Жеђ је моја источном ветру слична,
где осване, никад се не јавља обноћ.
Час тиха, па бучна и неприлична,
мој бес је и смирај, јутрење, поноћ.
Жеђ пркоси телу, игра се умом,
звездама ближи, с Немиром снује.
Равна се чулом, коси с разумом,
мори, прогони, недри и дарује.
Жеђ стреми Ушћу, Источнику враћа
се; невино грешна, неспретног склада.
Њен роб бити, увек се скупо плаћа
временом бола, у грозници јада.
Жеђ је предак Творцу, мајка Постања -
чудесна, страшна, дивља и прекрасна!
Са њом се чезне, твори, о њој сања;
на преврат спремна, бунтовна, страсна.
Жеђ изгара, копни, жаром светлуца,
дрхтава, полетна, слободна стега.
У вечној жудњи да медну изврца
ту Реч савршену - смисао свега.
