detalj slike: pixabay.com

ZOVEM SE ASTIKJA (UČENjE DUŠE) II deo

Književna radionica Kordun od 8. jula objavljuje u nastavcima(5) roman „Zovem se Astikja (Učenje duše)“ Dušice Ivanović, pisca iz Toronta. Danas donosimo II deo!

роман АСТИКЈА, корице

Recenzent Gordana Vlajić je napisala da je „autorka, kombinujući naratora posmatrača, naratora slušaoca i struje svesti, podarila srpskoj književnosti moderan i donekle eksperimentalni roman sa svim elementima besmrtnosti.“ 

Umesto najave i poziva da na našem sajtu čitate roman o duši koja uči kroz mnoge živote, evo nekoliko utisaka onih koji su roman čitali:

„Zovem se Astikja“- ovo je moja priča! (D.J.)

Knjiga nosi u sebi univerzalnu ljubav i nadu. (G.S.)

Vaše ime je u punom skladu sa onim što pišete. (V.V.)

Roman koji se čita u dahu, koji donosi smirenje, roman pun dobrote. (G.S.)

Predivan jezik i stil, tečan, svilenkast, ošišan kao vimbldonska trava... Ništa ne štrči, ničega ne manjka. (D.T.)

Autor: Dušica Ivanović

Izdavač: ARTE, Beograd, 2019.

Suizdavač: Književna radionica „Kordun“ 

DRUGO POGLAVLjE: SINJAN*

Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštenje Bogu da uđe.*

Iz svoga skloništa jasno je video jedino konjska kopita i bezbrojna uskomešana stopala, koja su podizala prašinu. Srce mu je toliko lupalo, da je u ušima jasno čuo njegovo dobovanje, ali nije znao da li dolazi od konjanika, koji su opkolili selo, ili iz njega samog.

 Te godine je letnja žega isušila zemlju do te mere da su se na njenoj površini svakim danom sve više produbljivale krivudave pukotine. Ponekad se čuo zvuk nalik krckanju, koji kao da je dolazio iz zemljine nutrine. Vruć suv vetar podizao je prašinu. Dok se igrao ratnih igara ispred kuće sa svojom braćom i sestrama, Sinjan je često tom žućkastom prašinom mazao lice. Imao je devet godina i ove igre su mu raspaljivale maštu. Preuzimao bi ulogu vođe divlje horde, koja napada selo i decu odvodi u roblje. Slušao je o tome od starijih. Dok su pričali, lica su im bila ozbiljna i zabrinuta. Muškarci bi ponekad mrštili čela i značajno klimali glavama, a žene, koje su poslovale oko njih i pazile decu, samo bi duboko uzdahnule i ponavljale: Da se ne ponovi, samo da opet ne dođu. Ko je to mogao da dođe, dečak nije tačno znao, ali je iz priče starijih zamišljao opaka i prašnjava lica, široka ramena i ručerde kao šape snežnog tigra. I znao je da, ako se pojave, samo treba da ostane uz majku i radi kako mu bude rečeno.

                I evo ga sada u toj žutoj prašini, koja je toliko gusta i lepljiva da skoro zaklanja vidik. Strah mu je paralisao noge. Unezvereno gleda oko sebe pokušavajući da pronađe majku ili braću. Otac je posečen čim je horda uletela u selo, onog momenta kad je, čuvši divlje pokliče, izašao ispred kuće. Ruke ispružene sa mačem, konjanik se savio ne desnu stranu, skoro sasvim polegao po oznojenom konjskom vratu i jednim zamahom ocu odsekao glavu. Sinjan je virio iza majčine suknje u trenutku kad se glava razrogačenih očiju i otvorenih usta otkotrljala niz put. Vrisnuo je. Majka ga je privila uz sebe i stavila mu svoju grubu šaku na usta. U sledećih nekoliko minuta već su trčali iz kuće: majka, on i braća, koji su bili stariji od njega. Nije video sestre. Nešto kasnije, posmatrajući iz svog skloništa kako vojnici na konje ispred sebe podižu devojčice i mlađe žene, nije ni pomislio da ih je možda zadesila ista sudbina.

                Znao je da ovo nije igra i da se nešto strašno desilo. Očeva glava je letela kao veliki zreli luhanguo*. Majka mu je držala ruku, trčali su, sapleo se o mlađeg brata, obojicu je podigla. Opet su trčali. Zanjištao je konj, propeo se na zadnje noge i majka je pustila njegovu ruku. Ili je on prvi pustio. Čuo je bratovljev glas, a onda samo topot konja dok je po njemu prskala nečija krv. Nastavio je da trči prema visokoj travi. Sklupčao se i prošaptao: Mama? Neko je vrištao, mnogo je njih vrištalo, nije razaznavao glasove. Ponovio je još tiše: Mama? Bilo je toplo. Dan je trajao duže nego obično. Čekao je tu u travi stegnutih pesnica, stegnutog srca, ukočenih nogu. Nije znao kada je pao u san, ni koliko je dugo spavao. Kada se probudio, iznad njegove glave sijao je mesec, ali je bilo svetlo kao u podne. I toplo. Čulo se pucketanje. Podigao je glavu, oprezno ustao. Nije bilo nikoga. Neprirodna svetlost dolazila je iz pravca sela. Plamen se dizao u nebo. Zapamtio je to za ceo život - dan koji je trajao ceo dan i celu noć, nebo koje se nije gasilo, na kome su i mesec i zvezde plamtele pod crvenom svetlošću požara. Uzalud je čekao da padne mrak. Selo je još uvek gorelo kada je, umoran, prašnjav i ulepljen krvlju, krenuo na put.

                Zaustavio se tek kad je stigao do reke. U ovo doba godine bila je široka i plitka. Često se tu igrao sa braćom i sestrama i ostalom decom iz sela dok su očevi lovili ribu. Umiren znanim zvucima, cvrkutom ptica i zujanjem pčela, napio se vode i legao na travu. Probudila ga je glad. U prvom momentu nije mogao da se seti kako se tu našao. A kada se setio, poverovao je da je sve samo sanjao. 

                Hodao je danima. Prošao je samo kroz jedno selo, a posle toga bi nailazio na farme i, kad ogladni, stao pred vrata kuće ili kraj ograde, pa ćutke posmatrao domaćina dok cepa drva, ili hrani koze, ili posluje po dvorištu. Pitali su ga ko je i odakle dolazi, gde su mu roditelji, ali on nije progovarao i ljudi bi mu sažaljivo davali činiju pirinča i šolju vode. Žene su mu, mrmljajući nešto što nije razumeo, nekada davale sveže pomuženo mleko i milovale ga po sad već dugačkoj i zamršenoj kosi. Deca su ga gledala sumnjičavo, ali je bilo i onih koji bi ga pozvali da im se priključi u igri. Ničim nije pokazivao da razume šta mu govore, ni zašto ga vuku za ruku. Stajao je nemo i gledao ih, a onda bi nastavio put.

                Leto je prošlo negde u vreme kad je počeo uspon prema planinama. Bivalo je sve hladnije, ali Sinjan kao da to nije osećao. Predeo je bivao nepristupačniji, sve teži za penjanje, ali je i on do tada već ojačao i vešto se uspinjao koristeći svoje neprirodno velike i prerano ogrubele šake. Žuljevi su ga štitili od udaraca i posekotina. Naučio je da nalazi hranu i vodu i na najnepristupačnijim mestima.

                Jednog jutra je, budeći se zajedno sa suncem, na udaljenom planinskom vrhu ugledao čudnu građevinu, za koju je u istom trenutku znao da je upravo ona njegov cilj. Kako, to nije pokušavao sebi da objasni. Uspon je sada bio sve strmiji, ali je Sinjanova snaga i rešenost bila sve jača. Priroda je obezbedila dovoljno vode i bobičastih plodova, kao i pećine da budu zaklon od kiše i divljih životinja. U dečaku nije bilo ni straha, ni radosti, ni tuge, ni strepnje. Ni iščekivanja. Zato ga nije plašila planinska oluja, zato nije ni zadrhtao kad je na jednom od vrhova ugledao usamljenog tigra, pa ni kada je dospeo na visinu gde je raslo retko bilje puno trnja, on nije razmišljao o sledećem danu i mogućnosti da neće imati šta da pojede. Jeo je to što bi našao usput, popio bi onoliko vode koliko mu je bilo potrebno i nije ni pokušao da napravi nešto u čemu bi poneo vodu ili da u onaj jedini nepocepani džep pantalona natrpa voće. Sećao se kako je otac jednom davno rekao da se Bog pobrinuo za bića koja je stvorio tako što je na zemlji obezbedio dovoljno hrane i vode za svakoga, da u to ne treba sumnjati, da oni koju veruju nikad ne mogu biti ni gladni ni žedni, ni goli ni bosi. I rekao je još nešto, čega se Sinjan u toku uspona često sećao: juče se pobrinulo za juče, sutra će se pobrinuti za sutra, a danas se brine za danas.

                Devetogodišnji Sinjan je imao samo danas.

                Kada je pred njim odjednom pukao pogled na planinski vrh na kome je stajalo manastirsko zdanje, bio je siguran da je stigao na svoj cilj. Tog dana Sinjan je napunio deset godina, ali dečak nije znao ni koji je mesec, ni koji je dan. Rođendani se u njegovoj porodici nisu obeležavali. Kada je prošao kroz visoku kapiju manastira, bio je siguran da je ne samo detinjstvo, nego ceo njegov dotadašnji život završen i da se više nikada neće vratiti kući.

Dečakove oči su bile zaslepljene lepotom zlatnih i crvenih ukrasa na krovovima manastira, koji je činilo pet u belo okrečenih zgrada nejednake visine i oblika. Građevina je stajala na oštrim stenama planinske litice, a prilaz do nje je bila uska kamenita staza. Umoran od dugog pešačenja, koje je trajalo od letnje žege u dolini do hladne jesenje magle u planini, Sinjan je bio slab, ali su mu pogled na ovu lepotu i osećanje da je stigao dali snagu da potrči strmim puteljkom, sve dok nije dotakao kapiju i tu se onesvestio.

Sa naporom se krećem po strmom terenu. Gledam u svoje bose noge u čudnim sandalama, koje su vezane tankim kanapom oko gležnjeva. Od oštrog planinskog vazduha mi bride obrazi. Listovi na nogama se zatežu dok idem strmim usponom, a sitno kamenje se odronjava pod mojim nogama. Osećam umor u celom telu, ruke i noge su mi napete strune, a leđa se ispravljaju i povijaju u naporu da održim ravnotežu. Bela gusta para izlazi iz mojih poluotvorenih usta. Disanje postaje sve teže. Da se odmorim, samo na trenutak da sednem i da predahnem. Spuštam se oprezno na malu zaravan kraj staze da bolje pritegnem kanape na svojim sandalama.

Mladi monah večito osmehnutog lica, ćutke mu je pokazao rukom da pođe za njim. Zaplićući noge u predugačku haljinu, Sinjan ga je nespretno pratio. Jutarnja magla je zaklanjala pogled na obližnje vrhove, a ni staza kojom su dolazile žene noseći ponude nije se jasno videla. Sinjan je skupio ramena i zavukao šake u rukave, ali ga je onaj monah već pozivao da sedne na zemlju pored njega.

                Žene su sklapale ruke pred grudima pre nego što bi pružile hranu. Monah je prihvatao korpu ispruženih ruku, pazeći da im se šake ne dodirnu, a onda i sam u blagom poklonu spajao dlanove s prstima podignutim nagore zahvaljujući na hrani. Sinjan je pratio svaki pokret i učio. U manastiru je boravio već skoro godinu dana, a do kraja godine biće primljen u monaški red.

                Red i disciplina su mu prijali, osećao se sigurno i zaštićeno. Većina monaha odnosila se prema njemu s očinskom nežnošću i s velikim strpljenjem su ga učili i čekali da postane jedan od njih. Proces je trajao neočekivano dugo. Sinjan nije govorio, ali je bilo jasno da sve čuje i razume. Na kraju učenja Darme* nije postavljao pitanja kao ostali, nego bi se samo poklonio učitelju i pognute glave otišao u svoju ćeliju.

                U tom malom skromno uređenom prostoru, imao je mnogo vremena za molitvu i meditaciju. Ali, njemu ta sobica nije donosila mir. Čim bi se odvojio od ostalih monaha, sećanja su ga vraćala na ono strašno mesto u kome su se prašina, krv i suze mešali sa kricima žena i dece. Očeva glava se kotrljala njegovim sećanjem, a oči su svaki put sve više propadale u duplje i usta se širila i pretvarala u rupu punu truleži. Stezao je šake u pesnice, grč je izobličavao njegovo nežno dečje lice i krv, puna besa i neoprosta, divlje je bubnjala u Sinjanovoj glavi. Mislio je na osvetu, samo je na to mislio otkako se probudio na tvrdom ležaju okružen brižnim i pažljivim monasima, koji su mu nudili čaj i stavljali po celom telu tople obloge od nekih velikih listova.

Vidim svoje ruke kako uzimaju hranu iz hrapavih ženskih šaka. Tišina je toliko jaka da me od nje bole uši. Podižem glavu. Sunce je izašlo iz oblaka, odjednom je pretoplo, zraci se zabijaju u kožu, svaki je kao ubod tanke igle. Ponovo sa čuđenjem posmatram svoje ruke. Grube muške ruke sa ispucalom kožom. Spuštam na zemlju posudu sa pirinčem i podižem ih u visinu grudi, okrećem dlanove prema suncu. Prijaju mi ubodi svetlosti, prijaju mi vrućina i fizički bol. Pažnje usmerene na tu jednu senzaciju, osećam kako mi se um prazni kao prevrnuta bačva, iz koje curi voda i natapa zemlju. Tečnost nestaje, kao da je nikada nije bilo. Unutrašnji bol prestaje, kao da ga nikada nije bilo. Poslednja misao ističe iz mene i jedino što osećam je potpuna klonulost i mokro lice.

Svakodnevne molitve povile su mu leđa. Posle dugih godina monaškog života, Sinjanovo telo se zgurilo. Um se pokorio. Osećanja su otupela, gotovo nestala. Sećanja na život pre dolaska u manastir su izbledela.

                Nikada nije progovorio. Sa manastirskom braćom je provodio malo vremena. Osamio se, u sebe se zavukao, u svoju tišinu potonuo.

                Prvih godina po dolasku, mučili su ga teški snovi, pratile slike nasilja, krvi, smrti. Čuo je urlike, naricanje, vrištanje dece. Zvuk mača koji prodire kroz ljudsko meso nikada nije zaboravio. Ni krkljanje prerezanog vrata. Ni zvuk tela koje se u samrtnom ropcu koprca u sopstvenoj krvi. Dugo je bio besan, želeo je osvetu. I bio je nemoćan, to je znao od samog početka.

Kako je vreme prolazilo, tišina je prestala da bude odbrana od sopstvenog krika protiv zla i nepravde. Postala je sklonište u kome se osećao sigurnim: daleko od ljudi i bliže Bogu. Niko od njega nije ništa očekivao. Prihvatili su ga takvog kakav je bio – ranjenog i ranjivog, čoveka odsutnog pogleda, koji nikad ništa nije tražio, koji, osim neophodnog učešća u zajedničkim molitvama, ništa nije ni nudio. Dečaka koji je, nekako preko noći, postao starac.

                Sinjan nije znao koliko je godina prošlo otkako je stigao u manastir. O vremenu nikada nije ni razmišljao, a sa ostalim monasima nije razgovarao, tako da su godine proticale nalik jedna drugoj ne ostavljajući vidljiv trag. Prvi put je primetio promene kada je jednom, vraćajući se iz svoje svakodnevne šetnje oko manastira, osetio oštar bol u grudima. Seo je na kamen i disao isprekidano, kratko. Vazduh je na toj visini bio proređen, ali je Sinjan na to bio naviknut. Temperatura je između leta i zime naglo padala, a vetar umeo da bude jak, ali mu ni to nije pričinjavalo teškoće. Preko uobičajene odežde, zimi je oblačio još jedan ogrtač. Uvek je na nogama nosio sandale. Zbog hodanja po oštrom kamenju uskih planinskih staza, obuća se brzo trošila, ali je Sinjan postao vešt u popravkama i pravljenju novog para sandala kad bi se stare sasvim pocepale. Jeo je malo, samo dva puta dnevno, pio je vode samo koliko mora, ali je bio izdržljiv i snažan. Posekotine i rane na nogama bi mu brzo zacelile, čak i pre nego što bi jedan od monaha, vešt u spravljanju obloga i melema, stigao da mu pomogne. Još otkako ga je ono prvi put Sunčeva svetlost na dlanovima zabolela, Sinjan je rado svoje telo izlagao naporu i bolu i u tome nalazio zadovoljstvo. Kao da je tu negde, na nivou telesne patnje, uspevao da se vrati tamo gde zaista pripada, da sa svojom porodicom i celim selom podeli žrtvu koju su svi oni, činilo mu se, podneli da bi samo on, Sinjan, bio spasen.

Život u manastiru, međutim, nije doživljavao kao spas. Ni onaj trenutak kad je, kao dečak, konačno posle dugog puta klonuo pred manastirskom kapijom, nije bio samo olakšanje. Oduvek je taj osećaj bio praćen još jednim: krivicom što je preživeo. I što je samo on mogao da posvedoči o tome što se dogodilo. Upravo zbog te krivice, Sinjan nije mogao da svedoči, nije mogao da progovori o užasu kroz koji je prošlo njegovo selo, njegova porodica, njegova duša. Ni reč nije mogao da kaže o pustoši koju je taj dan ostavio u dečaku. Postao je deo reda u vreme dok je gnevna mržnja u njemu još uvek svom silinom gorela. Bio je to greh i Sinjan je znao da je živeo u grehu, koji će jednog dana morati da iskupi.

Još nekoliko puta mu se desilo da je, zbog bolova u grudima, skratio svoju šetnju i ranije nego obično se povukao u svoju sobu da se odmori. Nije tražio pomoć ni od koga i nije se trudio da sebi pomogne bilo čim osim dužim snom i pojačanim molitvama.

Tog dana se, po ko zna koji put, popeo na jedini vrh koji je bio viši od onog na kome je stajao manastir. Činio je to često, uvek je koračao lako, zadubljen u molitvu, bez osećaja za prostor oko sebe i bez svesti o svom telu. Kao da je lebdeo tim divnim divljim prostranstvom.

Posle nekog vremena, dah mu je postao kratak, isprekidan. Pri svakom udahu je osećao kako ga oštar vazduh kao koplje probada u grudima.

Obazreo se oko sebe, kao da prvi i poslednji put gleda snegom pokrivene oštre vrhove u daljini, crvene manastirske krovove, dolinu po kojoj oblaci prave senke, usku strmu stazu kojom se uvek penjao bežeći od ljudi u molitvenu samoću. Pokušao je da se seti kada je poslednji put bio ljut, kada je poslednji put pomislio na osvetu, kada je prestao da se moli da mu Bog podari mir i pomirenje sa prošlošću. Nije mogao. Izgledalo je kao da je oduvek bilo ovako, i da je planina uvek bila njegov jedini dom, a manastirska braća jedina porodica koju je ikada imao. Majčin lik je i dalje bio jasan u njegovom sećanju, ali Sinjanu ni ona više nije nedostajala. Nije osećao ni bol, ni žaljenje, ni bes, ni želju. Bio je umoran. Bio je spreman.

Vetar je formirao oblake u gusti prsten, koji je obavijao ceo predeo, iz koga su samo ponegde virili planinski vrhovi. Sunce je bilobela lopta koja baca svetlost na oblake pretvarajući ih u srebro. Onda je zaronilo u njih i nebo nad oblacima je gorelo crveno-narandžastim plamenom. Oko krovova manastira stvorio se svetlucavi zlatni omotač. Kući, pomislio je Sinjan, vreme je da idem kući. Nastao je potpuni mrak. 

ASTIKJA

Otvaram oči. Sve je poznato. Belilo u kome nema gore i dole, u kome nema napred ni nazad, u kome ne osećam sebe, ali osećam u sebi, u kome i jesam i nisam ja. Kristalno belilo koje je u meni i ja sam u njemu.

Znaš li ko si?

Nemam odgovor. Ne znam ko mi postavlja pitanje. Osećam se kao da se budim iz sna, dugog sna. Čekam. Onda, iznenada, čujem glas u sebi:

Zovem se Astikja. I tada jednostavno znam: kod kuće sam.

---

[1]Sinjan na kineskom znači vera.

[2]Sveti vladika Nikolaj Velimirović

[3]Luhanguo (lat. Siraitia grosvenorii, engl.Luo han guo, Monk Fruit), vrsta voća koje raste u Kini i na Tajlandu

[4]Darmana sanskrtu znači red, poredak, zakonitost, ispravnost, ponašanje u skladu s verskim ili moralnim pravilima.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: