JELENA I BELOŠ ILITI O SESTRINSKOJ LjUBAVI I POVERENjU
Proteklo je nekoliko godina od onog Srđevdana na Gardošu. Jezdila sam zetskim obalama, raškim dubodolinama i panonskim ravnicama ne misleći mnogo na zlosrećnu osvetnicu. U prekomorskim vodoplavnim nizijama ponekad bi mi se učinilo da čujem šuštanje njenih nevestinskih haljina. Poverovala sam da je to opsena. Sledeći naš susret odigrao sa pod stablima kestena u bašti Švajcarije, na obali Vrnjačke reke, na obodima drevne Raške, između Ivanjdana i Petrovdana jedne neobično teške godine. Ovog puta bila je starija. Moguće je da mi je došla iz neke od svojih poslednjih zemnih godina. Julska omorina dodavala je privid nestvarnog našem susretu. „Čestita kraljice, oduvek me je zanimala priča o tvom bratu Belošu. Ti možda ne znaš da čak i pojedini mađarski istoričari govore o vremenu vlade bana Beloša u povesti slavnog Ugarskog kraljevstva”. Ozarila se na moje reči. Nestalo je podmukle tuge koja je obojila naš prethodni susret. Pogledala me je pravo u oči, blago se osmehnula i progovorila jezikom s početka XIIveka. Upijala sam svaku njenu reč. „Beloš je rođen malo posle mene. Zavolela sam ga onog trena kada sam u majčinom naručju ugledala njegovu kuštravu glavicu. Bila sam već nekoliko godina ugarska kraljica i Belina supruga kada sam ga dovela na naš dvor. Njegova domišljatost zapala je za oko velikašima okupljenim na saboru u Ostrogonu, na kome je Bela Slepi, moj kralj i moj muž, titulu bana Rame dodelio našem drugorođenom sinu Ladislavu. Ugarski kraljevi težili su da zagospodare dolinom Neretve i svim njenim pritokama, a ja sam težila da osnažim mog uplašenog sina bez nade na presto. Beloš me je u tome podržao. Kada sam nekoliko godina kasnije ostala udovica, moj brat preuzeo je brigu o mojim maloletnim sinovima. Mog prvorodnog sina i naslednika prestola Gezu II odbranio je od Borisa, sina Kolomanovog, lukavog pretendenta na ugarsku krunu. Borisa su podržavali Nemci, mog Gezu ujak Beloš. Na reci Lajti 11. septembra 1146. godine Beloš je zadao težak udarac nemačkim riterima kralja Konrada III. Bila je to velika pobeda ugarskog oružja, ali na način Rašana. Umesto umrlog oca, Beloš je Gezu uveo u red vitezova i učinio ga muškarcem i kraljem. U prvo vreme Geza je voleo i poštovao ujaka, koji je postao ugarski palatin i hrvatski ban. Njegov namesnik u sudskim, vojnim i zemljoposedničkim poslovima. Savremenici su mog brata zvali ban i kraljev ujak. Čak je i pop Crnota u dalekom Splitu u svom testamentu zabeležio da ga je pisao u vreme vlade kralja Geze i Beloša bana. Bili su to moji srećni dani, posebno kada je u naš dom stigla Gezina nevesta Eufrosina, unuka velikog ruskog kneza Vladimira Monomaha. Beloševa kći pošla je za kneza Vladimira Mstislaviča, brata mlade kraljice Eufrosine”. Setih se da su ruski letopisci kneginju Volinije, Beloševu kći, prozvali banovna. Nisu ostavili spomen o njenom pravom imenu, već samo sećanje na titulu njenog oca. A Banovna, ponosna Rašanka, prenela je uspomenu na svog oca i svog dedu, velikog župana Uroša I, svojim sinovima i unucima i njihovim potomcima. Pokolenja Rjurikoviča nosila su u sebi i sa sobom snove i zablude Rašana, a da toga ne behu svesni. Htedoh da Jelenu upitam o njenoj bratanici, ali umukoh kada spazih kako tamne sene ponovo padaju preko njenog lica. „A onda je Geza počeo da poboljeva umom i srcem. Svuda je video neprijatelje, omrznuo je Ladislava i Stefana. Beloš mu se usprotivio. Uvek je bio bolećiv na Stefana, mog najmlađeg sina. Geza ga je proterao iz našeg kraljevstva natrag u Rašku, kojom je, tako vele, vladao kratko vreme između naše braće Uroša II i Dese. Rašani i Grci zvali su ga Beluš. Posle Gezine smrti vratio se u Ugarsku, ali se ja više ničeg ne sećam.” Htedoh da joj kažem da znam da se u jednoj povelji njenog sina Stefana IV, obnarodovanoj u Ostrogonu s početka 1163. godine, među kraljevim najbližim saradnicima pominje i Beloš ban. I da moćni papa Inoćentije III u jednom pismu iz 1198. godine upućenom kaločkom arhiepiskopu govori o bogatstvu kojim je, u to vreme pokojni Beloš, obdario manastir benediktinaca posvećen Svetom Stefanu, arhiprezviteru i načelniku svih mučenika, nadaleko poznat kao Banov manastir (Monasteriumbani). Mesto u kome se Beloševa zadužbina nalazila Mađari i danas zovu Banmonoštor, a Srbi Banoštor. Ugrabih joj pogled i shvatih da ne želi da me čuje. Opet bismo se vratile na priču o zločinu njenog unuka nad njenim sinom, a to nismo želele ni jedna ni druga. Veče se polako spuštalo. Vrnjačka reka žuborila je sve glasnije putujući ka Zapadnoj Moravi.
Геза II син краљице Јелене, владар Мађарске