detalj slike: pixabay.com, leehuzysberg

ZOVEM SE ASTIKJA (UČENjE DUŠE)

Književna radionica Kordun od ove nedelje objavljuje u nastavcima roman „Zovem se Astikja (Učenje duše)“ Dušice Ivanović, pisca iz Toronta. Recenzent Gordana Vlajić je napisala da je „autorka, kombinujući naratora posmatrača, naratora slušaoca i struje svesti, podarila srpskoj književnosti moderan i donekle eksperimentalni roman sa svim elementima besmrtnosti.“

Umesto najave i poziva da na našem sajtu čitate roman o duši koja uči kroz mnoge živote, evo nekoliko utisaka onih koji su roman čitali:

„Zovem se Astikja“- ovo je moja priča! (D.J.)

Knjiga nosi u sebi univerzalnu ljubav i nadu. (G.S.)

Vaše ime je u punom skladu sa onim što pišete. (V.V.)

Roman koji se čita u dahu, koji donosi smirenje, roman pun dobrote. (G.S.)

Predivan jezik i stil, tečan, svilenkast, ošišan kao vimbldonska trava... Ništa ne štrči, ničega ne manjka. (D.T.)

Autor: Dušica Ivanović

Izdavač: ARTE, Beograd, 2019.

Suizdavač: Književna radionica „Kordun“

ASTIKJA* 

Nema dobre i zle sudbine, postoji samo ona koja nam pripada. A sudbina nam je rođenjem dodeljena.

I nema uzaludnih života, ni nepotrebnih ljudi, ni događaja bez svrhe.

Sve nam je dato rođenjem. Ništa nam ne pripada, pa ni ta sudbina. Ona je deo više promisli.

Nema uzaludnog trpljenja, ni blagostanja bez razloga.

Naplata i nagrada dolaze s jednog mesta.

Prihvatanje je neophodno, neopiranje takođe. Spoznaja i vladanje u skladu sa onim što nam je dato, potvrda su da je lekcija naučena.

Zovem se Astikja.

Bili su potrebni vekovi da bih to naučila.

Ovo je moja priča.

PRVO POGLAVLjE: AMAN*

Duh je taj koji sebi gradi telo.*

Kada je otvorila oči, u kolibi je vladao potpuni mrak. Koliko dugo je bila u besvesnom stanju, nije mogla da proceni. Porođajni bolovi su počeli negde u zoru. Vodenjak je pukao kad je prvi zrak sunca presekao krpu koja je pokrivala otvor u zidu. Pridigla se pridržavajući veliki otečen stomak, zapalila vatru na ognjištu i zagrejala ono malo vode što je prethodnih dana uspela da skupi. Čuvala je svaku kap kao najveću dragocenost, već danima je više kvasila suva usta nego što je pila. Pripremala se za porođaj. U malom naselju živelo je svega nekoliko porodica, uglavnom starih i bolesnih. Slepa žena, kojoj je bilo teško odrediti godine, jer joj je lice bilo izbrazdano borama do te mere da su se tanki prorezi očiju gubili u njima, dala joj je nekoliko saveta i neko staro ćebe. U selu nije bilo nikoga ko bi mogao da bude pored nje i pomogne joj kad beba dođe na svet. Na zemljani pod je spustila vedro vode, nož i ono ćebe. Sela je i čekala.

Aman je najveći deo svog sedamnaestogodišnjeg života provela sama. Rano je izgubila roditelje. Dok nije dovoljno ojačala da radi, o njoj je brinula baba, a onda je krenula u nadnicu u obližnje selo. Odlazila bi u zoru, vraćala se nešto pre prvog mraka donoseći u zavežljaju hranu, koju bi sa babom podelila pre spavanja. Uvek bi nešto hrane odvojila i za mršavog crnog psa, koji se jednog dana niotkuda pojavio na vratima i tu ostao.

Koliba je bila skromna, sa ognjištem, zemljanim podom i nišom u kojoj su spavale, ali su je dve žene održavale čistom i provetrenom. Samo kad bi počeo da duva jak vetar i donosi pustinjski pesak, nisu mogle da se od njega odbrane. Posle oluje su čistile po ceo dan, jer se lepljivi žuti prah uvlačio svuda. Vode nikada nije bilo dovoljno, koristile su je štedljivo, pa najčešće ne bi mnogo preteklo za ličnu higijenu. Aman je prelazila rukama po telu ne bi li se i bez vode očistila od lepljivog peska. Tako je jedne večeri, pred spavanje, otkrila da joj se trbuh neobično zaokruglio. Kad svane, poveriće se babi.

Baba se u zoru nije probudila. Ležala je kraj Aman u onom istom položaju u kome je prethodne večeri usnula - na strani, jedne ruke podvijene pod glavu, opruženih nogu, mirnog lica. Glave položene na prednje šape i oklembešenih ušiju, pas je ležao i posmatrao ih sa svog mesta kraj ognjišta. Aman nije mogla da zaplače.

U tom istom trenutku osetila je prvi put pokrete deteta u utrobi i s nežnošću pogladila svoj stomak. Nije bila sama.

Sedim na tvrdom žućkastom zemljanom podu. Plafon je nizak i jednake boje kao pod i zidovi tesne i zemljanom prašinom zasićene prostorije. Jedan deo poda je podignut u nešto što izgleda kao široki stepenik i po njemu su poređane zemljane posude. Sedim podvijenih nogu i u naručju držim nešto zamotano u krpe. Klatim se sa tim zavežljajem napred - nazad. Ispred mene na zemlji gori slaba vatra, koja mi svaki put kad se nagnem napred na delić sekunde ogreje lice i baci slabu svetlost na zamotuljak u rukama. Kraj desnog kolena mi leži pas čije se crne okrugle oči jedva razaznaju na telu prekrivenom crnom dlakom. Gleda u mene s poverenjem i razumevanjem, slabo, ali ipak vidljivo pokrećući očne jabučice u istom pravcu u kome se klati moje telo. Posmatram ga zahvalno.

                Posle nekoliko sati trudova, lice mlade žene je bilo iskrivljeno od bola, a oči iskolačene od napora. Aman je ležala na tvrdom podu i pokušavala da umiri disanje između dva napona. Kolena su joj oslabila od višečasovnog čučanja sa malim pauzama za odmor. Celo telo je bilo oznojeno, a mokra kosa zalepljena za lice.

                Naponi su ponovo krenuli i ona je, klecajući, ponovo čučnula iznad prostirke, koja je tu stajala da bi, ako zatreba, ublažila bebin pad. Nije u njoj više bilo snage da trpi bolove. Bila je spremna da umre, ali nije htela da umre s detetom u utrobi. Skupila je svu svoju snagu i uz strašan krik podvukla ruke ispod sebe.

                U polubunilu, pod visokom temperaturom i drhteći celim telom, prihvatila je novorođenče, presekla i podvezala pupčanik, čistim ubrusom obrisala bebu od sluzi i krvi, pa je umotala u ćebe. Sa čedom na svojim grudima, izgubila je svest. 

                Detence je ujednačeno disalo kad je posle nekog vremena došla sebi. Ispod porodilje je bila krvava posteljica, a niz butine se slivao tanak mlaz krvi. Aman je imala tek toliko snage da se pomeri i dohvati posudu u kojoj nije ostalo više od dva prsta vode. Prvo je pokvasila prste i njima nežno, štedeći svaku kap, oprala bebino lice, a onda nagnula nekoliko gutljaja vode. Grlo je peklo od žeđi, a usne su joj bile ispucale i bolne. Razvezala je haljinu na grudima i prislonila bebine usne na suvu bradavicu. Ponovo je utonula u san. Groznica je tresla celu noć. U polusvesnom stanju mogla je samo da misli na to kako ne sme da ispusti dete iz ruku i molila se Bogu da za njega bude dovoljno mleka.

                Svitalo je. Sunce je bacalo nemilosrdnu svetlost na prevrnuti kotao na ognjištu, krvave ubruse i ćebad, na crnog psa koji je spavao u uglu, na tanki okoreo mlaz krvi na beloj butini. I na užasnuto lice mlade majke koja na dojci nalazi modro lice svog čeda i vrišti stiskajući ga u naručju: Mene, mene uzmi, Gospode, umesto njega!

Zavežljaj u mojim rukama je novorođena beba modrih usana i lica boje peska. Kroz prnje obešene tamo gde bi trebalo da budu vrata dopire rana jutarnja svetlost. U želucu mi zavija praznina, od gladi jedva da pomeram suve usne dok mi se telo i dalje klati gurano nekom nevidljivom silom. Polažem majušno telo na pod, sa licem prema izlazu iz straćare, pokrivam ga svojom maramom, u sebi od Gospoda tražim oproštaj što nemam crnu tkaninu, ni sveću da je zapalim kraj glavice usnulog sina. I molim, molim za oproštaj što nisam mogla da ga sačuvam. I preklinjem Gospoda da i mene uzme, sad, odmah, bez odlaganja.

Blagosloven budi, sveti Gospode. O, blagosloven budi, Gospode sveti. Izleči i spasi, Gospode, jer ti si milosrdan. Blagosloven budi, o Gospode, utešitelju naš. Spasi i sačuvaj čedo moje, Gospode. Oprosti grehe moje, o, sveti Gospode. Spasi, spasi, spasi čedo utrobe moje, spasi... Mene, a ne njega, Gospode, gresi su moji, mene uzmi, mene...

Kada je naišla na prve ljude, Aman se nije sećala koliko je dugo hodala prašnjavim putem.             

Na usnama su se otvorile rane od sunca i žeđi, koža joj je bila žuta kao zemlja po kojoj je išla, pramenovi posivele kose virili su ispod marame, kojom je pokušavala da se zaštiti, a sandale su počele da se cepaju, pa je svaki korak pričinjavao bol. Dali su joj da pije iz mešine za vodu i ponudili joj komad hleba, ali ga je ona odbila. Zapitkivali su je, pa su, posle nekog vremena, zaključili da je ili gluvonema ili luda. I ostavili su je da ide svojim putem.

Aman nije znala koji je to put, ni kuda ide, ni zašto ide. Izgubila je pojam o vremenu. Činilo joj se da je pre mnogo godina telo svog sina zamotala u ono ćebe, koje je dobila od slepe žene, i zatrpala ga kamenjem iza kolibe u kojoj je živeo kraće od jednog dana. Imala je osećaj kao da hoda veoma dugo, da je na tom putu ostarila i da joj se bliži kraj. Sećala se da je na malom grobu govorila reči molitve, one koju je čula još kao dete, kada je bolest u mesec dana odnela na nebo i majku i oca, a najstariji brat iz dana u dan, i ujutro i uveče govorio kadiš*. Nije mogla da se seti svih reči, pa je uporno ponavljala „blagoslovena duša” i klatila se napred - nazad nad kamenjem ispod koga je ležala njena duša pokidana, izmrcvarena, ona koja više nikad ne može biti cela. Pa se prisećala kako je brat govorio da duše pokojnika čekaju u miru Božji sud, koji će se ostvariti dolaskom mesije. Mnogo toga nije razumela, ali je bratu verovala i nikad posle toga za majkom i ocem nije zaplakala.

Verovala mu je i kad ju je samo nekoliko dana posle majčine sahrane poslao kod babe. Više ga nikad nije videla, ni njega ni drugog brata, koji je istog dana otišao da služi kod bogatog suseda. Verovala je da čini ono što svevišnji zapoveda. Sa babom nije mnogo pričala, nije je zapitkivala ni kad je dobila prvo krvarenje. Imala je osećaj da joj je na teretu i bila je zahvalna što ima krov nad glavom. Ni kad se onog dana vratila iz nadnice pocepane suknje i poderanih kolena, nije htela da joj kaže šta je učinio gazdin sin i kako je pobegla saplićući se i padajući, koliko se plašila da sutradan ponovo ode na to isto mesto i sretne okrutnog mladića. Ali, on ju je posle tog događaja izbegavao i život je nastavio da teče kao i pre, sve do onog dana kad je, čisteći telo od peska, primetila zaobljen stomak.

Zašto nije mogla da ga spase? Zašto joj je Gospod dao potomstvo koje nije mogla da sačuva? Zašto je jedino što je bilo njeno živelo tek pola dana, zašto je bila suva, pa nije moga da ga mlekom svojim nahrani? Tražila je odgovore na ta pitanja kao što žedan čovek žudi za vodom. Želela je da razume da bi mogla da prestane da misli i oseća, jer se svaka misao u mozak zarivala kao nož.

Ležala je na tvrdoj zemlji i gledala svoje telo kako se podiže ka užarenom nebu. Kroz proređeno tkanje na staroj haljini probijala se svetlost i siva dronja je počinjala da liči na zlatnu prozirnu tkaninu, koja je je, njihana vetrom, podizala sitno telo sve dok joj se nije sasvim izgubilo iz vida.

Zatvorila je oči. Grč oko usana je nestao. Boja je počela da se vraća u lice. Znam, rekla je. I još je dodala: Evo me.

ASTIKJA

Sa nevelike visine posmatram nečije sklupčano telo. Lice mlade žene leži u prašini. Ruke su skrštene na grudima kao u molitvi. Pokušavam da je bolje vidim, da je prepoznam. Upinjem se da joj se približim, ali me nešto snažno vuče gore i osećam kako mi i noge i ruke mlataraju u vazduhu dok se otimam. Ono telo na zemlji je sve sitnije, vazduh kroz koji se podižem postaje razređen. Iznad mene je veliki beli oblak. Toliko brzo se uspinjem da se bojim da ću udariti glavom u njega. Ali, oblak više nije oblak, nego krov. Hvata me panika. Kako ću glavom kroz krov!? Odjednom shvatam da su mi ruke prazne. Gde je beba? Zar sam je ispustila? Krov se otvara i iz njega kulja bela svetlost.

Oče na nebesima, šapućem smireno i znam da sam stigla.

Bestelesno se krećem kroz belu svetlost. Kod kuće sam, okružena belilom koje me ne zaslepljuje, mirom koji me ne iznenađuje. Ovde sam bila mnogo puta. Odavde nikad nisam odlazila.

Očekujem da nekoga ugledam.

Poznate oči se izdvajaju iz belog oblaka, gledaju me s razumevanjem.

Zovem se Astikja, čujem u sebi glas koji liči na moj.

Znam, odgovaraju oči.

Želim da objasnim sebe, da tražim oproštaj, ali nemam glas. Oči znaju, ne moram ništa da kažem ni pokažem.

Želela sam da ga sačuvam. Glas iz mene ne izlazi.

Nisi mogla.

Da imam nešto svoje. I dalje bezglasno pokušavam.

Nemaš na to pravo.

Moj sin...

On ti je dat na čuvanje.

Tako kratko...

Zauvek, uveravaju me oči, a zatim nestaju i sve je opet samo belilo i tišina.

Osećam neopisivu radost spajanja sa sobom i sa onima koji me čekaju, za koje znam da su tu i kad ih očima ne vidim. 

---

[1]*Astikja (आस्तिक्य) u sanskrtu znači vera.

[2]*Aman na strarohebrejskom znači verovati.

[3]*Fridrih Šiler

[4]*Kadiš: jevrejska molitva za mrtve.

PODELITE OVAJ TEKST NA: