3. део исповести "Ко је проклео Јерину" Анастасие Х. Ларвол
Јерина Србима отима престо
Касне 1456. небом је прошла Халејева комета, летећи са дугим, жутим репом иза себе са Истока према Западу. Православци су то протумачили као знак да је дошао задњи час. Ђурађ је већ два месеца боловао од ране на шаци, коју су му задала браћа Хуњади, рођаци његовог зета
Мали град Смедерево
Улриха Цељског, у Купинову, кад су морали да беже из Смедерева због таласа куге. Браћа Хуњади су тотално мрзела то што је он «шизматик» и што тако упорно одбија да се «покрсти». У нападу испред куће су му одсекли три десна прста, којима је таман захватио свој тешки мач да се брани. Са та три прста се крстио, писао, држао нож и виљушку и руковао. Знали су добро и он и Ирина, а и остали Грци и италијански доктор Мурадо из Венеције многе лековите траве, хирушке захвате, отрове и противотрове, због чега је Ђурађ тако дуго преживљавао «све». Многе велике (средњевековне) ратове, бројне покушаје атентата, читав живот путовања, логоровања, јахања и политику. Али није могао да живи без прстију и достојанства. Доживео је невероватних (81 или) 83 године и, док је било њега, било је и српске деспотовине. Ђурђевом смрћу, «Сервиа» је коначно прелазила у руке Османлија, због чега су многи већ почели да мисле да је српски деспот вештац и да живи 100 година само из ината Турцима! Био је српски и византијски деспот, венецијански и дубровачк племић, као и оба његова родитеља, и мађарски барон. Уз српски, течно је причао и писао грчки, латински и турски. Био је и култна личност свог доба, позван, на пример, да буде судија у неком спору на Болоњском универзитету због свог угледа, дипломатске мудрости и правичности. Био је, буквално, један од најбогатијих владара и људи у Европи тог доба, али и најпритиснутији, последично. Умро је на католичко Бадње вече, окружен породицом и пријатељима. Неки потоњи аналитичари му замерају да је «вијугао», врдао и био «слаб владар», али он је у позадини радио и урадио оно што је њега занимало, усмерено, скривено и непоколебљиво. «Непоколебљиво» је реч коју је његова мајка Мара користила у скоро сваком свом «писанију». Сви су они, упркос свему, успешно извели оно што је њима било важно и то је «наравоученије» ове приче. Тачно је да је Ђурађ избегавао одговоре, стварао забуну, мешао речи и отварао «сиве зоне» у којима је шапатом завршавао оно што њему било у срцу, а остало је препуштао Богу и случају, па како ко исплива. Жена би му замерила што је до краја избегао да се позабави њеним очајним јавним «имиџом», који се потпуно отргао контроли. Све недаће су приписали њој, а у једној песми су њега чак развели од Јерине, кад ју је он коначно оставио и отишао својим путем, са сломљеним срцем и остацима њихове сломљене и намучене породице, коју је она издала.
Пре смрти, деспот је тестаментом деспотици преписао управу над српском деспотовином док је не преузму Турци и зато је она држала ступајући говор. У петак 26.12.1456. у седам сати увече, на њихову 42. годишњицу брака, Ирина је у свечаној сали Смедеревског дворца прочитала своју лирско-политичку беседу пред породицом, свештенством, српским, грчким и дубровачким племством и иностраним амабасадорима. Не у име синова, већ у своје име, што се домаћој властели није баш допало, па о томе немамо помена у српским изворима. Али има код Турака, Грка и шапат код Дубровчана, а имамо и тај говор у оригиналу. Кад је 1890. Иринина беседа поново угледала светлост дана, «припремљена» и одштампана у Споменику српске краљевске академије ИИИ као «Надгробна реч деспоту Ђурђу Бранковићу», њен званични писац је био Непознати Смедеревац.
Мехмед Освајач, Белини 1480. Једини портрет урађен по живом моделу и одобрен од султана.
Њега до сад ниједан српски научник није идентификовао, што је баш необично, с обзиром на то да се свим осталим српским средњевековним говорима, старијим од овога, тачно знају говорник, датум, сатница, место и прилика првог извођења. Понекад се зна и ко је био ту да слуша. Својом дисертацијом из историје доказала сам да је деспотица Ирина једини могући аутор ове дирљиве беседе, и то уз помоћ Маре за строфе о Ђурђу као оцу. Мара је касније однела беседу и целу књигу породичних текстова у Бугарску код Сера, где јој је Мехмед Освајач дао мали дворац са великим бедемима и лепом баштом, да се склони од разарања њене домовине, које је имао у плану. Ту је и Душанова Јелена, као удовица, имала своје самосталне «дворе» и нешто је владала, трудила се, паралелно са сином. Кад је Мара Ђурђевица у том дворцу много година касније мирно умрла у дубокој старости, а њена сестра Катакузина остала још мало, па нестала без трага, већ су се ближиле 1500-те и «нови», тј. наш век. Турци су њихове књиге и папире однели у Цетиње јер им је ту био најближи представник православаца, а 1829. је цетињски митрополит целу књигу српских текстова из 15. века поклонио пољском слависти Кухарском, који их је донео у Одесу, где се и сад налазе.
Ту је стару беседу, после 50 година, случајно открио Ватрослав Јагић, велики интелектуалац младе, ослобођене Србије, који ју је кришом преписао, а кад се вратио у отаџбину, дао ју је професору Љубомиру Стојановићу, уреднику Споменика Краљевске Академије. Овај јој је уклонио аутора и, како сам каже, «превео на савременији језик ради лакшег разумевања», што значи да јој је изменио две строфе и склонио све интимне стихове, као и интерпункцију, падеже и род на једном месту, да би се сасвим сакрило ко то, заправо, говори. Тако «прихватљиву» су је објавили као сензационално откриће и уврстили је у све антологије српске књижевности, као један од најделикатнијих и лирски најбогатијих средњевековних текстова српског народа. Стручњаци су закључили да писац овог ремек-дела мора бити неки анонимни духовник деспота Ђурђа, што је и остало тако кроз све потоње «рецензије», мада се у неким генерацијама интелектуалаца шапутало да је питање времена кад ће неко то открити. Деспоту се због бројних шпијуна знао скоро сваки покрет, сарадник, гост и непријатељ, читало се и свако писмо које ухвате и много је података још увек сачувано о њему. Он их је све надмудривао шифрованим писмима, дуплим информацијама, сопственом врхунском шпијунском службом, дуплом шпијунажом и врло уским кругом повереника, као што је радио и на духовном плану. Засигурно се зна да је, као исихаста и помало налик данашњем јогину, бирао своје духовнике међу високим цариградским оцима и по неким атонским мислиоцима. Сам Ђурађ каже да је веома волео духовника Давида из зилотског манастира Есфигмен, а нарочито је обожавао дописивање и разматрање верских концепата са великим писцем и Васељенским патријархом Генадијем Сколарисом, чија се дугогодишња коресподенција с Ђурђем Бранковићем, сада без неког јасног разлога, чува у Минхену. Са српском црквом је, као владар, живео у «мирољубивој коегзистенцији», али на одстојању, немајући посебан контакт ни са једним од њих. Црква је била у Жичи и тек је пред навалом куге пред сам крај, 1450. црква привремено дошла у смедеревски град. Било је попова за службу, монаха и ходочасника, али се Ђурађ добро сећао шта је од њих доживео у детињству и младости и како је с њима прошао његов отац. (Вука није помињао све до 1447., када му је било преко 75 година и очигледно се коначно осећао безбедан на свом месту, па се потписао као син часнога Вука.) Због тога, а и због њене форме, које се поклапа са другим остварењима смедеревске дворске писарнице овог доба, као и из других разлога, искључено је да је то на српском написао «непознати духовник или пријатељ који је деспота много волео.» Не могавши више да предаје студентима старословенског језика на Београдском универзитету, како сам каже, «због очигледно нетачног Стојановићевог превода овог значајног књижевног дела», професор Ђорђе Трифуновић је на личну иницијативу 1980. издао књижицу са «знатно побољшаним, али још увек несавршеним» преводом Посмртне речи деспоту Ђурђу, који има све изворне стихове и све строфе на броју. Дао је и копију Јагићевог старосрпског преписа, како би «историчари будућих нараштаја још пуно тога могли да сазнају о нарочитостима овог дела», што смо урадили.
Ђурђево и Иринино наслеђе
У историји Срба запамћени по злу и кулминацији бола, обести, хаоса и страха, деспот Ђурађ и «проклета Јерина» оставили су свом народу важне документе за будућност и утврдили су, очврсли и заптели многе камене градове, мостове и капије, који су због тога одолели зубу времена. Цена је била та да су Јерину запамтили као немилосрдног и упорног градитеља, троглаво чудовиште, мада је то баш била Ђурђева највећа страст. Његова друга велика страст било је уређивање и издавање књига. Смедерево је имало посебну писарницу за то и обимну дворску производњу текстова, процесија, превода, песама и закона. Остале су 34 књиге које је издао деспот Ђурађ, међу којима и једини примерак Душановог Законика сачуван до данас. Било је нових превода са грчког, а средили су и старе, нетачне или неуравнотежене преводе, уједначивши српску црквену службу. Написали су књигу о дворским манирима и лепом понашању, којој се Ирина посебно посветила, па је радо стајала са њим у наслову те књиге. Деспот се често потписивао заједно са женом, јер је то у њиховој култури било логично, пошто су заједно и радили. Његови потписи који укључују њу још су «слађи» од иначе слаткоречивог, средњевековног стила писања и обраћања, мада «Бранковићи» генерално имају врло топле и љубавне изјаве једни о другима, а нису грандомани по питању сопствених титула и звања, што је врло необично за ову епоху уопште. Све што су радили, учинили су да би што боље «конзервирали» српску културу за пролазак кроз тунел турског ропства, за који су видели да ће да потраје неко време. Лобирајући мудро и плаћајући великим количинама сребра, потписали су и бројне међународне споразуме и повеље, које су за будућа времена похранили по старим, стабилним, европским архивима. То је нарочито било важно кад су четири века касније Турци морали да се повуку из Европе, а преживелим Хришћанима на Балкану је дедовина враћана – ако би доказали да је њихова. Другом половином 1800-тих су ту земљу, уз Турке, прижељкивали и Немци и Аустријанци и друге западне краљевине, јер је била пуна племенитих метала, хране и изворима питке, па и лековите воде, а у близини топлог мора. У 15. и 19., као и у раном 20. веку, земља је могла да буде искључиво приватна својина и зато Срби, као народ, просто не би могли да добију балканске територије натраг после Турака да нису имали «тапије». Баш сви ранији српски племићи били су мртви, а њихове куће и папири спаљени. Зато је велика срећа за српски народ на Балкану што је упркос свему Ђурађ Вуковић остао жив и био у сродству са свим племенитим лозама у региону (осим Мрњавчевића), спреман да наследи и окупи све те «тапије» под једним човеком. Многи угледни владари-суседи потврдили су и потписали да је Ђурђева дедовина одувек била ту и да је остављена «свим наследницима рода мога, чак и да остане само једна кћер», као и наследницима српског рода за сва времена Божија. Амин.
Деспот је испраћен из града великом процесијом у непознатом правцу, а четири месеца после њега умрла је и Ирина. Отишла је у 57. години, највише својом вољом. Није хтела да се «повлачи по иностранствима» као избеглица, а видела је да је дошао крај. Родила се као племкиња, живела је као господарица и нема разлога да умре као просјак. Срби и Турци на Смедеревском двору нахушкали су најмлађег сина Лазара да устане против мајке – и очеве воље изражене у тестаменту, у чему га је усрдно подржавала и његова жена Јелена Палеолог, чији су мотиви очигледни. Крунисани деспот Лазар Ђурђевић, коме је све било дато на руке, био је човек слабог карактера. Као најмањи и много сладак, родитељи су га поштедели свих гадних, дугих одлазака код султана и одношења харача и, нажалост, сексуалног злостављања, па и ослепљења, које се другим синовима, Гргуру и Стефану, тамо дешавало; нарочито веома лепом Стефану. Како је Мурат умро, Мара је пуштена да се врати оцу у Смедерево, а Гргура и Стефана је већ остарели деспот лично последњи пут ослободио победничким походом, који је 1442. сам организовао, платио и повео. Тад су се по први пут успешно спојиле православне и католичке војске, а могли су лако и даље да напредују, али су били издани. Дубровчани су записали да се Ђурађ заплакао и умало онесвестио када је угледао своје унакажене, али живе «соколове». С обзиром на то да слеп човек по закону није могао да буде ни владар ни господар било чега, за Гргура нису ни организовали свадбу. Средњи Стефан је баш хтео да се жени и добио је Ангелину Кастриот, православну Албанку из њихове најбоље лозе, чији је отац или брат касније постао славни Скендербег. Најмлађи син Лазар је једини могао да види и зато су њему нашли праву василису-Палеологину – за сваки случај, да ипак имају коректног наследника. Међутим, он је био незрео, размажен и потпуно неспремљен за улогу вође, па је управо зато једино имало смисла да Ирина настави све како је и радила, док не дођу и преузму Турци. Лазар је почео да се понаша баш онако како данас разумемо реч «деспот» - саможиво, агресивно, без поштовања правила и других људи и далеко изван својих ингеренција. Он је још за Ђурђевог живота показао да је себичан и ситан, кад су ономад Мађари заробили старог деспота, а он одбио да оде по оца. Ирина је сама са својим амбасадорима и мањом коњичком четом отишла у Београд по Ђурђа и остала док он није био ослобођен. После кратког времена, деспот Лазар је почео да злоставља све укућане, нарочито мајку, да виче и чак и да је туче, тражећи очеве паре. Ирина се, зато, крајем априла преместила у њихову предивну вилу на Руднику, са осталом «децом», унуцима, братом Томасом, његовом породицом, другим племићима, дворјанима и слугама. Српски двор се поново поделио. Ту је Ирина после кратког времена, у ноћи између 2. и 3. маја 1457., предала душу Богу, а остали су отишли тамо где су мислили да ће им бити најмање зло. У средњем веку самоубице нису стизале у рај, а знајући то, Ирина је била сигурна да је Ђурађ тамо чека. Зато јој је, за кључаоницу ка рају, при одласку помогла Мара, преузевши на себе смртни грех убиства и улогу вође. На задњој великој, заједничкој гозби српске владарске породице и других прикључених, шћућурених, једва преживелих, православних, племићких породица окупљених на Руднику, Мара је по договору ставила Ирини неки брз, најмање болан отров у део вечере који су остали прескочили. Латински извори и један турски кажу да је у питању била салата, нека течна, грчка вероватно, мада не знам како су сазнали.
Гробове Ђурађ и Ирина нису имали, него су их сахранили «по њиховој жељи» на мистичном месту. Дубровчани су најдаље отишли када су за место деспотовог коначног починка написали «Крива река», «Сува река» или «Цриуареца», што казује да има неке везе с реком или је то опет нека шифра? Можда је улаз код реке? Вековима се тражио његов гроб јер још увек живи легенда да је пун злата. Последњи пут су га «нашли», па ипак нису, 2003. године у селу Славковица. Али, то су били неки други племићи. У то време су Османлије пљачкале и скрнавиле гробове хришћанске властеле где год су их налазили, па је скривање гробова била велика ствар. Ђурађ и Ирина нису хтели да их људи бране животом чак и после смрти, тако да гроба немају. Можда су само пажљиво спуштени у реку, која је све те чудесне године текла одмах испод њиховог прозора? То би баш имало смисла. А можда ипак мирно почивају дубоко испод мале гробљанске цркве у Смедереву, коју су саградили за «грађанство» да око ње покопавају своје мртве, што и даље раде? Минијатурна и, наизглед, проста црквица на врху брдашца, с посебним системом за вентилацију и старим симболима, у односу на остале грађевине на српском тлу тог доба, била је тако мала и безначајна да су је и Турци и сви остали после њих оставили на миру да стоји. Не би било чудно ни за период, ни за регион, а ни за Ђурђа Бранковића и Ирину да је ту неки трик, али је све то моја машта, а не знање. Реално знамо да је ујутру 3. маја деспот Лазар Ђурђевић дошао на осунчани Рудник с војском, али је у дворцу затекао само мајчино мртво тело и свој део новца, књига и блага од родитељског наследства, које су поделили на једнаке делове и њему оставили на столу. Српски Летописац је забележио да је млади деспот сам сахранио мајку онако како је она хтела, да је узео своје благо и вратио се жени у Смедерево. Остао је жив још годину и по дана, а отровали су га они исти Срби и Турци, посебно браћа Михајло и јаничар Махмуд Анђеловић, који су га највише у старту и наговарили да нападне мајку и оспори њен ауторитет. Отровали су га јер је наводно убио мајку, па зато нису могли да имају поверења у њега.
Гробљанска црква у Смедереву
По Лазаревој смрти, Турци су пуштени у Смедерево, а његова удовица Јелена Палеолог и три кћери, од којих се једна удала у Италији у фамилији Тока, где су њени потомци живели до средине 1960, а друга се звала Ирина и касније је у Русији (недужна) родила Ивана Грозног, пуштени су да мирно заувек напусте замак. Смедеревски дворац, чија се резиденција зове «Мали град» и грађена је две године, а око њега је «Велики град» и он обухвата 10.000 квадратних метара који га чине највећим (каменим) равничарским градом на свету, деспот Ђурађ је са својим сјајним зидарима, војним стратезима и намученим народом градио још 10 година, и то ноћу кришом, без султанове дозволе. Кад се завршило, «Смедереуа» или Семендриа, како су је странци звали, је било војно чудо свог времена, мада је имало угласте, а не обле кугле, што је све распрострањеније ватрено оружје увелико захтевало од једне добре војне утврде. Ипак, никада нико није освојено војном силом. Издржало је многе тешке опсаде, а ако је «падало», увек би са унутрашње стране неко откључао капије. Тврђава је често мењала господаре кроз време, али се увек, некако волшебним сплетом околности, враћала у руке ономе коме изворно припада. Аустријанци су је бомбардовали 1916, скинувши јој претходно сав мермер који су успели да ишчупају из шарених зидова. Немци су је у ИИ светском рату «урнисали» огромном експлозијом унутар средњевековне тврђаве, где су држали експлозив поробљене краљевске српске војске, чија је детонација 1941. прогутала више од 2000 живота у једном даху и читаву Главну капију. У једној од централних кула од црвене, орнаменталне цигле је дубоко узидан бели натпис о градитељу, години 6938. од постања света (1430.) и 6 м висок православни крст са дијагоналном цртом, који је касније прозван «Ђурђев крст» јер су Срби примили латински крст, као свој, ни не знајући. Сваког нападача је тај симбол провоцирао, али нико није успео одатле да га извади, него су га чак и Турци трпели вековима испод масивних, зелених застава, које су сигурно стално летеле и кидале се на дунавском ветру.
Домаћи краљеви масони и комунисти намерно су Ђурђеву тврђаву запустили, шине за теретне возове уз њу поставили, сво грожђе посекли и железару пред њом подигли, надајући се да ће је Дунав коначно однети са собом на дно. Али, темељи су јој били јако добро и дубоко усађени у песковити муљ, па и сада тамо читава стоји. Пар бочних кула више висе него што стоје, баш као торањ у Пизи, али од 2007. године је, Богу хвала, више не преплављује набујала река, нити је у опасности да се сруши. Европским и домаћим средствима с љубављу је поправљена, а постаје већ и славна. Малецни тоалети у зидовима и канализација кроз цели Мали град, која још увек ради – сведоче о вештој, софистицираној породици, народу и добу у коме је никла.
Епилог
Те последње заједничке ноћи на Руднику, Иринин брат Томас је после вечере кренуо са породицом у Италију, а многа његова ванбрачна деца су остала по Србији. Радо су се презивали Кантакузеновићи и гледали су да наплате фино порекло где год су могли. Иако је био «Неверни Тома» (одатле можда и потиче овај израз у српском језику), Ирина га је волела јер је био добар на дну срца и није напуштао своје најближе у невољи. Султанија или «Императриx» Мара, како су је после често звали, понела је са собом у Бугарску очев печат, све деспотске пуномоћи, банковне рачуне, родослове, важне књиге и збирке текстова њихове породице. Многи образовани Срби, Грци, Трапезунци и други православци дошли су да мирно проживе свој крај на Мариној земљи, у бившем дворцу Душанове «царице Јелене». Одатле је «царица Мара» још деценијама писала и печатирала правне захтеве источних племића и високог свештенства пред јадранским банкама, где су у неколико фаза сакривали своје драгоцености. Ту њихову «адвокатску» праксу је Катакузина после наставила, јер су банкари на све замисливе начине покушавали да им ускрате депоновану имовину, вредне су то ствари биле, исто као у швајцарским банкама после ИИ светског рата. Мара је често откупљивала и реликвије порушених манастира, па их је враћала у манастире, а неке је и обнављала. За собом је оставила богату писану заоставштину о математици, филозофији и односима хришћана и Турака, колико ја знам, мада је нисам лично нашла. Многи писци тог доба спомињу Мару на свим језицима као изузетно моћну, паметну и праведну, чак и својеглаву и непредвидиву жену, која је пред Мехмедом Освајачем једина од православаца могла да стане и каже (скоро) шта мисли. Он би је често и послушао јер је имала добре аргументе, а умрла је у најдубљој старости, окружена људима којима је спасила животе, или бар омогућила да проживе свој крај у бојама и мирисима на које су навикли, а не као просјаци или слуге или, у најбољем случају, лекари, сликари, музичари или учитељи по католичким, трговачким кућама. Њен рођени брат Гргур је увек ишао за њом, па и тада, јер му је она била најближа, иако је он био добар са свима. Више пута се враћао у домовину и био жртва разних политичких манипулација, а његов ванбрачни син Вук Гргуревић, кога је признао и волео, пружио је Турцима запажен војни отпор још извесно време, па су га народни певачи прозвали «Змај Огњени Вук» и испевали мали, оптимистични опус о њему. Грофица Цатхерина/Катакузина Цељска остала је у Загребу још мало, а њен средњи брат Стефан је са два сина и женом, Ангелином Кастриот, кренуо код ње. Стефан је убрзо умро; њему је заиста било доста свега, а жена га је балсамованог, у саркофагу возила по европским друмовима још скоро 20 година јер му је обећала да га неће оставити да га «разносе вране». Кад су јој Мађари коначно дали парче земље, за које им се већ више пута обраћала, обилазећи европске дворове и практично просећи, подигла је манастир Крушедол са сином Ђурђем, који се монашки прозвао Максим, и ту је сахранила мужа. Стефан, Ангелина и Максим су једини постали свеци међу «Бранковићима» јер су у Крушедолу организовали и прву патријаршију у изгнанству, српску школу и сигурно прихватилиште за избеглице пред помахниталим Освајачем, због чега је овај манастир четири пута рушен и обнављан.
Са Ђурђем и Ирином заспао је средњи век на Балкану и у Европи. уопште. Ренесанса је већ у Мореји у западној Грчкој и Смедереву показивала своје слободарске и фузионистичке дражи, и свет је кренуо напред. Богатих, гиздавих и начитаних православних држава више није било, и западна Европа је могла да одахне. Маса професионалаца, драгоцених предмета, мапа, књига и инструмената нашло је свој пут ка Италији и даље, у друге земље «нове» Европе, где се и сад налазе. Једино, што скоро нико не зна за њих. «Латини» су, на крају, ипак све прикупили, похранили и «прелепили» својим називима и интернализовали као своју баштину, а многе од тих изума, појава и урбаних навика имамо и користимо данас, само што ни ми не знамо ко их је смислио. Идеја је одувек била највећа вредност. Тако би било и са необично развијеном српском средњевековном културом, тј. још би много горе било него што је сад, да није било свега овога и тих непуних 100 година после Косовског боја, где су Ђурађ и Ирина владали тридесет пет, а Стефан (и Радич) мало дуже. Стефан је изградио Београд и сјајно уредио једну од најбогатијих правних држава тог раздобља, а Ђурађ и Ирина су ту државу продужили и развили до њеног пуног сјаја, а и записали, преписали, подупрли, затегли и очврсли све што су постигли.
Мр Анастасиа Хеиди Ларвол, историчар
У Београду, 2013-2016.
ПОСМРТНИ ГОВОР ДЕСПОТУ ЂУРЂУ БРАНКОВИЋУ
“Лета 6965., месеца децембра 24. дана,
Престави се господар деспот Ђурађ у граду Смедереву
О чуда страшнога најчуднији глас!
Најтиши и превисоки и у свему најдоличнији, господару мој, свети и свеопшти лаве, ћутиш тако и не дајеш ми медоточни глас, ни твојој супрузи, а нашој најсветлијој господји и царици, ни многожељеним и најсладјим твојим чедима свим. Како ово створио јеси, реци ми, о најбожанственија и најсвештенија главо?
"Да, - рече, - ћутим и не говорим зато што је праведни судија и Бог мој ово заповедио, јер земаљским и пропадљивим обложен јесам телом, но не ћутуим сада духовно дотичући се Господа мојега колико ми је могуће, и за своје ми вољене непрестано молим се да им победу на свакојаке враге и на напасти у садања лета дарује."
А нас своје како оставио јеси?
Како ћемо горко и болно осироћење претрпети?
Како ћемо претрпети мрачну и горку ноћ?
Ко ће нас заштитити, рану тешку, због твојега одласка?
Како ћемо крепку зиму и бурно духање и такве вале прећи, скупоценог пристаништа и бисера лишавши се?
Којим ћемо чистим очима сунце угледати, кад је најсладје наше наједанпут медју нама угасло болно и болно покривено?
Како ћемо погледати на небо, које горко и тешко бреме пре времена, због нас јадних, показа нам се у димљивим звездама?
О звездо горка, што нас ово навести?!
Који си мач јавила што ¬жање наш живот, коју болну објаву непознату нам објави?
Да сом знали да горко ово знамење тадашњег времена због нас јадних би,
твога творца и нашег саздатеља, Господа свих, могли бисмо умолити за непретрпљиво зло, од кога пострадасмо.
Којим ногама недрхтавим по земљи ходимо?
Која светлост наша срца и колена раслаби због покрова наше часне и свештене главе?
Кад си ти умро, како ћемо ми живети?
О, земљо и сунце и ваздуше и остале творевине твари, што касните?!
Приђите, с нама усплачите, с нама узридајте, с нама жалите жалост велику и непретрпиво претрпите.
Приличи нам да кажемо: ко ће дати глави нашој воду, и очима нашим источник суза да како треба страдање жестоко болно исплачемо? Али, недовољне су нам капље даждеве и речник вода токови уместо суза, да би испунили дужну нам потребу.
Где наш најслађи живот крије се?
Где светлост очима нашим угаси се?
Где је од младости чак до старости сила и крепост од које се ужаснуше и подивише цареви земаљски и главари и кнезови незнабожачки, јер твоје борбе и победе превазидјоше оне древних великих и дивних мужева Ахила, Самсона и Александра, и других свих најсилнијих?
Где је најлавовски глас, због којега си царствени и силни господар што знамењује власт?
Где је прекрасни и од тудјинца ¬жељени поглед очиуј и читавог лица, којим као магнет железо привлачећи, штитећи и водећи, створи послушну вољу достојних, веселећи, животворећи и на висину упућујући све; а када је било противних, не хтеде праведно да ожалошћује и страхом да грми, и мрачне да одашиље само због неприличног погледа.
Где је христоподра¬жатељно срце и рука којима сви четвоространог света милостињом и даровима насићаваху се?
И ти седмоврхи, некада велики граде Константинов, а сада од свих најмањих градова, последњи и најмањи царски престоле јадних хришћана, оплакуј пре себе праведно осудјеног, јер плача и ридања достојан си постао због пропасти која је на те наишла, други се изменише од нечастивих.
Ридај, ридај и сад за најправеднијим и блаженим и светим нашим господарем Георгијем, деспотом свих Србаља, толико најсвештенијим и најчаснијим, најблагорадоснији доме, свима хранитељем и старатељем.
Твоја некада чеда, а сада због твојега лишења горки заробљеници, било архијереји и свештеноиноци и духовници и главари и свештеници и уопште сви људи, који милостињу и доброчинство за живота најблаженијег и најсветијег нашег господина примисте, који источник милости познасте, које се богато доброразумљем одаристе и испуните, што је преко мере,
с нама усплачите, с нама узридајте, с нама завапите. Авај, авај - с великим клицањем завапите. Свако од вас у себи нека завапи: авај мени, авај мени.
О нашег великог губитка ти заступник би, наксветлији господару. О колико зло пострадасмо. О колико ужаса и страха испуњени бисмо.
Колико би могуће било дужину времена, належећег на нас тамног и мрачног облака, олакшати или пресећи?
Ако бисмо и камени били, камени најнеосећајнији,
не бисмо никад могли овога твога толикога и таквога доброчинства заборавити;
само тада најсладји поглед и примање заборавићемо, када нас све прождирућа покрије земља.
А ти, најдивнијји и најсветлији господару мој,
када те трилактни покрије гроб, - онако како прима добре, што си заслужио неисцрпним извором милостиње, имајући за помоћницу најсветлију и увек најсветлију сваким очигледним врлинама супругу твоју и нашу доброподражитељну најсветлију господју царицу, када примиш, због најсветлијег врлог твог живота којим си тако поживео да је твој живот врлина све превазишао, а пре свих побожне цареве, и тих свих великих у врлини примио јеси, блажени, трпљења венац, што си зло претрпео провидјењем Божијим у време краја живота, када си се због ових и свих твојих добрих дела спремио, а ми, према праведном, близу праведног судије, коме си како приличи и побожно служио, насеље рајско [примивши и] веселећи се са Аврамом, Исаком и Јаковом и са свим праведним,
Моли се, блажени и најсветлији господару, за све своје, за твоју супругу и најсветлију нашу господју и царицу да се од сваких мука избави у садашњем животу, на скончању њену да јој се, као најправеднијој и најпобожнијој, дâ мирна и праведна смрт.
Моли се за свој пород, јер од добра корена добра младица процветава, за добродушног и високог деспота свих Србаља и светога господина нашег Лазара, просветљеног сваким добрим јавним делима, да види наследнике чеда и синове синова и успон на боље, јер ће у томе свето твоје мољење бити најпотребније како би га твојим наследником и најсветлијим и светим господарем учинио, пошто ће због твога мољења све непријатеље под ногама имати, и све послушне добро хранећи и управљајући, достојно благодарење даће сведаваоцу Богу.
Моли се, о блажени, о најчистији, и за много ти ридајућу и најсветију кћер, која лепоту и време тела расу због праве вере к Богу и побожности, родитељске љубави и доброг повиновања.
Моли се, о блажени, за најчаснију двојицу најдостојнијих твојих чеда, господаре наше, ступове побожности, живе мученике, који су садашње светлости лишени због праве вере и побожности њихове и због чисте вере родитеља и повиновања, и који су наследници духовне светлости и вечнога живота;
јер све је теби могуће, најсветлији, као ваздашњем рабу Господњем, и бо¬жанствених његових заповести делатељу и испунитељу.
А мене, прејадног раба и молитеља, где си оставио?
Хте(о)ла бих да са твојим светим одласком оде и моја јадна душа, али ово не би због мојих грехова.
Где ћу наћи свакодневна доброчинства твоја? Где је најслађи и медоточни твој пријем, који ме је веселио и напајао дубоко, чак до костију и самога мозга?!
Никада све то нећу наћи, већ ћу од сада стењати и плакати и туговати и ридати до краја живота мога.
Придјите сви, нови збор саставимо, ваздашњи његови архијереји и главари и свештеноиноци и иноци и најневољнији ¬житељи Константинова града и сви христоименити Господњи људи, руке ваше подигните с великим клицањем праведном судији свију и човекољупцу Богу, са сузама сведушно молећи се, овоме завапимо:
Човекољупче, господару храбре и свете наше господе, учинини ове да буду тамо камо стиже светлост лица твога, веселећи све свете твоје; у књизи живота, у рајској храни са светлим андјелима, с Аврамом, Исаком и Јаковом, са праведним преподобним свим мученицима.
Молећи се овом, имајући пресвету и пречисту владичицу Богородицу, збор апостола и пророка и све свете, њиховим молитвама удостојићемо се да добијемо што иштемо.
✜
*Превод беседе ”Надгробна реч деспоту Ђурђу Бранковићу” са старосрпског: Професор Ђорђе Трифуновић. Корекција рода у речи ”хтела” натрг на изворну верзију – Анастасиа Ларволл (2006 , ИАКХ Университетет и Осло)
✜
Цитат из ЕСФИГМЕНСКЕ ПОВЕЉЕ ДЕСПОТА ЂУРЂА,
Написане 1429. у ЖИЧИ и сачуване у манастиру Есфигмен на Светој Гори
“11. септембра 1429,
По неизреченом милосрђу и човекољубљу владара мог слатког ми Исуса Христа и по његовој свемилостивој доброти одабрао је смиреност моју и поставио ме за наследника родитеља мојих, за господара Србима. Тако сам ја деспот Ђурађ милошћу божјом у Христу Богу правоверни и христољубиви господар Срба са од Бога дарованом ми побожном и христољубивом господарицом деспотицом кира Еринојом.
Господство ми пише да се да на знање свима како је господству нашем дошао из часне и Свете Горе, из часног и царског манастира Спасове обитељи Вазнесења Господњег, који се зове Свимен (Есфигмен), духовник јеромонах господин Давид, најчаснији међу свештеноиноцима, којег ми у Христу волимо, и замолио је господство наше да будемо ктитори вишереченог манастира. Ми пак милосрђем покренути и препоруком заповести вођени, благоизволели смо да удовољимо његовој молби и прихватили смо да од данас будемо ктитори вишереченог манастира, да се зове манастиром господства нашег. Ради тога је господство наше и приложило за опскрбу манастирску, нека се даје сваке године од новобрдске царине по ПЕДЕСЕТ ЛИТАРА СРЕБРА. Ово да се даје сваке године и да се не одузме од вишереченог манастира док је живота господства нашег.
Молимо и онога кога ће Бог изабрати да после буде нас наследник престола нашег, било сина нашег, било неког из рода нашег, или неког другог, да ово наше завештање не буде нарушено, него потврђено. Ако се неко обузет завишћу или лакомством усуди да наруши било шта од оног што смо горе записали, тај да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и од Пречисте Богородице и од силе часног и животворног крста, и од дванаест светих и свехвалних и врховних апостола, и од тристаосамнаест светих богоносних отаца у Никеји, и од свих светих који су од почетка света Угодници Господњи.
Задатом речју и заповешћу господства нашег утврдило се и записало се године 6938. месеца септембра 11. у Патријаршији у Жичи.
Милошћу Божјом Господар Србљем Деспот Ђурађ”
КРАЈ!
