детаљ слике: Premier Christianity

ЧАСНО ЈЕ И ДАНАС ЧОВЕК БИТИ

(Снежана Миладиновић Лекан, Преци, прошла будућност, треће небо, Прометеј, 2018)

пише: Милица Јефтимијевић Лилић 

 

Част, каква ретка реч у савременом говору. Нема је ни на екранима ни у јавном дискурсу а све мање и у приватним разговорима. Да ли то значи да је време части неповратно истекло.

Но, ево налазимо је на почетку девете књиге Снежане Миладиновић Лекан, загонетног наслова Преци, будућа прошлост,треће  небо... Кључна идеја књиге је бити частан, сачувати част и живети у складу с њом! И са собом! Са општим добром! Стога је мото прве целине књиге Треба служити части и имену, П. П. Његош, више него индикативан.  Као и мисли  о части, које  записује Раде С. Н . Рајић: Питања части најинтензивније  се покрећу у опасним ситуацијама, тешким периодима и временима криза», управо тада се «рађају оне најплеменитије душе, најсрчанији борци и најузвишенији узори!»

Позивајући се на мишљења неприкосновених ауторитета какви су Сократ и Аристотел, Снежана Миладиновић Лекан уједно поставља и филозофски оквир за своју троделну књигу која нас доводи до заборављених постулата нашег бића, као што су опште добро и тежња ка личном усавршавању у складу са великим моралним узорима. Стога читајући редове ове мудре и подстицајне књиге која аналитички дубоко прониче у време и простор, не можемо а да се не запитамо како се десила тако драстична промена ове парадигме, где је нестао морал, људскост, достојанство, сапатништво, што је више него очигледно након последњих балканских ратних сукоба. У том смислу, ауторка нас враћа у време својих дедова са мајчине и очеве стране, подсећајући нас на то да су и они прошли кроз ратне године и да су наставили часно да живе непромењени. Зашто се данас рат користи као изговор за сва друштвена и морална посрнућа, знамо ли?

Па, ипак, "није све пропало / кад пропало све је" (Рајко Петров Ного). Има још часних изузетака и треба их овековечити. Снежана Миладиновић Лекан пише о томе у првом делу ове концептуално структуриране књиге, где се кроз породичну историју показује шта је вредно и трајно а шта пролазно, и где се апострофира смисао стваралаштва, ослушкивања властитог биће и интуитивног трагања за расветљавањем прошлости, садашњости и проницљивим  увидима у  будуће. Као врло образована и сензибилна личност, велики читач и посматрач живота ауторка је вербализовала своју снажну духовност, своје врло сложено биће које се уздиже до врхунских сфера духа које су јој назначили велики ствараоци, али запада и у стања дубоке сумње и тамне непрозирне меандре танане душе који одзвањају матерњом мелодијом те је понудила жанровски врло различите форме које су у дубокој семантичкој и идејној сагласности и у духу хришћанства које појму небо даје врло животни смисао, наду и исходиште у вечној обнови кроз васкрснуће. Али,  и кроз ауторски  уметнички досег, о чему је у више наврата бираним речима писао велики књижевни ауторитет покојни проф. Драшко Ређеп.

Први део књиге, Преци, прошла будућност, треће небо,  писан је у прозноесејистичком маниру, и њиме се  осветљава и прошлост и садашњост, маркирају врлине људи старог кова а онда се контрастирањем слика савремено доба у једном колективу на чијем челу је  Господин Човек који се здушно бори за добро свих. Промена друштвених околности, оголиће лица многих од њих и испливаће завист, похлепа, грамзивост. Све оно што је  сада доминантно у јавној сфери.

Данас у овим временима нема баш тако много људи за које бисмо могли написати као њихово главно својство, Човек са великим ч.  Ауторка посматра развој каријере једне личности која уноси елан, несебичност, велико поштовање према сарадницима. Но, без обзира на то  што је у питању вољени човек, о  коме пише,  ту нема пристрасности, идеализације, јер за оно што слика,  стварни  догађаји, постоје   људи који све то могу потврдити. Избор ове теме  за причу о  овом  времену израз је намере да се покаже како се људи мењају, што је доминантно својство овог доба и добро изабран угао посматрања и литерарне обраде. А ми сви данас видимо како су се људи непоправљиво променили на горе.  У том смислу као контрапункт даје се слика из  другог времена из живота својих ближњих, нарочито представљање и једног и другог деде и са мајчине и очеве стране,   који су преживели логораши и откривање  како су  до краја остали часни људи и створили потомке упутивши на прави пут своју децу, па и унуке. Имамо срећом још увек сви по неки добар пример  људи који се нису предали, који нису изгубили свест о томе да, пре свега, треба бити  човек. Али и таква искуства су потребна, па је у том смислу драгоцено овакво породично  сведочење. Али, сведочење  вишег реда које произилази из целине књиге која у прошлом и будућем види путоказе из садашње пометње и безизлаза.

Напомињемо,  да то наравно  није само лична прича јер би у том случају  ауторка написала љубавни роман о свом односу према супругу или о њиховом заједничком доживљају  живота и љубави, него је ово са социолошког становишта,  врло користан  приступ, лични увид у то да околности кваре људе.

 За нас као читаоце важно је само да се  донесе истинита прича о савременом човеку који је постао непоуздан, обездуховљен и обездушен.   Да се да  пластичан пример како се у савременом добу људи постављају и како  их негативне друштвене  околности  брзо промене. Како забораве оно иницијално добро због којег су се око неке идеје окупили или нужност  да буду једни другима подршка. И онда када се десе неке неповољне спољашње прилике, а ми сви сада живимо управо  такве драматичне околности, промену система и прихватање неолибералног концепта,  које се из часа у час мењају и нико више не може предвидети шта ће нас следеће снаћи. И ако не сачувамо ту неку исконску  моралну суштину нико овде више неће  знати ни шта смо били ни шта смо, шта треба да будемо.  У првом делу књиге реч је заправо о причи о идентитету и губљењу идентитета под притиском нових захтева  времена. А Снежана Миладиновић Лекан нас овом књигом подсећа, нарочито, на то шта не смемо да будемо, јер ћемо тада  свакако боље проћи у  свим тим непредвидивим временима која нас очигледно чекају јер по свему судећи ово није најгоре. Нови «врли « свет не бира средства за успостављање нових све нехуманијих правила.

 Има један мали детаљ где ауторка говори о сестри, односу према сестри и на тај начин тумачи сопствени  идентитет и указује на ту  допуну сопствене природе позивајући се на то и да је један део њеног бића припада  и мајчиној смиреној  природи а други, онако мало виолентнијој очевој,  а да је  сестра нешто што је, како би она, рекла  комплементарно њеном лику, супротност. То јест да су оне две супротности које се стапају у једну целину јер заправо цела књига је у знаку  дуалитета:  вечно и пролазно, дух и материја,  бесмртно и  смртно и  тако даље. Али је реч и о целини коју оличава породица, односно род, нација којој припадамо.

Треба истаћи да је ово  једна дубоко промишљена и крипто врло строго структурирана књига  у којој су делови саображени укупним идејним ауторским циљевима. Ту је и све оно што је ауторка  током сопственог живота односно прошле будућности,  како ми декодирамо ову синтагму,  накупила у свом уму и духу и да све те плодове  носи као благослов  који прелива у стихове те кад  се заврши телесна одисеја, тај део духа наставља свој живот. То је вера у нову димензију постојања која осветљава помисао на краткотрајност овоземаљског живота и уместо туге буди радост, те  тако схватамо да је ово једна велика књига наде,   књига оптимизма.  Књига која  враћа веру у људски смисао. Духовна обасјања која је поетеса проживљавала изнедрила су духовну поезију пуну озарења, усхићења могућношћу творења и боравка у вишим сферама духа. А ту у тим високим дометима духа ауторка  залази у велику мисао Петра II Петровића Његоша и његову Лучу микрокозма која се колажним поступком уграђује у властито поетско ткиво. И, ту где је  Његош, и да није данашње његове тако болне актуелности, ту  је и Косово које и у њеној књизи има посебно место. Подсетимо на реч и др Владимира Димитријевића: О косовском завету данас и овде – у предбожићним разматрањима :

Косово и Метохија су, заиста, уз Јерусалим и Свету Гору, стожери постојања православног света. Покојни др Марко С. Марковић је да србски косовски месијанизам има идеју Распећа и Васкрсења као кључну; по узору на Христа, и Срби бивају распетии васкрсавају: „А изнад света – и то је оно најважније – у њему се налази идеја приопштавања Христовој жртви путем евхаристије, што није обрађено у руском месијанизму. Самим тим, очевидно је да се смисао Косова није испразнио појавом српског националног Месије – Карађорђа. Боље рећи, Kapaђорђе не може бити последњи домет Косова, jep је косовска жртва нераздвојна од Евхаристије. Косово ће достићи овај пуни смисао тек приликом Другог доласка Исуса Христа и свеопштег васкрсења човечанства. А дотле, Косово је вечни позив на нова прегнућа, као чудесан догађај, образац, утеха, подстрек на буђење и обнову свих народа света по примеру српског васкрсења.“ У том духу поетеса, у последњој песми у књизи, с тугом  тумачи све оно што се с Косовом збива и наглашава  његов немерљиви значај за нас данашње и будуће. Наш дуг према њему.

 Изабрани вредносни еталон као нешто из чега даље произилази њен поглед на живот, на људе,  на време,  је и њен избор да упркос таквом времену буде оно што јесте  и што жели да буде. Заљубљена у креативност, срећна што је човек који има право да бира пут,  она се овде оглашава оним исконским гласом као што се и птица која нема могућност говора,  али има свест о сопственој улози у природи,  има глас и то је једино што она може да да животу. И она се тако оглашава и потврђује своје бивствовање у неколиким стихованим целинама чисте духовне лирике, свој идентитет, своје послање. Веру и сумњу у лични смисао, у истину речи која има своју снагу, моћ и ћуди,  нужност да је прилагоди својим немирима и усхићењима.  Способношћу да се испева химна Творцу, благодарност за све радости, нарочито, родитељске и  стваралачке.

Верујемо да је Снежана Миладиновић Лекан са исто толико осећаја кликнула, ослободила унутрашње енергије, притајени креативни потенцијал и рекла:  Е, па ја хоћу да будем оно што јесам!

  Зар није   најприродније бити оно што јеси, бити слободан да  испољиш своју емоцију, да је проживиш  и посведочиш  на  свој особени начин. Моћи оваплотити ритам свог даха, мисаоност која те повезује са космосом,  битним људима, самом идејом стварања и уздизања над тривијалним животним приликама. Овековечити своје «треће  небо» у врцавим стиховима брзог бујног ритма којима се покрећу питања савременог забринутог субјекта верног свом искону и вери у стапање са космичким силама које напајају душу појединца. И остају да трају као највреднији део ауторкиног бића.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: