog sveštenstva pred jadranskim bankama, gde su u nekoliko faza sakrivali svoje dragocenosti. Tu njihovu «advokatsku» praksu je Katakuzina posle nastavila, jer su bankari na sve zamislive načine pokušavali da im uskrate deponovanu imovinu, vredne su to stvari bile, isto kao u švajcarskim bankama posle II svetskog rata. Mara je često otkupljivala i relikvije porušenih manastira, pa ih je vraćala u manastire, a neke je i obnavljala. Za sobom je ostavila bogatu pisanu zaostavštinu o matematici, filozofiji i odnosima hrišćana i Turaka, koliko ja znam, mada je nisam lično našla. Mnogi pisci tog doba spominju Maru na svim jezicima kao izuzetno moćnu, pametnu i pravednu, čak i svojeglavu i nepredvidivu ženu, koja je pred Mehmedom Osvajačem jedina od pravoslavaca mogla da stane i kaže (skoro) šta misli. On bi je često i poslušao jer je imala dobre argumente, a umrla je u najdubljoj starosti, okružena ljudima kojima je spasila živote, ili bar omogućila da prožive svoj kraj u bojama i mirisima na koje su navikli, a ne kao prosjaci ili sluge ili, u najboljem slučaju, lekari, slikari, muzičari ili učitelji po katoličkim, trgovačkim kućama. Njen rođeni brat Grgur je uvek išao za njom, pa i tada, jer mu je ona bila najbliža, iako je on bio dobar sa svima. Više puta se vraćao u domovinu i bio žrtva raznih političkih manipulacija, a njegov vanbračni sin Vuk Grgurević, koga je priznao i voleo, pružio je Turcima zapažen vojni otpor još izvesno vreme, pa su ga narodni pevači prozvali «Zmaj Ognjeni Vuk» i ispevali mali, optimistični opus o njemu. Grofica Catherina/Katakuzina Celjska ostala je u Zagrebu još malo, a njen srednji brat Stefan je sa dva sina i ženom, Angelinom Kastriot, krenuo kod nje. Stefan je ubrzo umro; njemu je zaista bilo dosta svega, a žena ga je balsamovanog, u sarkofagu vozila po evropskim drumovima još skoro 20 godina jer mu je obećala da ga neće ostaviti da ga «raznose vrane». Kad su joj Mađari konačno dali parče zemlje, za koje im se već više puta obraćala, obilazeći evropske dvorove i praktično proseći, podigla je manastir Krušedol sa sinom Đurđem, koji se monaški prozvao Maksim, i tu je sahranila muža. Stefan, Angelina i Maksim su jedini postali sveci među «Brankovićima» jer su u Krušedolu organizovali i prvu patrijaršiju u izgnanstvu, srpsku školu i sigurno prihvatilište za izbeglice pred pomahnitalim Osvajačem, zbog čega je ovaj manastir četiri puta rušen i obnavljan.
Sa Đurđem i Irinom zaspao je srednji vek na Balkanu i u Evropi. uopšte. Renesansa je već u Moreji u zapadnoj Grčkoj i Smederevu pokazivala svoje slobodarske i fuzionističke draži, i svet je krenuo napred. Bogatih, gizdavih i načitanih pravoslavnih država više nije bilo, i zapadna Evropa je mogla da odahne. Masa profesionalaca, dragocenih predmeta, mapa, knjiga i instrumenata našlo je svoj put ka Italiji i dalje, u druge zemlje «nove» Evrope, gde se i sad nalaze. Jedino, što skoro niko ne zna za njih. «Latini» su, na kraju, ipak sve prikupili, pohranili i «prelepili» svojim nazivima i internalizovali kao svoju baštinu, a mnoge od tih izuma, pojava i urbanih navika imamo i koristimo danas, samo što ni mi ne znamo ko ih je smislio. Ideja je oduvek bila najveća vrednost. Tako bi bilo i sa neobično razvijenom srpskom srednjevekovnom kulturom, tj. još bi mnogo gore bilo nego što je sad, da nije bilo svega ovoga i tih nepunih 100 godina posle Kosovskog boja, gde su Đurađ i Irina vladali trideset pet, a Stefan (i Radič) malo duže. Stefan je izgradio Beograd i sjajno uredio jednu od najbogatijih pravnih država tog razdoblja, a Đurađ i Irina su tu državu produžili i razvili do njenog punog sjaja, a i zapisali, prepisali, poduprli, zategli i očvrsli sve što su postigli.
Mr Anastasia Heidi Larvol, istoričar
U Beogradu, 2013-2016.
POSMRTNI GOVOR DESPOTU ĐURĐU BRANKOVIĆU
“Leta 6965., meseca decembra 24. dana,
Prestavi se gospodar despot Đurađ u gradu Smederevu
O čuda strašnoga najčudniji glas!
Najtiši i previsoki i u svemu najdoličniji, gospodaru moj, sveti i sveopšti lave, ćutiš tako i ne daješ mi medotočni glas, ni tvojoj supruzi, a našoj najsvetlijoj gospodji i carici, ni mnogoželjenim i najsladjim tvojim čedima svim. Kako ovo stvorio jesi, reci mi, o najbožanstvenija i najsveštenija glavo?
"Da, - reče, - ćutim i ne govorim zato što je pravedni sudija i Bog moj ovo zapovedio, jer zemaljskim i propadljivim obložen jesam telom, no ne ćutuim sada duhovno dotičući se Gospoda mojega koliko mi je moguće, i za svoje mi voljene neprestano molim se da im pobedu na svakojake vrage i na napasti u sadanja leta daruje."
A nas svoje kako ostavio jesi?
Kako ćemo gorko i bolno osiroćenje pretrpeti?
Kako ćemo pretrpeti mračnu i gorku noć?
Ko će nas zaštititi, ranu tešku, zbog tvojega odlaska?
Kako ćemo krepku zimu i burno duhanje i takve vale preći, skupocenog pristaništa i bisera lišavši se?
Kojim ćemo čistim očima sunce ugledati, kad je najsladje naše najedanput medju nama ugaslo bolno i bolno pokriveno?
Kako ćemo pogledati na nebo, koje gorko i teško breme pre vremena, zbog nas jadnih, pokaza nam se u dimljivim zvezdama?
O zvezdo gorka, što nas ovo navesti?!
Koji si mač javila što ¬žanje naš život, koju bolnu objavu nepoznatu nam objavi?
Da som znali da gorko ovo znamenje tadašnjeg vremena zbog nas jadnih bi,
tvoga tvorca i našeg sazdatelja, Gospoda svih, mogli bismo umoliti za nepretrpljivo zlo, od koga postradasmo.
Kojim nogama nedrhtavim po zemlji hodimo?
Koja svetlost naša srca i kolena raslabi zbog pokrova naše časne i sveštene glave?
Kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?
O, zemljo i sunce i vazduše i ostale tvorevine tvari, što kasnite?!
Priđite, s nama usplačite, s nama uzridajte, s nama žalite žalost veliku i nepretrpivo pretrpite.
Priliči nam da kažemo: ko će dati glavi našoj vodu, i očima našim istočnik suza da kako treba stradanje žestoko bolno isplačemo? Ali, nedovoljne su nam kaplje daždeve i rečnik voda tokovi umesto suza, da bi ispunili dužnu nam potrebu.
Gde naš najslađi život krije se?
Gde svetlost očima našim ugasi se?
Gde je od mladosti čak do starosti sila i krepost od koje se užasnuše i podiviše carevi zemaljski i glavari i knezovi neznabožački, jer tvoje borbe i pobede prevazidjoše one drevnih velikih i divnih muževa Ahila, Samsona i Aleksandra, i drugih svih najsilnijih?
Gde je najlavovski glas, zbog kojega si carstveni i silni gospodar što znamenjuje vlast?
Gde je prekrasni i od tudjinca ¬željeni pogled očiuj i čitavog lica, kojim kao magnet železo privlačeći, štiteći i vodeći, stvori poslušnu volju dostojnih, veseleći, životvoreći i na visinu upućujući sve; a kada je bilo protivnih, ne htede pravedno da ožalošćuje i strahom da grmi, i mračne da odašilje samo zbog nepriličnog pogleda.
Gde je hristopodra¬žateljno srce i ruka kojima svi četvorostranog sveta milostinjom i darovima nasićavahu se?
I ti sedmovrhi, nekada veliki grade Konstantinov, a sada od svih najmanjih gradova, poslednji i najmanji carski prestole jadnih hrišćana, oplakuj pre sebe pravedno osudjenog, jer plača i ridanja dostojan si postao zbog propasti koja je na te naišla, drugi se izmeniše od nečastivih.
Ridaj, ridaj i sad za najpravednijim i blaženim i svetim našim gospodarem Georgijem, despotom svih Srbalja, toliko najsveštenijim i najčasnijim, najblagoradosniji dome, svima hraniteljem i starateljem.
Tvoja nekada čeda, a sada zbog tvojega lišenja gorki zarobljenici, bilo arhijereji i sveštenoinoci i duhovnici i glavari i sveštenici i uopšte svi ljudi, koji milostinju i dobročinstvo za života najblaženijeg i najsvetijeg našeg gospodina primiste, koji istočnik milosti poznaste, koje se bogato dobrorazumljem odariste i ispunite, što je preko mere,
s nama usplačite, s nama uzridajte, s nama zavapite. Avaj, avaj - s velikim klicanjem zavapite. Svako od vas u sebi neka zavapi: avaj meni, avaj meni.
O našeg velikog gubitka ti zastupnik bi, naksvetliji gospodaru. O koliko zlo postradasmo. O koliko užasa i straha ispunjeni bismo.
Koliko bi moguće bilo dužinu vremena, naležećeg na nas tamnog i mračnog oblaka, olakšati ili preseći?
Ako bismo i kameni bili, kameni najneosećajniji,
ne bismo nikad mogli ovoga tvoga tolikoga i takvoga dobročinstva zaboraviti;
samo tada najsladji pogled i primanje zaboravićemo, kada nas sve proždiruća pokrije zemlja.
A ti, najdivnijji i najsvetliji gospodaru moj,
kada te trilaktni pokrije grob, - onako kako prima dobre, što si zaslužio neiscrpnim izvorom milostinje, imajući za pomoćnicu najsvetliju i uvek najsvetliju svakim očiglednim vrlinama suprugu tvoju i našu dobropodražiteljnu najsvetliju gospodju caricu, kada primiš, zbog najsvetlijeg vrlog tvog života kojim si tako poživeo da je tvoj život vrlina sve prevazišao, a pre svih pobožne careve, i tih svih velikih u vrlini primio jesi, blaženi, trpljenja venac, što si zlo pretrpeo providjenjem Božijim u vreme kraja života, kada si se zbog ovih i svih tvojih dobrih dela spremio, a mi, prema pravednom, blizu pravednog sudije, kome si kako priliči i pobožno služio, naselje rajsko [primivši i] veseleći se sa Avramom, Isakom i Jakovom i sa svim pravednim,
Moli se, blaženi i najsvetliji gospodaru, za sve svoje, za tvoju suprugu i najsvetliju našu gospodju i caricu da se od svakih muka izbavi u sadašnjem životu, na skončanju njenu da joj se, kao najpravednijoj i najpobožnijoj, dâ mirna i pravedna smrt.
Moli se za svoj porod, jer od dobra korena dobra mladica procvetava, za dobrodušnog i visokog despota svih Srbalja i svetoga gospodina našeg Lazara, prosvetljenog svakim dobrim javnim delima, da vidi naslednike čeda i sinove sinova i uspon na bolje, jer će u tome sveto tvoje moljenje biti najpotrebnije kako bi ga tvojim naslednikom i najsvetlijim i svetim gospodarem učinio, pošto će zbog tvoga moljenja sve neprijatelje pod nogama imati, i sve poslušne dobro hraneći i upravljajući, dostojno blagodarenje daće svedavaocu Bogu.
Moli se, o blaženi, o najčistiji, i za mnogo ti ridajuću i najsvetiju kćer, koja lepotu i vreme tela rasu zbog prave vere k Bogu i pobožnosti, roditeljske ljubavi i dobrog povinovanja.
Moli se, o blaženi, za najčasniju dvojicu najdostojnijih tvojih čeda, gospodare naše, stupove pobožnosti, žive mučenike, koji su sadašnje svetlosti lišeni zbog prave vere i pobožnosti njihove i zbog čiste vere roditelja i povinovanja, i koji su naslednici duhovne svetlosti i večnoga života;
jer sve je tebi moguće, najsvetliji, kao vazdašnjem rabu Gospodnjem, i bo¬žanstvenih njegovih zapovesti delatelju i ispunitelju.
A mene, prejadnog raba i molitelja, gde si ostavio?
Hte(o)la bih da sa tvojim svetim odlaskom ode i moja jadna duša, ali ovo ne bi zbog mojih grehova.
Gde ću naći svakodnevna dobročinstva tvoja? Gde je najslađi i medotočni tvoj prijem, koji me je veselio i napajao duboko, čak do kostiju i samoga mozga?!
Nikada sve to neću naći, već ću od sada stenjati i plakati i tugovati i ridati do kraja života moga.
Pridjite svi, novi zbor sastavimo, vazdašnji njegovi arhijereji i glavari i sveštenoinoci i inoci i najnevoljniji ¬žitelji Konstantinova grada i svi hristoimeniti Gospodnji ljudi, ruke vaše podignite s velikim klicanjem pravednom sudiji sviju i čovekoljupcu Bogu, sa suzama svedušno moleći se, ovome zavapimo:
Čovekoljupče, gospodaru hrabre i svete naše gospode, učinini ove da budu tamo kamo stiže svetlost lica tvoga, veseleći sve svete tvoje; u knjizi života, u rajskoj hrani sa svetlim andjelima, s Avramom, Isakom i Jakovom, sa pravednim prepodobnim svim mučenicima.
Moleći se ovom, imajući presvetu i prečistu vladičicu Bogorodicu, zbor apostola i proroka i sve svete, njihovim molitvama udostojićemo se da dobijemo što ištemo.
✜
*Prevod besede ”Nadgrobna reč despotu Đurđu Brankoviću” sa starosrpskog: Profesor Đorđe Trifunović. Korekcija roda u reči ”htela” natrg na izvornu verziju – Anastasia Larvoll (2006 , IAKH Universitetet i Oslo)
✜
Citat iz ESFIGMENSKE POVELjE DESPOTA ĐURĐA,
Napisane 1429. u ŽIČI i sačuvane u manastiru Esfigmen na Svetoj Gori
“11. septembra 1429,
Po neizrečenom milosrđu i čovekoljublju vladara mog slatkog mi Isusa Hrista i po njegovoj svemilostivoj dobroti odabrao je smirenost moju i postavio me za naslednika roditelja mojih, za gospodara Srbima. Tako sam ja despot Đurađ milošću božjom u Hristu Bogu pravoverni i hristoljubivi gospodar Srba sa od Boga darovanom mi pobožnom i hristoljubivom gospodaricom despoticom kira Erinojom.
Gospodstvo mi piše da se da na znanje svima kako je gospodstvu našem došao iz časne i Svete Gore, iz časnog i carskog manastira Spasove obitelji Vaznesenja Gospodnjeg, koji se zove Svimen (Esfigmen), duhovnik jeromonah gospodin David, najčasniji među sveštenoinocima, kojeg mi u Hristu volimo, i zamolio je gospodstvo naše da budemo ktitori višerečenog manastira. Mi pak milosrđem pokrenuti i preporukom zapovesti vođeni, blagoizvoleli smo da udovoljimo njegovoj molbi i prihvatili smo da od danas budemo ktitori višerečenog manastira, da se zove manastirom gospodstva našeg. Radi toga je gospodstvo naše i priložilo za opskrbu manastirsku, neka se daje svake godine od novobrdske carine po PEDESET LITARA SREBRA. Ovo da se daje svake godine i da se ne oduzme od višerečenog manastira dok je života gospodstva našeg.
Molimo i onoga koga će Bog izabrati da posle bude nas naslednik prestola našeg, bilo sina našeg, bilo nekog iz roda našeg, ili nekog drugog, da ovo naše zaveštanje ne bude narušeno, nego potvrđeno. Ako se neko obuzet zavišću ili lakomstvom usudi da naruši bilo šta od onog što smo gore zapisali, taj da je proklet od Gospoda Boga Svedržitelja i od Prečiste Bogorodice i od sile časnog i životvornog krsta, i od dvanaest svetih i svehvalnih i vrhovnih apostola, i od tristaosamnaest svetih bogonosnih otaca u Nikeji, i od svih svetih koji su od početka sveta Ugodnici Gospodnji.
Zadatom rečju i zapovešću gospodstva našeg utvrdilo se i zapisalo se godine 6938. meseca septembra 11. u Patrijaršiji u Žiči.
Milošću Božjom Gospodar Srbljem Despot Đurađ”
KRAJ!
