Žeđ je moja istočnom vetru slična,
gde osvane, nikad se ne javlja obnoć.
Čas tiha, pa bučna i neprilična,
moj bes je i smiraj, jutrenje, ponoć.
Žeđ prkosi telu, igra se umom,
zvezdama bliži, s Nemirom snuje.
Ravna se čulom, kosi s razumom,
mori, progoni, nedri i daruje.
Žeđ stremi Ušću, Istočniku vraća
se; nevino grešna, nespretnog sklada.
Njen rob biti, uvek se skupo plaća
vremenom bola, u groznici jada.
Žeđ je predak Tvorcu, majka Postanja -
čudesna, strašna, divlja i prekrasna!
Sa njom se čezne, tvori, o njoj sanja;
na prevrat spremna, buntovna, strasna.
Žeđ izgara, kopni, žarom svetluca,
drhtava, poletna, slobodna stega.
U večnoj žudnji da mednu izvrca
tu Reč savršenu - smisao svega.
