(Посвећено мом родном граду Карловцу)
Овај град што злурадо тутњи,
сваког дана испија снагу мога тела,
и ја тако копним у прераној слутњи
да се ближи крај овога света.
Овде ме често носталгија свлада,
за далеким мирисима мојих зелених вода,
и за спором јесени што црвена хода.
Онда тражим далеких гласова дубине,
што у бездану плавом мирно сијају.
У њима су и реке, и шуме, и низине,
вртови и куће, као у далеком рају...
Испред мене виде се лепоте врбика,
под чијим великим сенама спавају дуге.
Кроз њихово грање промиче силуета мог лика,
малко изгубљена са траговима бледе туге.
Цела ова слика сунцем је запаљена,
а по њој лете пожутеле птице неке.
Лете као делови неког света снена,
према обалама које су за мене далеке.
Све ово непрегледна визија бива,
у којој моје тело, трне, па сева.
Онда све тоне, у заборав се скрива,
док једно септембарско вече догорева.
