|
|
|
ЗОВЕМ СЕ АСТИКЈА (УЧЕЊЕ ДУШЕ) II ДЕО  | Душица Ивановић | |
| |
детаљ слике: pixabay.com
ЗОВЕМ СЕ АСТИКЈА (УЧЕЊЕ ДУШЕ) II део
Књижевна радионица Кордун од 8. јула објављује у наставцима(5) роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“ Душице Ивановић, писца из Торонта. Данас доносимо II део!
 роман АСТИКЈА, корице
Уместо најаве и позива да на нашем сајту читате роман о души која учи кроз многе животе, ево неколико утисака оних који су роман читали:„Зовем се Астикја“- ово је моја прича! (Д.Ј.)Књига носи у себи универзалну љубав и наду. (Г.С.)Ваше име је у пуном складу са оним што пишете. (В.В.)Роман који се чита у даху, који доноси смирење, роман пун доброте. (Г.С.)Предиван језик и стил, течан, свиленкаст, ошишан као вимблдонска трава... Ништа не штрчи, ничега не мањка. (Д.Т.)
Аутор: Душица Ивановић Издавач: АРТЕ, Београд, 2019. Суиздавач: Књижевна радионица „Кордун“
ДРУГО ПОГЛАВЉЕ: СИНЈАН* Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу да уђе.* Из свога склоништа јасно је видео једино коњска копита и безбројна ускомешана стопала, која су подизала прашину. Срце му је толико лупало, да је у ушима јасно чуо његово добовање, али није знао да ли долази од коњаника, који су опколили село, или из њега самог.
Те године је летња жега исушила земљу до те мере да су се на њеној површини сваким даном све више продубљивале кривудаве пукотине. Понекад се чуо звук налик крцкању, који као да је долазио из земљине нутрине. Врућ сув ветар подизао је прашину. Док се играо ратних игара испред куће са својом браћом и сестрама, Синјан је често том жућкастом прашином мазао лице. Имао је девет година и ове игре су му распаљивале машту. Преузимао би улогу вође дивље хорде, која напада село и децу одводи у робље. Слушао је о томе од старијих. Док су причали, лица су им била озбиљна и забринута. Мушкарци би понекад мрштили чела и значајно климали главама, а жене, које су пословале око њих и пазиле децу, само би дубоко уздахнуле и понављале: Да се не понови, само да опет не дођу. Ко је то могао да дође, дечак није тачно знао, али је из приче старијих замишљао опака и прашњава лица, широка рамена и ручерде као шапе снежног тигра. И знао је да, ако се појаве, само треба да остане уз мајку и ради како му буде речено.
И ево га сада у тој жутој прашини, која је толико густа и лепљива да скоро заклања видик. Страх му је паралисао ноге. Унезверено гледа око себе покушавајући да пронађе мајку или браћу. Отац је посечен чим је хорда улетела у село, оног момента кад је, чувши дивље покличе, изашао испред куће. Руке испружене са мачем, коњаник се савио не десну страну, скоро сасвим полегао по ознојеном коњском врату и једним замахом оцу одсекао главу. Синјан је вирио иза мајчине сукње у тренутку кад се глава разрогачених очију и отворених уста откотрљала низ пут. Вриснуо је. Мајка га је привила уз себе и ставила му своју грубу шаку на уста. У следећих неколико минута већ су трчали из куће: мајка, он и браћа, који су били старији од њега. Није видео сестре. Нешто касније, посматрајући из свог склоништа како војници на коње испред себе подижу девојчице и млађе жене, није ни помислио да их је можда задесила иста судбина.
Знао је да ово није игра и да се нешто страшно десило. Очева глава је летела као велики зрели лухангуо*. Мајка му је држала руку, трчали су, саплео се о млађег брата, обојицу је подигла. Опет су трчали. Зањиштао је коњ, пропео се на задње ноге и мајка је пустила његову руку. Или је он први пустио. Чуо је братовљев глас, а онда само топот коња док је по њему прскала нечија крв. Наставио је да трчи према високој трави. Склупчао се и прошаптао: Мама? Неко је вриштао, много је њих вриштало, није разазнавао гласове. Поновио је још тише: Мама? Било је топло. Дан је трајао дуже него обично. Чекао је ту у трави стегнутих песница, стегнутог срца, укочених ногу. Није знао када је пао у сан, ни колико је дуго спавао. Када се пробудио, изнад његове главе сијао је месец, али је било светло као у подне. И топло. Чуло се пуцкетање. Подигао је главу, опрезно устао. Није било никога. Неприродна светлост долазила је из правца села. Пламен се дизао у небо. Запамтио је то за цео живот - дан који је трајао цео дан и целу ноћ, небо које се није гасило, на коме су и месец и звезде пламтеле под црвеном светлошћу пожара. Узалуд је чекао да падне мрак. Село је још увек горело када је, уморан, прашњав и улепљен крвљу, кренуо на пут.
Зауставио се тек кад је стигао до реке. У ово доба године била је широка и плитка. Често се ту играо са браћом и сестрама и осталом децом из села док су очеви ловили рибу. Умирен знаним звуцима, цвркутом птица и зујањем пчела, напио се воде и легао на траву. Пробудила га је глад. У првом моменту није могао да се сети како се ту нашао. А када се сетио, поверовао је да је све само сањао. Ходао је данима. Прошао је само кроз једно село, а после тога би наилазио на фарме и, кад огладни, стао пред врата куће или крај ограде, па ћутке посматрао домаћина док цепа дрва, или храни козе, или послује по дворишту. Питали су га ко је и одакле долази, где су му родитељи, али он није проговарао и људи би му сажаљиво давали чинију пиринча и шољу воде. Жене су му, мрмљајући нешто што није разумео, некада давале свеже помужено млеко и миловале га по сад већ дугачкој и замршеној коси. Деца су га гледала сумњичаво, али је било и оних који би га позвали да им се прикључи у игри. Ничим није показивао да разуме шта му говоре, ни зашто га вуку за руку. Стајао је немо и гледао их, а онда би наставио пут.
Лето је прошло негде у време кад је почео успон према планинама. Бивало је све хладније, али Синјан као да то није осећао. Предео је бивао неприступачнији, све тежи за пењање, али је и он до тада већ ојачао и вешто се успињао користећи своје неприродно велике и прерано огрубеле шаке. Жуљеви су га штитили од удараца и посекотина. Научио је да налази храну и воду и на најнеприступачнијим местима.
Једног јутра је, будећи се заједно са сунцем, на удаљеном планинском врху угледао чудну грађевину, за коју је у истом тренутку знао да је управо она његов циљ. Како, то није покушавао себи да објасни. Успон је сада био све стрмији, али је Синјанова снага и решеност била све јача. Природа је обезбедила довољно воде и бобичастих плодова, као и пећине да буду заклон од кише и дивљих животиња. У дечаку није било ни страха, ни радости, ни туге, ни стрепње. Ни ишчекивања. Зато га није плашила планинска олуја, зато није ни задрхтао кад је на једном од врхова угледао усамљеног тигра, па ни када је доспео на висину где је расло ретко биље пуно трња, он није размишљао о следећем дану и могућности да неће имати шта да поједе. Јео је то што би нашао успут, попио би онолико воде колико му је било потребно и није ни покушао да направи нешто у чему би понео воду или да у онај једини непоцепани џеп панталона натрпа воће. Сећао се како је отац једном давно рекао да се Бог побринуо за бића која је створио тако што је на земљи обезбедио довољно хране и воде за свакога, да у то не треба сумњати, да они коју верују никад не могу бити ни гладни ни жедни, ни голи ни боси. И рекао је још нешто, чега се Синјан у току успона често сећао: јуче се побринуло за јуче, сутра ће се побринути за сутра, а данас се брине за данас.
Деветогодишњи Синјан је имао само данас.
Када је пред њим одједном пукао поглед на планински врх на коме је стајало манастирско здање, био је сигуран да је стигао на свој циљ. Тог дана Синјан је напунио десет година, али дечак није знао ни који је месец, ни који је дан. Рођендани се у његовој породици нису обележавали. Када је прошао кроз високу капију манастира, био је сигуран да је не само детињство, него цео његов дотадашњи живот завршен и да се више никада неће вратити кући.
Дечакове очи су биле заслепљене лепотом златних и црвених украса на крововима манастира, који је чинило пет у бело окречених зграда неједнаке висине и облика. Грађевина је стајала на оштрим стенама планинске литице, а прилаз до ње је била уска каменита стаза. Уморан од дугог пешачења, које је трајало од летње жеге у долини до хладне јесење магле у планини, Синјан је био слаб, али су му поглед на ову лепоту и осећање да је стигао дали снагу да потрчи стрмим путељком, све док није дотакао капију и ту се онесвестио.
Са напором се крећем по стрмом терену. Гледам у своје босе ноге у чудним сандалама, које су везане танким канапом око глежњева. Од оштрог планинског ваздуха ми бриде образи. Листови на ногама се затежу док идем стрмим успоном, а ситно камење се одроњава под мојим ногама. Осећам умор у целом телу, руке и ноге су ми напете струне, а леђа се исправљају и повијају у напору да одржим равнотежу. Бела густа пара излази из мојих полуотворених уста. Дисање постаје све теже. Да се одморим, само на тренутак да седнем и да предахнем. Спуштам се опрезно на малу зараван крај стазе да боље притегнем канапе на својим сандалама.
Млади монах вечито осмехнутог лица, ћутке му је показао руком да пође за њим. Заплићући ноге у предугачку хаљину, Синјан га је неспретно пратио. Јутарња магла је заклањала поглед на оближње врхове, а ни стаза којом су долазиле жене носећи понуде није се јасно видела. Синјан је скупио рамена и завукао шаке у рукаве, али га је онај монах већ позивао да седне на земљу поред њега.
Жене су склапале руке пред грудима пре него што би пружиле храну. Монах је прихватао корпу испружених руку, пазећи да им се шаке не додирну, а онда и сам у благом поклону спајао дланове с прстима подигнутим нагоре захваљујући на храни. Синјан је пратио сваки покрет и учио. У манастиру је боравио већ скоро годину дана, а до краја године биће примљен у монашки ред.
Ред и дисциплина су му пријали, осећао се сигурно и заштићено. Већина монаха односила се према њему с очинском нежношћу и с великим стрпљењем су га учили и чекали да постане један од њих. Процес је трајао неочекивано дуго. Синјан није говорио, али је било јасно да све чује и разуме. На крају учења Дарме* није постављао питања као остали, него би се само поклонио учитељу и погнуте главе отишао у своју ћелију.
У том малом скромно уређеном простору, имао је много времена за молитву и медитацију. Али, њему та собица није доносила мир. Чим би се одвојио од осталих монаха, сећања су га враћала на оно страшно место у коме су се прашина, крв и сузе мешали са крицима жена и деце. Очева глава се котрљала његовим сећањем, а очи су сваки пут све више пропадале у дупље и уста се ширила и претварала у рупу пуну трулежи. Стезао је шаке у песнице, грч је изобличавао његово нежно дечје лице и крв, пуна беса и неопроста, дивље је бубњала у Синјановој глави. Мислио је на освету, само је на то мислио откако се пробудио на тврдом лежају окружен брижним и пажљивим монасима, који су му нудили чај и стављали по целом телу топле облоге од неких великих листова.
Видим своје руке како узимају храну из храпавих женских шака. Тишина је толико јака да ме од ње боле уши. Подижем главу. Сунце је изашло из облака, одједном је претопло, зраци се забијају у кожу, сваки је као убод танке игле. Поново са чуђењем посматрам своје руке. Грубе мушке руке са испуцалом кожом. Спуштам на земљу посуду са пиринчем и подижем их у висину груди, окрећем дланове према сунцу. Пријају ми убоди светлости, пријају ми врућина и физички бол. Пажње усмерене на ту једну сензацију, осећам како ми се ум празни као преврнута бачва, из које цури вода и натапа земљу. Течност нестаје, као да је никада није било. Унутрашњи бол престаје, као да га никада није било. Последња мисао истиче из мене и једино што осећам је потпуна клонулост и мокро лице.
Свакодневне молитве повиле су му леђа. После дугих година монашког живота, Синјаново тело се згурило. Ум се покорио. Осећања су отупела, готово нестала. Сећања на живот пре доласка у манaстир су избледела.
Никада није проговорио. Са манастирском браћом је проводио мало времена. Осамио се, у себе се завукао, у своју тишину потонуо. Првих година по доласку, мучили су га тешки снови, пратиле слике насиља, крви, смрти. Чуо је урлике, нарицање, вриштање деце. Звук мача који продире кроз људско месо никада није заборавио. Ни кркљање пререзаног врата. Ни звук тела које се у самртном ропцу копрца у сопственој крви. Дуго је био бесан, желео је освету. И био је немоћан, то је знао од самог почетка. Како је време пролазило, тишина је престала да буде одбрана од сопственог крика против зла и неправде. Постала је склониште у коме се осећао сигурним: далеко од људи и ближе Богу. Нико од њега није ништа очекивао. Прихватили су га таквог какав је био – рањеног и рањивог, човека одсутног погледа, који никад ништа није тражио, који, осим неопходног учешћа у заједничким молитвама, ништа није ни нудио. Дечака који је, некако преко ноћи, постао старац.
Синјан није знао колико је година прошло откако је стигао у манастир. О времену никада није ни размишљао, а са осталим монасима није разговарао, тако да су године протицале налик једна другој не остављајући видљив траг. Први пут је приметио промене када је једном, враћајући се из своје свакодневне шетње око манастира, осетио оштар бол у грудима. Сео је на камен и дисао испрекидано, кратко. Ваздух је на тој висини био проређен, али је Синјан на то био навикнут. Температура је између лета и зиме нагло падала, а ветар умео да буде јак, али му ни то није причињавало тешкоће. Преко уобичајене одежде, зими је облачио још један огртач. Увек је на ногама носио сандале. Због ходања по оштром камењу уских планинских стаза, обућа се брзо трошила, али је Синјан постао вешт у поправкама и прављењу новог пара сандала кад би се старе сасвим поцепале. Јео је мало, само два пута дневно, пио је воде само колико мора, али је био издржљив и снажан. Посекотине и ране на ногама би му брзо зацелиле, чак и пре него што би један од монаха, вешт у справљању облога и мелема, стигао да му помогне. Још откако га је оно први пут Сунчева светлост на длановима заболела, Синјан је радо своје тело излагао напору и болу и у томе налазио задовољство. Као да је ту негде, на нивоу телесне патње, успевао да се врати тамо где заиста припада, да са својом породицом и целим селом подели жртву коју су сви они, чинило му се, поднели да би само он, Синјан, био спасен.
Живот у манастиру, међутим, није доживљавао као спас. Ни онај тренутак кад је, као дечак, коначно после дугог пута клонуо пред манастирском капијом, није био само олакшање. Одувек је тај осећај био праћен још једним: кривицом што је преживео. И што је само он могао да посведочи о томе што се догодило. Управо због те кривице, Синјан није могао да сведочи, није могао да проговори о ужасу кроз који је прошло његово село, његова породица, његова душа. Ни реч није могао да каже о пустоши коју је тај дан оставио у дечаку. Постао је део реда у време док је гневна мржња у њему још увек свом силином горела. Био је то грех и Синјан је знао да је живео у греху, који ће једног дана морати да искупи.
Још неколико пута му се десило да је, због болова у грудима, скратио своју шетњу и раније него обично се повукао у своју собу да се одмори. Није тражио помоћ ни од кога и није се трудио да себи помогне било чим осим дужим сном и појачаним молитвама. Тог дана се, по ко зна који пут, попео на једини врх који је био виши од оног на коме је стајао манастир. Чинио је то често, увек је корачао лако, задубљен у молитву, без осећаја за простор око себе и без свести о свом телу. Као да је лебдео тим дивним дивљим пространством.
После неког времена, дах му је постао кратак, испрекидан. При сваком удаху је осећао како га оштар ваздух као копље пробада у грудима.
Обазрео се око себе, као да први и последњи пут гледа снегом покривене оштре врхове у даљини, црвене манастирске кровове, долину по којој облаци праве сенке, уску стрму стазу којом се увек пењао бежећи од људи у молитвену самоћу. Покушао је да се сети када је последњи пут био љут, када је последњи пут помислио на освету, када је престао да се моли да му Бог подари мир и помирење са прошлошћу. Није могао. Изгледало је као да је одувек било овако, и да је планина увек била његов једини дом, а манастирска браћа једина породица коју је икада имао. Мајчин лик је и даље био јасан у његовом сећању, али Синјану ни она више није недостајала. Није осећао ни бол, ни жаљење, ни бес, ни жељу. Био је уморан. Био је спреман.Ветар је формирао облаке у густи прстен, који је обавијао цео предео, из кога су само понегде вирили планински врхови. Сунце је билобела лопта која баца светлост на облаке претварајући их у сребро. Онда је заронило у њих и небо над облацима је горело црвено-наранџастим пламеном. Око кровова манастира створио се светлуцави златни омотач. Кући, помислио је Синјан, време је да идем кући. Настао је потпуни мрак.
АСТИКЈА Отварам очи. Све је познато. Белило у коме нема горе и доле, у коме нема напред ни назад, у коме не осећам себе, али осећам у себи, у коме и јесам и нисам ја. Кристално белило које је у мени и ја сам у њему. Знаш ли ко си?Немам одговор. Не знам ко ми поставља питање. Осећам се као да се будим из сна, дугог сна. Чекам. Онда, изненада, чујем глас у себи:Зовем се Астикја. И тада једноставно знам: код куће сам.
[1]Синјан на кинеском значи вера. [2]Свети владика Николај Велимировић [3]Лухангуо (лат. Siraitia grosvenorii, енгл.Luo han guo, Monk Fruit), врста воћа које расте у Кини и на Тајланду [4]Дармана санскрту значи ред, поредак, законитост, исправност, понашање у складу с верским или моралним правилима.
|
