detalj slike: Premier Christianity

ČASNO JE I DANAS ČOVEK BITI

(Snežana Miladinović Lekan, Preci, prošla budućnost, treće nebo, Prometej, 2018)

piše: Milica Jeftimijević Lilić 

 

Čast, kakva retka reč u savremenom govoru. Nema je ni na ekranima ni u javnom diskursu a sve manje i u privatnim razgovorima. Da li to znači da je vreme časti nepovratno isteklo.

No, evo nalazimo je na početku devete knjige Snežane Miladinović Lekan, zagonetnog naslova Preci, buduća prošlost,treće  nebo... Ključna ideja knjige je biti častan, sačuvati čast i živeti u skladu s njom! I sa sobom! Sa opštim dobrom! Stoga je moto prve celine knjige Treba služiti časti i imenu, P. P. Njegoš, više nego indikativan.  Kao i misli  o časti, koje  zapisuje Rade S. N . Rajić: Pitanja časti najintenzivnije  se pokreću u opasnim situacijama, teškim periodima i vremenima kriza», upravo tada se «rađaju one najplemenitije duše, najsrčaniji borci i najuzvišeniji uzori!»

Pozivajući se na mišljenja neprikosnovenih autoriteta kakvi su Sokrat i Aristotel, Snežana Miladinović Lekan ujedno postavlja i filozofski okvir za svoju trodelnu knjigu koja nas dovodi do zaboravljenih postulata našeg bića, kao što su opšte dobro i težnja ka ličnom usavršavanju u skladu sa velikim moralnim uzorima. Stoga čitajući redove ove mudre i podsticajne knjige koja analitički duboko proniče u vreme i prostor, ne možemo a da se ne zapitamo kako se desila tako drastična promena ove paradigme, gde je nestao moral, ljudskost, dostojanstvo, sapatništvo, što je više nego očigledno nakon poslednjih balkanskih ratnih sukoba. U tom smislu, autorka nas vraća u vreme svojih dedova sa majčine i očeve strane, podsećajući nas na to da su i oni prošli kroz ratne godine i da su nastavili časno da žive nepromenjeni. Zašto se danas rat koristi kao izgovor za sva društvena i moralna posrnuća, znamo li?

Pa, ipak, "nije sve propalo / kad propalo sve je" (Rajko Petrov Nogo). Ima još časnih izuzetaka i treba ih ovekovečiti. Snežana Miladinović Lekan piše o tome u prvom delu ove konceptualno strukturirane knjige, gde se kroz porodičnu istoriju pokazuje šta je vredno i trajno a šta prolazno, i gde se apostrofira smisao stvaralaštva, osluškivanja vlastitog biće i intuitivnog traganja za rasvetljavanjem prošlosti, sadašnjosti i pronicljivim  uvidima u  buduće. Kao vrlo obrazovana i senzibilna ličnost, veliki čitač i posmatrač života autorka je verbalizovala svoju snažnu duhovnost, svoje vrlo složeno biće koje se uzdiže do vrhunskih sfera duha koje su joj naznačili veliki stvaraoci, ali zapada i u stanja duboke sumnje i tamne neprozirne meandre tanane duše koji odzvanjaju maternjom melodijom te je ponudila žanrovski vrlo različite forme koje su u dubokoj semantičkoj i idejnoj saglasnosti i u duhu hrišćanstva koje pojmu nebo daje vrlo životni smisao, nadu i ishodište u večnoj obnovi kroz vaskrsnuće. Ali,  i kroz autorski  umetnički doseg, o čemu je u više navrata biranim rečima pisao veliki književni autoritet pokojni prof. Draško Ređep.

Prvi deo knjige, Preci, prošla budućnost, treće nebo,  pisan je u proznoesejističkom maniru, i njime se  osvetljava i prošlost i sadašnjost, markiraju vrline ljudi starog kova a onda se kontrastiranjem slika savremeno doba u jednom kolektivu na čijem čelu je  Gospodin Čovek koji se zdušno bori za dobro svih. Promena društvenih okolnosti, ogoliće lica mnogih od njih i isplivaće zavist, pohlepa, gramzivost. Sve ono što je  sada dominantno u javnoj sferi.

Danas u ovim vremenima nema baš tako mnogo ljudi za koje bismo mogli napisati kao njihovo glavno svojstvo, Čovek sa velikim č.  Autorka posmatra razvoj karijere jedne ličnosti koja unosi elan, nesebičnost, veliko poštovanje prema saradnicima. No, bez obzira na to  što je u pitanju voljeni čovek, o  kome piše,  tu nema pristrasnosti, idealizacije, jer za ono što slika,  stvarni  događaji, postoje   ljudi koji sve to mogu potvrditi. Izbor ove teme  za priču o  ovom  vremenu izraz je namere da se pokaže kako se ljudi menjaju, što je dominantno svojstvo ovog doba i dobro izabran ugao posmatranja i literarne obrade. A mi svi danas vidimo kako su se ljudi nepopravljivo promenili na gore.  U tom smislu kao kontrapunkt daje se slika iz  drugog vremena iz života svojih bližnjih, naročito predstavljanje i jednog i drugog dede i sa majčine i očeve strane,   koji su preživeli logoraši i otkrivanje  kako su  do kraja ostali časni ljudi i stvorili potomke uputivši na pravi put svoju decu, pa i unuke. Imamo srećom još uvek svi po neki dobar primer  ljudi koji se nisu predali, koji nisu izgubili svest o tome da, pre svega, treba biti  čovek. Ali i takva iskustva su potrebna, pa je u tom smislu dragoceno ovakvo porodično  svedočenje. Ali, svedočenje  višeg reda koje proizilazi iz celine knjige koja u prošlom i budućem vidi putokaze iz sadašnje pometnje i bezizlaza.

Napominjemo,  da to naravno  nije samo lična priča jer bi u tom slučaju  autorka napisala ljubavni roman o svom odnosu prema suprugu ili o njihovom zajedničkom doživljaju  života i ljubavi, nego je ovo sa sociološkog stanovišta,  vrlo koristan  pristup, lični uvid u to da okolnosti kvare ljude.

 Za nas kao čitaoce važno je samo da se  donese istinita priča o savremenom čoveku koji je postao nepouzdan, obezduhovljen i obezdušen.   Da se da  plastičan primer kako se u savremenom dobu ljudi postavljaju i kako  ih negativne društvene  okolnosti  brzo promene. Kako zaborave ono inicijalno dobro zbog kojeg su se oko neke ideje okupili ili nužnost  da budu jedni drugima podrška. I onda kada se dese neke nepovoljne spoljašnje prilike, a mi svi sada živimo upravo  takve dramatične okolnosti, promenu sistema i prihvatanje neoliberalnog koncepta,  koje se iz časa u čas menjaju i niko više ne može predvideti šta će nas sledeće snaći. I ako ne sačuvamo tu neku iskonsku  moralnu suštinu niko ovde više neće  znati ni šta smo bili ni šta smo, šta treba da budemo.  U prvom delu knjige reč je zapravo o priči o identitetu i gubljenju identiteta pod pritiskom novih zahteva  vremena. A Snežana Miladinović Lekan nas ovom knjigom podseća, naročito, na to šta ne smemo da budemo, jer ćemo tada  svakako bolje proći u  svim tim nepredvidivim vremenima koja nas očigledno čekaju jer po svemu sudeći ovo nije najgore. Novi «vrli « svet ne bira sredstva za uspostavljanje novih sve nehumanijih pravila.

 Ima jedan mali detalj gde autorka govori o sestri, odnosu prema sestri i na taj način tumači sopstveni  identitet i ukazuje na tu  dopunu sopstvene prirode pozivajući se na to i da je jedan deo njenog bića pripada  i majčinoj smirenoj  prirodi a drugi, onako malo violentnijoj očevoj,  a da je  sestra nešto što je, kako bi ona, rekla  komplementarno njenom liku, suprotnost. To jest da su one dve suprotnosti koje se stapaju u jednu celinu jer zapravo cela knjiga je u znaku  dualiteta:  večno i prolazno, duh i materija,  besmrtno i  smrtno i  tako dalje. Ali je reč i o celini koju oličava porodica, odnosno rod, nacija kojoj pripadamo.

Treba istaći da je ovo  jedna duboko promišljena i kripto vrlo strogo strukturirana knjiga  u kojoj su delovi saobraženi ukupnim idejnim autorskim ciljevima. Tu je i sve ono što je autorka  tokom sopstvenog života odnosno prošle budućnosti,  kako mi dekodiramo ovu sintagmu,  nakupila u svom umu i duhu i da sve te plodove  nosi kao blagoslov  koji preliva u stihove te kad  se završi telesna odiseja, taj deo duha nastavlja svoj život. To je vera u novu dimenziju postojanja koja osvetljava pomisao na kratkotrajnost ovozemaljskog života i umesto tuge budi radost, te  tako shvatamo da je ovo jedna velika knjiga nade,   knjiga optimizma.  Knjiga koja  vraća veru u ljudski smisao. Duhovna obasjanja koja je poetesa proživljavala iznedrila su duhovnu poeziju punu ozarenja, ushićenja mogućnošću tvorenja i boravka u višim sferama duha. A tu u tim visokim dometima duha autorka  zalazi u veliku misao Petra II Petrovića Njegoša i njegovu Luču mikrokozma koja se kolažnim postupkom ugrađuje u vlastito poetsko tkivo. I, tu gde je  Njegoš, i da nije današnje njegove tako bolne aktuelnosti, tu  je i Kosovo koje i u njenoj knjizi ima posebno mesto. Podsetimo na reč i dr Vladimira Dimitrijevića: O kosovskom zavetu danas i ovde – u predbožićnim razmatranjima :

Kosovo i Metohija su, zaista, uz Jerusalim i Svetu Goru, stožeri postojanja pravoslavnog sveta. Pokojni dr Marko S. Marković je da srbski kosovski mesijanizam ima ideju Raspeća i Vaskrsenja kao ključnu; po uzoru na Hrista, i Srbi bivaju raspetii vaskrsavaju: „A iznad sveta – i to je ono najvažnije – u njemu se nalazi ideja priopštavanja Hristovoj žrtvi putem evharistije, što nije obrađeno u ruskom mesijanizmu. Samim tim, očevidno je da se smisao Kosova nije ispraznio pojavom srpskog nacionalnog Mesije – Karađorđa. Bolje reći, Kapađorđe ne može biti poslednji domet Kosova, jep je kosovska žrtva nerazdvojna od Evharistije. Kosovo će dostići ovaj puni smisao tek prilikom Drugog dolaska Isusa Hrista i sveopšteg vaskrsenja čovečanstva. A dotle, Kosovo je večni poziv na nova pregnuća, kao čudesan događaj, obrazac, uteha, podstrek na buđenje i obnovu svih naroda sveta po primeru srpskog vaskrsenja.“ U tom duhu poetesa, u poslednjoj pesmi u knjizi, s tugom  tumači sve ono što se s Kosovom zbiva i naglašava  njegov nemerljivi značaj za nas današnje i buduće. Naš dug prema njemu.

 Izabrani vrednosni etalon kao nešto iz čega dalje proizilazi njen pogled na život, na ljude,  na vreme,  je i njen izbor da uprkos takvom vremenu bude ono što jeste  i što želi da bude. Zaljubljena u kreativnost, srećna što je čovek koji ima pravo da bira put,  ona se ovde oglašava onim iskonskim glasom kao što se i ptica koja nema mogućnost govora,  ali ima svest o sopstvenoj ulozi u prirodi,  ima glas i to je jedino što ona može da da životu. I ona se tako oglašava i potvrđuje svoje bivstvovanje u nekolikim stihovanim celinama čiste duhovne lirike, svoj identitet, svoje poslanje. Veru i sumnju u lični smisao, u istinu reči koja ima svoju snagu, moć i ćudi,  nužnost da je prilagodi svojim nemirima i ushićenjima.  Sposobnošću da se ispeva himna Tvorcu, blagodarnost za sve radosti, naročito, roditeljske i  stvaralačke.

Verujemo da je Snežana Miladinović Lekan sa isto toliko osećaja kliknula, oslobodila unutrašnje energije, pritajeni kreativni potencijal i rekla:  E, pa ja hoću da budem ono što jesam!

  Zar nije   najprirodnije biti ono što jesi, biti slobodan da  ispoljiš svoju emociju, da je proživiš  i posvedočiš  na  svoj osobeni način. Moći ovaplotiti ritam svog daha, misaonost koja te povezuje sa kosmosom,  bitnim ljudima, samom idejom stvaranja i uzdizanja nad trivijalnim životnim prilikama. Ovekovečiti svoje «treće  nebo» u vrcavim stihovima brzog bujnog ritma kojima se pokreću pitanja savremenog zabrinutog subjekta vernog svom iskonu i veri u stapanje sa kosmičkim silama koje napajaju dušu pojedinca. I ostaju da traju kao najvredniji deo autorkinog bića.

PODELITE OVAJ TEKST NA: