детаљ слике: приватна архива, Добрила на сајму књига у БГ испред својих радова

 

Све ће бити у много бољем реду него што је икада било

 

Добрила Гајић Глишић – мултимедијална уметница, живи и ствара у Чикагу, САД.  Плени пажњу својих читалаца причама о свом невероватном животном искуству. Једна је од оних „гвоздених“ жена која се у ратним временима 90-их налазила на кључном месту. Увек је спремна да се суочи са протоколом животних узбуђења. Колико је посвећена уметности, шта је променило њен животни пут и где је живот све одвео, у ком правцу иде свет? О свему по мало са Добрилом Гајићи Глишић за Књижевну радионицу Кордун разговарао Илија Шаула.

Добрила Гајић Глишић (фото РТС)

4. Јули 2020 – Чикаго, САД

Ваша животна прича не би могла стати у књижевни опус једног аутора. Беспоштедно радите на вашим делима да нам што више пренесете. Постоји ли нешто у вашем животу о чему не желите писати?

 

Постоје неке приватне ствари у мом животу о којима нисам писала. Рецепти о природним начинима неге лица, косе и коже, као и лечења разних врста канцера... Има ствари које су се догађале на мом радном месту шефа кабинета, за које нисам добила сагласност од министра одбране генерала пуковника Томислава Симовића и о њима не бих да говорим.

Мислим да сви ми у нашим животима имамо прича и наших „истина“ које желимо да буду само наше и имамо неких тајни које ћемо понети у гроб.

 

Историја је показала да је улога жене у ратовима знала бити од пресудног значаја. Ви сте својом позицијом имали значајну улогу у ратовима 90-их прошлог века на просторима еx YУ у коресподенцији врховне команде ЈНА и стања на терену. Из тог периода сте изашли са невероватним искуством. Колико је ваша улога у рату допринела вашем књижевном стваралаштву?

 

Моје претходно књижевно стваралаштво и бављење новинарством били су пресудни за добијање места шефа кабинета министра одбране у Влади Србије. Мој радни задатак је био да запишем све што се дешава у кабинету и да будем уз министра у свакој ситуацији. До тада сам имала објављених неколико књига и неколико хиљада новинских чланака.

Моје претходно радно место било је начелник Службе осматрања и обавештавања, која се бавила појавама и догађајима који угрожавају живот и имовину људи, повезивањем војних и државних органа, израдама планова одбране за ванредне прилике, у непосредној ратној опасности и у рату. Како сам се неколико година бавила одбрамбеним припремама цивилних структура, а министар одбране је био војник, та су му знања која сам имала добро дошла, јер, као што знате, Србија у то време није имала војску.

Због фељтона у НИН-у „Из кабинета министра војног“ и касније књиге „Српска војска“ изгубила сам све што сам имала и добила неки други живот који и даље живим.

 

Један сте од ретких аутора који не истиче своје биобиблиографске податке. Можете ли нам рећи бар у кратким цртама о вашем пореклу, легенди која вас је довела овде где сте данас и о стваралаштву које сте до сада оставили иза себе?

 

С обзиром на то да сам рођена у селу Ковачевцу код Младеновца, одрасла у селу, то значи да у себи носим све гене поштене сељанке, чисте и моралне. Сва знања која и данас примењујем научила сам у свом дому и од своје баба Вуке. Сећам се како ме је на примерима учила. Имали смо подрум који је имао само врата. Није било прозора. Баба ме је увела у тај подрум и рекла да затворим врата. Унутра је био потпуни мрак. Уплашила сам се. Затим је рекла да отворим врата. Када сам отворила, у подрум је ушла светлост и страх од мрака је нестао. Баба је рекла да тако треба да буде моје срце, увек испуњено том дивном светлошћу и да тада никакав мрак не може да ме уплаши.

Кад сам била дете, тата ме је учио да јашем коња Демира и да држим баланс, говорећи ми да ће у мом животу бити коња који ће ме збацити са седла, али да увек морам да устанем и да га зауздам.

О мом стваралаштву говори преко четрдесет објављених књига и око три хиљаде слика које се налазе на свим континентима и говориће време и будуће генерације, ако то буде предмет њиховог интересовања. Ја сам се бавила само оним што ме је чинило срећном.

 

Америка и њен утицај на ваш живот, опредељења и планове. Да ли кад долазимо у ову земљу доносимо себе и настављамо да живимо по своме или се прилагођавамо и прихватамо нове животне норме?

 

Како ко. Имала сам прилику да се бавим трговином некретнина и да будем трговац  зградама, да зарађујем велике паре, али моје срце се противило томе. Као електроинжењер направила сам паузу у струци и одлучила да се у овој земљи посветим сликању икона и портрета који светле у мраку и писању књига. То ми није донело богатство у парама, али ја сам веома богата у сусретима са људима и у привилегијама које уметност сама по себи носи.

 

Наш народ у САД у просеку живи добро. Сматрате ли да би живео боље ако би се више неговао матерњи језик и писмо, затим да има много више културно уметничких садржаја у оквиру друштвених активности и развоју економске сурадње на релацији увоз извоз. Све нас је више на овом континенту и јавља се потреба да се институционално организујемо. Шта је то што би ми требало да чинимо за нашу матицу и шта матица за нас, да би из овог тренутно суженог односа сурадња прерасла у ширу двосмерну сурадњу на обострано задовољство?

 

Мислим да је ово питање упућено на погрешну адресу. На младима свет остаје. Мени остаје да живим своје мале радости, да следим своје страсти и да сопственим примером показујем, и овде и тамо, како је свако од нас на свој начин амбасадор своје земље.

 

Реците нам за крај овог нашег разговора, каква будућност чека овај свет. Можемо ли се надати после ове катастрофалне године да ће се наша планета вртети истим смером и истом брзином као до сада? 

 

Зашто сматрате ову годину катастрофалном? Ово је прелазак на неки нови начин пословања и на неки виши ниво свести. Све ће бити у много бољем реду него што је икада било. Сада је дошло време које захтева брзе и муњевите промене на свим нивоима и ми се морамо престројавати у тим смеровима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: