детаљ слике: pixabay.com, leehuzysberg

ЗОВЕМ СЕ АСТИКЈА (УЧЕЊЕ ДУШЕ)

Књижевна радионица Кордун од ове недеље објављује у наставцима роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“ Душице Ивановић, писца из Торонта. Рецензент Гордана Влајић је написала да је „ауторка, комбинујући наратора посматрача, наратора слушаоца и струје свести, подарила српској књижевности модеран и донекле експериментални роман са свим елементима бесмртности.“

Уместо најаве и позива да на нашем сајту читате роман о души која учи кроз многе животе, ево неколико утисака оних који су роман читали:

„Зовем се Астикја“- ово је моја прича! (Д.Ј.)

Књига носи у себи универзалну љубав и наду. (Г.С.)

Ваше име је у пуном складу са оним што пишете. (В.В.)

Роман који се чита у даху, који доноси смирење, роман пун доброте. (Г.С.)

Предиван језик и стил, течан, свиленкаст, ошишан као вимблдонска трава... Ништа не штрчи, ничега не мањка. (Д.Т.)

Аутор: Душица Ивановић

Издавач: АРТЕ, Београд, 2019.

Суиздавач: Књижевна радионица „Кордун“

АСТИКЈА* 

Нема добре и зле судбине, постоји само она која нам припада. А судбина нам је рођењем додељена.

И нема узалудних живота, ни непотребних људи, ни догађаја без сврхе.

Све нам је дато рођењем. Ништа нам не припада, па ни та судбина. Она је део више промисли.

Нема узалудног трпљења, ни благостања без разлога.

Наплата и награда долазе с једног места.

Прихватање је неопходно, неопирање такође. Спознаја и владање у складу са оним што нам је дато, потврда су да је лекција научена.

Зовем се Астикја.

Били су потребни векови да бих то научила.

Ово је моја прича.

ПРВО ПОГЛАВЉЕ: АМАН*

Дух је тај који себи гради тело.*

Када је отворила очи, у колиби је владао потпуни мрак. Колико дуго је била у бесвесном стању, није могла да процени. Порођајни болови су почели негде у зору. Водењак је пукао кад је први зрак сунца пресекао крпу која је покривала отвор у зиду. Придигла се придржавајући велики отечен стомак, запалила ватру на огњишту и загрејала оно мало воде што је претходних дана успела да скупи. Чувала је сваку кап као највећу драгоценост, већ данима је више квасила сува уста него што је пила. Припремала се за порођај. У малом насељу живело је свега неколико породица, углавном старих и болесних. Слепа жена, којој је било тешко одредити године, јер јој је лице било избраздано борама до те мере да су се танки прорези очију губили у њима, дала јој је неколико савета и неко старо ћебе. У селу није било никога ко би могао да буде поред ње и помогне јој кад беба дође на свет. На земљани под је спустила ведро воде, нож и оно ћебе. Села је и чекала.

Аман је највећи део свог седамнаестогодишњег живота провела сама. Рано је изгубила родитеље. Док није довољно ојачала да ради, о њој је бринула баба, а онда је кренула у надницу у оближње село. Одлазила би у зору, враћала се нешто пре првог мрака доносећи у завежљају храну, коју би са бабом поделила пре спавања. Увек би нешто хране одвојила и за мршавог црног пса, који се једног дана ниоткуда појавио на вратима и ту остао.

Колиба је била скромна, са огњиштем, земљаним подом и нишом у којој су спавале, али су је две жене одржавале чистом и проветреном. Само кад би почео да дува јак ветар и доноси пустињски песак, нису могле да се од њега одбране. После олује су чистиле по цео дан, јер се лепљиви жути прах увлачио свуда. Воде никада није било довољно, користиле су је штедљиво, па најчешће не би много претекло за личну хигијену. Аман је прелазила рукама по телу не би ли се и без воде очистила од лепљивог песка. Тако је једне вечери, пред спавање, открила да јој се трбух необично заокруглио. Кад сване, повериће се баби.

Баба се у зору није пробудила. Лежала је крај Аман у оном истом положају у коме је претходне вечери уснула - на страни, једне руке подвијене под главу, опружених ногу, мирног лица. Главе положене на предње шапе и оклембешених ушију, пас је лежао и посматрао их са свог места крај огњишта. Аман није могла да заплаче.

У том истом тренутку осетила је први пут покрете детета у утроби и с нежношћу погладила свој стомак. Није била сама.

Седим на тврдом жућкастом земљаном поду. Плафон је низак и једнаке боје као под и зидови тесне и земљаном прашином засићене просторије. Један део пода је подигнут у нешто што изгледа као широки степеник и по њему су поређане земљане посуде. Седим подвијених ногу и у наручју држим нешто замотано у крпе. Клатим се са тим завежљајем напред - назад. Испред мене на земљи гори слаба ватра, која ми сваки пут кад се нагнем напред на делић секунде огреје лице и баци слабу светлост на замотуљак у рукама. Крај десног колена ми лежи пас чије се црне округле очи једва разазнају на телу прекривеном црном длаком. Гледа у мене с поверењем и разумевањем, слабо, али ипак видљиво покрећући очне јабучице у истом правцу у коме се клати моје тело. Посматрам га захвално.

                После неколико сати трудова, лице младе жене је било искривљено од бола, а очи исколачене од напора. Аман је лежала на тврдом поду и покушавала да умири дисање између два напона. Колена су јој ослабила од вишечасовног чучања са малим паузама за одмор. Цело тело је било ознојено, а мокра коса залепљена за лице.

                Напони су поново кренули и она је, клецајући, поново чучнула изнад простирке, која је ту стајала да би, ако затреба, ублажила бебин пад. Није у њој више било снаге да трпи болове. Била је спремна да умре, али није хтела да умре с дететом у утроби. Скупила је сву своју снагу и уз страшан крик подвукла руке испод себе.

                У полубунилу, под високом температуром и дрхтећи целим телом, прихватила је новорођенче, пресекла и подвезала пупчаник, чистим убрусом обрисала бебу од слузи и крви, па је умотала у ћебе. Са чедом на својим грудима, изгубила је свест. 

                Детенце је уједначено дисало кад је после неког времена дошла себи. Испод породиље је била крвава постељица, а низ бутине се сливао танак млаз крви. Аман је имала тек толико снаге да се помери и дохвати посуду у којој није остало више од два прста воде. Прво је поквасила прсте и њима нежно, штедећи сваку кап, опрала бебино лице, а онда нагнула неколико гутљаја воде. Грло је пекло од жеђи, а усне су јој биле испуцале и болне. Развезала је хаљину на грудима и прислонила бебине усне на суву брадавицу. Поново је утонула у сан. Грозница је тресла целу ноћ. У полусвесном стању могла је само да мисли на то како не сме да испусти дете из руку и молила се Богу да за њега буде довољно млека.

                Свитало је. Сунце је бацало немилосрдну светлост на преврнути котао на огњишту, крваве убрусе и ћебад, на црног пса који је спавао у углу, на танки окорео млаз крви на белој бутини. И на ужаснуто лице младе мајке која на дојци налази модро лице свог чеда и вришти стискајући га у наручју: Мене, мене узми, Господе, уместо њега!

Завежљај у мојим рукама је новорођена беба модрих усана и лица боје песка. Кроз прње обешене тамо где би требало да буду врата допире рана јутарња светлост. У желуцу ми завија празнина, од глади једва да померам суве усне док ми се тело и даље клати гурано неком невидљивом силом. Полажем мајушно тело на под, са лицем према излазу из страћаре, покривам га својом марамом, у себи од Господа тражим опроштај што немам црну тканину, ни свећу да је запалим крај главице уснулог сина. И молим, молим за опроштај што нисам могла да га сачувам. И преклињем Господа да и мене узме, сад, одмах, без одлагања.

Благословен буди, свети Господе. О, благословен буди, Господе свети. Излечи и спаси, Господе, јер ти си милосрдан. Благословен буди, о Господе, утешитељу наш. Спаси и сачувај чедо моје, Господе. Опрости грехе моје, о, свети Господе. Спаси, спаси, спаси чедо утробе моје, спаси... Мене, а не њега, Господе, греси су моји, мене узми, мене...

Када је наишла на прве људе, Аман се није сећала колико је дуго ходала прашњавим путем.             

На уснама су се отвориле ране од сунца и жеђи, кожа јој је била жута као земља по којој је ишла, праменови посивеле косе вирили су испод мараме, којом је покушавала да се заштити, а сандале су почеле да се цепају, па је сваки корак причињавао бол. Дали су јој да пије из мешине за воду и понудили јој комад хлеба, али га је она одбила. Запиткивали су је, па су, после неког времена, закључили да је или глувоnemа или луда. И оставили су је да иде својим путем.

Аман није знала који је то пут, ни куда иде, ни зашто иде. Изгубила је појам о времену. Чинило јој се да је пре много година тело свог сина замотала у оно ћебе, које је добила од слепе жене, и затрпала га камењем иза колибе у којој је живео краће од једног дана. Имала је осећај као да хода веома дуго, да је на том путу остарила и да јој се ближи крај. Сећала се да је на малом гробу говорила речи молитве, оне коју је чула још као дете, када је болест у месец дана однела на небо и мајку и оца, а најстарији брат из дана у дан, и ујутро и увече говорио кадиш*. Није могла да се сети свих речи, па је упорно понављала „благословена душа” и клатила се напред - назад над камењем испод кога је лежала њена душа покидана, измрцварена, она која више никад не може бити цела. Па се присећала како је брат говорио да душе покојника чекају у миру Божји суд, који ће се остварити доласком месије. Много тога није разумела, али је брату веровала и никад после тога за мајком и оцем није заплакала.

Веровала му је и кад ју је само неколико дана после мајчине сахране послао код бабе. Више га никад није видела, ни њега ни другог брата, који је истог дана отишао да служи код богатог суседа. Веровала је да чини оно што свевишњи заповеда. Са бабом није много причала, није је запиткивала ни кад је добила прво крварење. Имала је осећај да јој је на терету и била је захвална што има кров над главом. Ни кад се оног дана вратила из наднице поцепане сукње и подераних колена, није хтела да јој каже шта је учинио газдин син и како је побегла саплићући се и падајући, колико се плашила да сутрадан поново оде на то исто место и сретне окрутног младића. Али, он ју је после тог догађаја избегавао и живот је наставио да тече као и пре, све до оног дана кад је, чистећи тело од песка, приметила заобљен стомак.

Зашто није могла да га спасе? Зашто јој је Господ дао потомство које није могла да сачува? Зашто је једино што је било њено живело тек пола дана, зашто је била сува, па није мога да га млеком својим нахрани? Тражила је одговоре на та питања као што жедан човек жуди за водом. Желела је да разуме да би могла да престане да мисли и осећа, јер се свака мисао у мозак заривала као нож.

Лежала је на тврдој земљи и гледала своје тело како се подиже ка ужареном небу. Кроз проређено ткање на старој хаљини пробијала се светлост и сива дроња је почињала да личи на златну прозирну тканину, која је је, њихана ветром, подизала ситно тело све док јој се није сасвим изгубило из вида.

Затворила је очи. Грч око усана је нестао. Боја је почела да се враћа у лице. Знам, рекла је. И још је додала: Ево ме.

АСТИКЈА

Са невелике висине посматрам нечије склупчано тело. Лице младе жене лежи у прашини. Руке су скрштене на грудима као у молитви. Покушавам да је боље видим, да је препознам. Упињем се да јој се приближим, али ме нешто снажно вуче горе и осећам како ми и ноге и руке млатарају у ваздуху док се отимам. Оно тело на земљи је све ситније, ваздух кроз који се подижем постаје разређен. Изнад мене је велики бели облак. Толико брзо се успињем да се бојим да ћу ударити главом у њега. Али, облак више није облак, него кров. Хвата ме паника. Како ћу главом кроз кров!? Одједном схватам да су ми руке празне. Где је беба? Зар сам је испустила? Кров се отвара и из њега куља бела светлост.

Оче на небесима, шапућем смирено и знам да сам стигла.

Бестелесно се крећем кроз белу светлост. Код куће сам, окружена белилом које ме не заслепљује, миром који ме не изненађује. Овде сам била много пута. Одавде никад нисам одлазила.

Очекујем да некога угледам.

Познате очи се издвајају из белог облака, гледају ме с разумевањем.

Зовем се Астикја, чујем у себи глас који личи на мој.

Знам, одговарају очи.

Желим да објасним себе, да тражим опроштај, али немам глас. Очи знају, не морам ништа да кажем ни покажем.

Желела сам да га сачувам. Глас из мене не излази.

Ниси могла.

Да имам нешто своје. И даље безгласно покушавам.

Немаш на то право.

Мој син...

Он ти је дат на чување.

Тако кратко...

Заувек, уверавају ме очи, а затим нестају и све је опет само белило и тишина.

Осећам неописиву радост спајања са собом и са онима који ме чекају, за које знам да су ту и кад их очима не видим. 

---

[1]*Астикја (आस्तिक्य) у санскрту значи вера.

[2]*Аман на страрохебрејском значи веровати.

[3]*Фридрих Шилер

[4]*Кадиш: јеврејска молитва за мртве.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: