detalj slike: privatna arhiva, Dobrila na sajmu knjiga u BG ispred svojih radova

 

Sve će biti u mnogo boljem redu nego što je ikada bilo

 

Dobrila Gajić Glišić – multimedijalna umetnica, živi i stvara u Čikagu, SAD.  Pleni pažnju svojih čitalaca pričama o svom neverovatnom životnom iskustvu. Jedna je od onih „gvozdenih“ žena koja se u ratnim vremenima 90-ih nalazila na ključnom mestu. Uvek je spremna da se suoči sa protokolom životnih uzbuđenja. Koliko je posvećena umetnosti, šta je promenilo njen životni put i gde je život sve odveo, u kom pravcu ide svet? O svemu po malo sa Dobrilom Gajići Glišić za Književnu radionicu Kordun razgovarao Ilija Šaula.

Добрила Гајић Глишић (фото РТС)

4. Juli 2020 – Čikago, SAD

Vaša životna priča ne bi mogla stati u književni opus jednog autora. Bespoštedno radite na vašim delima da nam što više prenesete. Postoji li nešto u vašem životu o čemu ne želite pisati?

 

Postoje neke privatne stvari u mom životu o kojima nisam pisala. Recepti o prirodnim načinima nege lica, kose i kože, kao i lečenja raznih vrsta kancera... Ima stvari koje su se događale na mom radnom mestu šefa kabineta, za koje nisam dobila saglasnost od ministra odbrane generala pukovnika Tomislava Simovića i o njima ne bih da govorim.

Mislim da svi mi u našim životima imamo priča i naših „istina“ koje želimo da budu samo naše i imamo nekih tajni koje ćemo poneti u grob.

 

Istorija je pokazala da je uloga žene u ratovima znala biti od presudnog značaja. Vi ste svojom pozicijom imali značajnu ulogu u ratovima 90-ih prošlog veka na prostorima ex YU u korespodenciji vrhovne komande JNA i stanja na terenu. Iz tog perioda ste izašli sa neverovatnim iskustvom. Koliko je vaša uloga u ratu doprinela vašem književnom stvaralaštvu?

 

Moje prethodno književno stvaralaštvo i bavljenje novinarstvom bili su presudni za dobijanje mesta šefa kabineta ministra odbrane u Vladi Srbije. Moj radni zadatak je bio da zapišem sve što se dešava u kabinetu i da budem uz ministra u svakoj situaciji. Do tada sam imala objavljenih nekoliko knjiga i nekoliko hiljada novinskih članaka.

Moje prethodno radno mesto bilo je načelnik Službe osmatranja i obaveštavanja, koja se bavila pojavama i događajima koji ugrožavaju život i imovinu ljudi, povezivanjem vojnih i državnih organa, izradama planova odbrane za vanredne prilike, u neposrednoj ratnoj opasnosti i u ratu. Kako sam se nekoliko godina bavila odbrambenim pripremama civilnih struktura, a ministar odbrane je bio vojnik, ta su mu znanja koja sam imala dobro došla, jer, kao što znate, Srbija u to vreme nije imala vojsku.

Zbog feljtona u NIN-u „Iz kabineta ministra vojnog“ i kasnije knjige „Srpska vojska“ izgubila sam sve što sam imala i dobila neki drugi život koji i dalje živim.

 

Jedan ste od retkih autora koji ne ističe svoje biobibliografske podatke. Možete li nam reći bar u kratkim crtama o vašem poreklu, legendi koja vas je dovela ovde gde ste danas i o stvaralaštvu koje ste do sada ostavili iza sebe?

 

S obzirom na to da sam rođena u selu Kovačevcu kod Mladenovca, odrasla u selu, to znači da u sebi nosim sve gene poštene seljanke, čiste i moralne. Sva znanja koja i danas primenjujem naučila sam u svom domu i od svoje baba Vuke. Sećam se kako me je na primerima učila. Imali smo podrum koji je imao samo vrata. Nije bilo prozora. Baba me je uvela u taj podrum i rekla da zatvorim vrata. Unutra je bio potpuni mrak. Uplašila sam se. Zatim je rekla da otvorim vrata. Kada sam otvorila, u podrum je ušla svetlost i strah od mraka je nestao. Baba je rekla da tako treba da bude moje srce, uvek ispunjeno tom divnom svetlošću i da tada nikakav mrak ne može da me uplaši.

Kad sam bila dete, tata me je učio da jašem konja Demira i da držim balans, govoreći mi da će u mom životu biti konja koji će me zbaciti sa sedla, ali da uvek moram da ustanem i da ga zauzdam.

O mom stvaralaštvu govori preko četrdeset objavljenih knjiga i oko tri hiljade slika koje se nalaze na svim kontinentima i govoriće vreme i buduće generacije, ako to bude predmet njihovog interesovanja. Ja sam se bavila samo onim što me je činilo srećnom.

 

Amerika i njen uticaj na vaš život, opredeljenja i planove. Da li kad dolazimo u ovu zemlju donosimo sebe i nastavljamo da živimo po svome ili se prilagođavamo i prihvatamo nove životne norme?

 

Kako ko. Imala sam priliku da se bavim trgovinom nekretnina i da budem trgovac  zgradama, da zarađujem velike pare, ali moje srce se protivilo tome. Kao elektroinženjer napravila sam pauzu u struci i odlučila da se u ovoj zemlji posvetim slikanju ikona i portreta koji svetle u mraku i pisanju knjiga. To mi nije donelo bogatstvo u parama, ali ja sam veoma bogata u susretima sa ljudima i u privilegijama koje umetnost sama po sebi nosi.

 

Naš narod u SAD u proseku živi dobro. Smatrate li da bi živeo bolje ako bi se više negovao maternji jezik i pismo, zatim da ima mnogo više kulturno umetničkih sadržaja u okviru društvenih aktivnosti i razvoju ekonomske suradnje na relaciji uvoz izvoz. Sve nas je više na ovom kontinentu i javlja se potreba da se institucionalno organizujemo. Šta je to što bi mi trebalo da činimo za našu maticu i šta matica za nas, da bi iz ovog trenutno suženog odnosa suradnja prerasla u širu dvosmernu suradnju na obostrano zadovoljstvo?

 

Mislim da je ovo pitanje upućeno na pogrešnu adresu. Na mladima svet ostaje. Meni ostaje da živim svoje male radosti, da sledim svoje strasti i da sopstvenim primerom pokazujem, i ovde i tamo, kako je svako od nas na svoj način ambasador svoje zemlje.

 

Recite nam za kraj ovog našeg razgovora, kakva budućnost čeka ovaj svet. Možemo li se nadati posle ove katastrofalne godine da će se naša planeta vrteti istim smerom i istom brzinom kao do sada? 

 

Zašto smatrate ovu godinu katastrofalnom? Ovo je prelazak na neki novi način poslovanja i na neki viši nivo svesti. Sve će biti u mnogo boljem redu nego što je ikada bilo. Sada je došlo vreme koje zahteva brze i munjevite promene na svim nivoima i mi se moramo prestrojavati u tim smerovima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: