О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања











Историја
Наука
Традиција







Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Ризница


ЈЕЛЕНА И БЕЛОШ

Митра Гочанин
детаљ слике: Јелена Вукановић,

ЈЕЛЕНА И БЕЛОШ ИЛИТИ О СЕСТРИНСКОЈ ЉУБАВИ И ПОВЕРЕЊУ


 

Протекло је неколико година од оног Срђевдана на Гардошу. Јездила сам зетским обалама, рашким дубодолинама и панонским равницама не мислећи много на злосрећну осветницу. У прекоморским водоплавним низијама понекад би ми се учинило да чујем шуштање њених невестинских хаљина. Поверовала сам да је то опсена. Следећи наш сусрет одиграо са под стаблима кестена у башти Швајцарије, на обали Врњачке реке, на ободима древне Рашке, између Ивањдана и Петровдана једне необично тешке године. Овог пута била је старија. Могуће је да ми је дошла из неке од својих последњих земних година. Јулска оморина додавала је привид нестварног нашем сусрету. „Честита краљице, одувек ме је занимала прича о твом брату Белошу. Ти можда не знаш да чак и поједини мађарски историчари говоре  о времену владе бана Белоша у повести славног Угарског краљевства”. Озарила се на моје речи. Нестало је подмукле туге која је обојила наш претходни сусрет. Погледала ме је право у очи, благо се осмехнула и проговорила језиком с почетка XIIвека. Упијала сам сваку њену реч. „Белош је рођен мало после мене. Заволела сам га оног трена када сам у мајчином наручју угледала његову куштраву главицу. Била сам већ неколико година угарска краљица и Белина супруга када сам га довела на наш двор. Његова домишљатост запала је за око великашима окупљеним на сабору у Острогону, на коме је Бела Слепи, мој краљ и мој муж, титулу бана Раме доделио нашем другорођеном сину Ладиславу. Угарски краљеви тежили су да загосподаре долином Неретве и свим њеним притокама, а ја сам тежила да оснажим мог уплашеног сина без наде на престо. Белош ме је у томе подржао. Када сам неколико година касније остала удовица, мој брат преузео је бригу о мојим малолетним синовима. Мог првородног сина и наследника престола Гезу II одбранио је од Бориса, сина Коломановог, лукавог претендента на угарску круну. Бориса су подржавали Немци, мог Гезу ујак Белош. На реци Лајти 11. септембра 1146. године Белош је задао тежак ударац немачким ритерима краља Конрада III. Била је то велика победа угарског оружја, али на начин Рашана. Уместо умрлог оца, Белош је Гезу увео у ред витезова и учинио га мушкарцем и краљем. У прво време Геза је волео и поштовао ујака, који је постао угарски палатин и хрватски бан. Његов намесник у судским, војним и земљопоседничким пословима. Савременици су мог брата звали бан и краљев ујак. Чак је и поп Црнота у далеком Сплиту у свом тестаменту забележио да га је писао у време владе краља Гезе и Белоша бана. Били су то моји срећни дани, посебно када је у наш дом стигла Гезина невеста Еуфросина, унука великог руског кнеза Владимира Мономаха. Белошева кћи пошла је за кнеза Владимира Мстиславича, брата младе краљице Еуфросине”. Сетих се да су руски летописци кнегињу Волиније, Белошеву кћи, прозвали бановна. Нису оставили спомен о њеном правом имену, већ само сећање на титулу њеног оца. А Бановна, поносна Рашанка, пренела је успомену на свог оца и свог деду, великог жупана Уроша I, својим синовима и унуцима и њиховим потомцима. Поколења Рјуриковича носила су у себи и са собом снове и заблуде Рашана, а да тога не беху свесни. Хтедох да Јелену упитам о њеној братаници, али умукох када спазих како тамне сене поново падају преко њеног лица. „А онда је Геза почео да побољева умом и срцем. Свуда је видео непријатеље, омрзнуо је Ладислава и Стефана. Белош му се успротивио. Увек је био болећив на Стефана, мог најмлађег сина. Геза га је протерао из нашег краљевства натраг у Рашку, којом је, тако веле, владао кратко време између наше браће Уроша II и Десе. Рашани и Грци звали су га Белуш. После Гезине смрти вратио се у Угарску, али се ја више ничег не сећам.” Хтедох да јој кажем да знам да се у једној повељи њеног сина Стефана IV, обнародованој у Острогону с почетка 1163. године, међу краљевим најближим сарадницима помиње и Белош бан.  И да моћни папа Иноћентије III у једном писму из 1198. године упућеном калочком архиепископу говори о богатству којим је, у то време покојни Белош, обдарио манастир бенедиктинаца посвећен Светом Стефану, архипрезвитеру и начелнику свих мученика, надалеко познат као Банов манастир (Monasteriumbani). Место у коме се Белошева задужбина налазила Мађари и данас зову Банмоноштор, а Срби Баноштор. Уграбих јој поглед и схватих да не жели да ме чује. Опет бисмо се вратиле на причу о злочину њеног унука над њеним сином, а то нисмо желеле ни једна ни друга. Вече се полако спуштало. Врњачка река жуборила је све гласније путујући ка Западној Морави.


Геза II син краљице Јелене, владар Мађарске
 




 


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"