(Posvećeno mom rodnom gradu Karlovcu)
Ovaj grad što zlurado tutnji,
svakog dana ispija snagu moga tela,
i ja tako kopnim u preranoj slutnji
da se bliži kraj ovoga sveta.
Ovde me često nostalgija svlada,
za dalekim mirisima mojih zelenih voda,
i za sporom jeseni što crvena hoda.
Onda tražim dalekih glasova dubine,
što u bezdanu plavom mirno sijaju.
U njima su i reke, i šume, i nizine,
vrtovi i kuće, kao u dalekom raju...
Ispred mene vide se lepote vrbika,
pod čijim velikim senama spavaju duge.
Kroz njihovo granje promiče silueta mog lika,
malko izgubljena sa tragovima blede tuge.
Cela ova slika suncem je zapaljena,
a po njoj lete požutele ptice neke.
Lete kao delovi nekog sveta snena,
prema obalama koje su za mene daleke.
Sve ovo nepregledna vizija biva,
u kojoj moje telo, trne, pa seva.
Onda sve tone, u zaborav se skriva,
dok jedno septembarsko veče dogoreva.
