Književna radionica Kordun donosi još jedan zanimljiv putopis svetski poznate književnice, umetnice Dobrile Gajić Glišić koja živi i stvara u američkom gradu Čikagu. U 6 nastavaka pratićemo "Magiju Maja" Dobrila će nam ponuditi izvanrednu priču iz svog vlastitog ugla, o podneblju, ljudima, običajima, drevnoj tradiciji starog naroda. Krenimo zajedno sa autorkom u otkrivanje te magije!
Zašto sam napisala „MAGIJU MAJA”?
Shvatila sam da sve što sam naučila u toku svog školovanja i dosadašnjeg života nije tačno, da su nas u školi pogrešno učili. Jedno putovanje u Gvatemalu naučilo me da su postojale i da postoje neke druge civilizacije i ljudske rase koje znaju mnogo više od nas, koje znaju da svojom snagom uma upravljaju svemirom, da su znale da putuju kroz vreme...
Znanja koja sam donela od plemena Maja pomogla su mi da za tri meseca smršam dvadeset kilograma bez stresa, gladovanja, napora... Pomogla su i svim mojim prijateljima da se oslobode lekova za dijabetes, visok krvni pritisak i drugih hroničnih bolesti uz pomoć „super hrane” koja se hiljadama godina koristi u plemenima
UVOD
8. august 2018.
Već je dva meseca kako sam se vratila iz Gvatemale. Da sam svakog dana pisala po jednu stranicu, do sada bih knjigu završila. Ali nisam. Uživala sam u blagodeti leta, u sebi, znanjima koje sam donela od Majo naroda iz Gvatemale. Zamišljala sam svakog dana kako živim u najboljem hotelu na svetu. Ujutru ustanem, pogledam vesti na kompjuteru, doručkujem. Spremim se za plažu, odlazim na bazen na terasi moje zgrade. Ostajem na suncu do jedan sat, plivam u bazenu sat vremena svakog dana, zatim dođem u svoj stan, zamišljam da je najskuplja i najlepša hotelska soba. Istuširam se, potom ručam salatu ili čorbu, odmorim se, po podne idem u šetnju ili ponovo na bazen da nešto čitam ili pričam sa ljudima.
Vredelo je dva meseca ovakvog života. Živeći život Maja, omršala sam desetak kilograma, vizualizirala svoju srećnu realnost, uživala u životu. Sve što sam radila, radila sam sa nivoa čiste svesti, u meditaciji, tiho i nenaporno, uživajući u nekoj vrsti polusna.
Plemena Maja, koja žive u Gvatemali, pokazali su mi da život može biti lep, ma gde da živiš. Život je ono što imaš u svojim emocijama. Kakve su ti emocije, ono što izazoveš svojim mislima i kako kreiraš ono što misliš, takav ti je život. Prethodna dva meseca vežbala sam život, onakav kako ga Maje žive: u miru, u kontaktu sa sobom, u gledanju na svet sa poštovanjem, u divljenju svakome i prema svemu. Sve je u načinu na koji percipiraš sopstveni život.
9. avgust 2018.
Probudila sam se. Vreme između doručka i bazena odlučila sam da provodim za kompjuterom. Od meditacija i uživanja nema koristi. Mora se krenuti u akciju. Ukoliko nema akcije, lagodan život vodi u ništa. Ništa nisam uradila prethodna dva meseca. Prošla su mi kao u nekom snu. Sanjala sam svoj život. Sanjala sam snove koje bih želela da živim i živela sam takav život. Stišavala sam emocije, menjala ih, izazivala u sebi radost ničim uzrokovanu, trudila se da budem u skladu sa samom sobom. Emocije su mi pokazivale gde sam, ko sam... Uživala sam na tim visokim vibracijama, ponovo tonula u sebe, u svoju tišinu, u stanje bez misli, astralno putovala svuda po svetu, a najviše se vraćala Majo plemenima. Preživljavala sve što sam videla i osetila boraveći i družeći se sa tim najstarijim narodima na svetu, posećivala građevine starih gradova...
Sve to predstavlja buđenje svesti na raznim nivoima - Majanski kalendar! Ali rano je o tome.
Promenila sam se i na život gledam drugim očima. Naučila sam mnogo, naučila da nije važno ono šta ja kažem ili napišem, da je važno ono kako drugi to shvate i razumeju, a to zavisi od nivoa razvoja njihove svesti. Nije do mene, do njih je i na to ne treba obraćati pažnju.
Ali da počnem od početka, od svog puta u taj čudesni svet magije.
POLAZAK U GVATEMALU
Već godinama imam dve prijateljice Rozu i Dženi, majku i ćerku, koje su me posećivale godinama, obićno sredom u ponoć, posle završenog posla... Spremala sam za njih kolač sa jabukama koji smo vruć jeli uz ponoćnu kafu i pričale o događanjima iz prethodnih dana, a ponekad i o dalekoj prošlosti, o njihovom dolasku iz Gvatemale u Ameriku, o životu između ovde i tamo.
Moja prijateljica Roza, nekoliko godina mlađa od mene, silno želi da vidi Evropu, moju zemlju, moj Beograd. Međutim, kada ja putujem, obično iznenada i bez ikakvog plana, Roza radi. Za nju je potrebno planirati putovanje nekoliko meseci ranije, a meni plane i za jedan dan odgovara da otputujem. Držim se onoga „da ako hoću da nasmejem boga, samo treba da mu izložim svoje planove”. Tako godinama živim u sadašnjem trenutku. Ne pravim planove za sutra, radim ono što mi se radi, idem gde mi se ide, jedem ono što mi se jede, viđam se sa prijateljima koji se nađu tu u mom gradu i žele da me vide.
Početkom ove godine Roza me poziva da u maju idem sa njom u njenu zemlju, Gvatemalu. Trebalo je o svom putu da odlučim tri meseca unapred! Odlagala sam... Ne planiram ni tri sata unapred, a kamoli tri meseca! Petnaestak dana kasnije predomislila sam se. Pozvala sam je i rekla joj da prihvatam njen poziv i da idemo zajedno. Bila je malo zbunjena. Već je bila moje odlaganje shvatila kao moje odbijanje. A ja sam mislila da ukoliko mi nešto iskrsne, izgubiću pare za avionsku kartu, koju ionako ona kupuje. Prevariću Rozu, bože moj, zar bi to bilo prvi put! Sve one, moje prijateljice, znaju da ne ličim ni na koga, da živim svoj život, da je sa mnom sve moguće da sam „lady yes!”.
I tako, planirali smo taj put tri meseca unapred. Roza nije htela da se ja pitam ni o čemu. Naš put i naš boravak planirala je do tančina. Moj zadatak je bio samo da održim obećanje.
Nekoliko dana pred polazak pitala sam je:
– Koliko imaš rođaka? Koliko poklona treba da ponesem?
– Samo ponesi sebe. Niko od njih ne očekuje poklone. Sve što treba da se ponese, već sam pripremila.
Sve svoje stvari spakovala sam u malu torbu koju sam nosila sa sobom. Izašla sam pred zgradu na dan polaska, sela u kola sa Rozi i krenula put aerodroma. Svratili smo u hotel za kola, ostavili Rozin džip, i kolima kompanije bili prevezeni do aerodroma. Leteli smo avio kompanijom „Copa” do Paname, a tamo drugim manjim avionom do Gvatemale.
Na aerodromu su nas čekali Jasinda i Tati, koje sam već poznavala iz njihovih poseta Čikagu. One nisu govorile engleski, ja nisam znala ni reč španskog, ali smo se na neki svoj čudan način razumele uz pomoć vibracija i vibracija tela. Tada nisam znala da su njih dve polu-Maje.
Sačekala nas kiša i duboka noć u Gvatemali. Vozeći se oko dva sata do našeg odredišta, uz put sam od umora spavala, povremeno otvarajući oči tek da vidim gde se nalazimo. Sećam se da smo čekali da se otvori velika metalna kapija kroz koju smo prošli, a potom čula Jasindu koja kaže:
– Evo, stigli smo u našu koloniju.
Kuća ispred koje smo stigli, jedna u nizu istih, velika, boje čokolade, kuća je u kojoj ćemo provesti naredne dane našeg boravka u ovoj zemlji vulkana, tropske klime i opojnih mirisa.
Kuća je velika, ima osam soba i šest kupatila, veliku dnevnu sobu i kuhinju. Zidovi su ukrašeni slikama-skulpturama urađenim u metalu, sa nekim simbolima koje ne razumem. Razumem samo onu na kraju hodnika na kojoj je slonovska glava. Od prijateljice Gvatemalke znam da figure i slike slonova znače velike pare u kući, pa ne pitam šta znače ostale slike skulpture. Zdravlje, sreću, ljubav, pare...
Za ponoćnu večeru Jasinda je napravila pržene banane koje oni zovu „frajd planc”, slatke, ukusne i masne.
Smestili su nas u sobe na spratu. Moja soba sa prozorom okrenutim prema udaljenim planinama odiše nekom posebnom energijom koja me potpuno razbudi od dugog putovanja. U daljini, na vrhu planine, vidi se plamen, koji me podseti na buktinje sa grba naše nepostojeće zemlje. Jasinda, videvši da hipnotisano gledam u plamen vatre, kaže:
– To je vulkan Pakaja, živi vulkan koji stalno gori. On se stalno vidi sa jastuka na tvom krevetu. Eto, od sada će da te uspavljuje vatra živog vulkana. Mi ovde živimo okruženi sa tri živa vulkana. Sutra ću ti pokazati druge.
Utonula sam u san.
Probudilo me prodorno, zvonko, razdragano kukurikanje petla: kukuriku, kukuriku.... Odakle petao? Uporno kukurikanje nateralo me da otvorim oči, pogledam na sat i vidim 3.33 ujutru. Pogled mi ide ka planinama. Čujem nešto nalik na grmljavinu, mislim kiša će, a malo potom vidim veliki plamen vatre koji izbija iz Pakaja vulkana, a koji liči na prekrasno telo mlade devojke sa dugom kosom. Telo se njiše i ritmu te čudne grmljavine, a potom pretvara u mali vatromet koji se raspršava. Sve se smiruje... Nastavljam da spavam sa osećajem da se sve oko mene pomera, da se trese i ljulja, pa mislim da je to od dugog putovanja, umora, iscrpljenosti... Putovala sam i ranije, ali nikada nsam imala ovakav osećaj da letim, propadam, da me neka nevidljiva sila ljulja i uspavljuje.
PRVO JUTRO U GVATEMALI
Izlazim pred kuću. Zapljusnu me bleštavost zelenila i opojni mirisi okolnog cveća i drveća. Sve drugačije miriše. Ono što se oseća je jak miris sumpora koji se meša sa opojnim mirisima okolnog cveća, koji hipnotišu. I dalje osećam ljuljuškanje čitavog tela i sada ozbiljno pomislih da sa mnom nešto nije u redu. Nikada nisam imala taj i takav osećaj da mi se sve trese i ljulja me. Nikada nisam čula takvu grmljavinu, a da na nebu nema nijednog jedinog oblačka, samo tutanj grmljavine.
Čitavo naselje, koje meštani zovu „Čokoladna kolonija”, sastoji se od 150 potpuno istih kuća, ograđenih visokom ogradom, lepo uređenim zajedničkim površinama koje obuhvataju jezero sa terasama nad vodom i mnogo raznolikog cveća, najviše hibiskusa.
Hibiskusi, kod nas u narodu poznati kao kineski slez ili japanska ruža, koji pripadaju istoj grupi u koju spada pamuk i kakao, a koji se koristi kao čaj za dobro raspoloženje, ovde je ukrasna biljka, koja krasi ovo egzotično naselje. Za njega kažu da je hibiskus dar bogova. Koristi se sušen za čaj koji poboljšava raspoloženje, pa se najviše koristi u prazničnim danima, a u industriji za proizvodnju parfema u kozmetici...
Sve kuće čokoladne boje imaju iste čokoladne fasade. Unutrašnjost kuća je različita u zavisnosti od želja i mogućnosti vlasnika. Svaka kuća ima četiri garažna mesta za kola i isto toliko za motorcikle. Kola su uglavnom nova, vatrenih boja i raznih marki.
Posle prve jutarnje šetnje, vraćamo se u kuću naših domaćina, gde nas čeka pun sto hrane pripremljene za prvi doručak. Hrana je servirano voće: banane, ananas, mango, dinja, lubenica... Sve slatko i preslatko.
– Tradicionalni doručak u Gvatemali sastoji se od mnogo voća, tortilja, pirea od crnog pasulja koji se maže na tortilje od kukuruza, prženih jaja i sira. To će biti naš svakodnevni doručak. Ručaćemo negde napolju, u restoranu, a uveče ćemo pojesti nešto kada se vratimo sa puta – kaže mi Jasinda, objašnjavajući mi pravila našeg boravka.
Tati, Jasindina ćerka, biće na ovom putovanju naš vozač i naše obezbeđenje. Ona je bodibilderka, kikbokser, reli vozač... S tim u vezi Jasinda mi objašnjava pravila ponašanja:
– Kada idemo napolje, ti ne smeš da govoriš engleski. Sve što imaš da kažeš, kaži Rozi dok smo u kući ili u kolima. Dok se vozimo, ne smeš da otvaraš prozor i da snimaš kroz otvorene prozore...
– Zašto?
– Ovde ima puno kriminala, posebno od onih koji voze motore. Oni otimaju telefone i ajpedove u vožnji, kao što mogu vožnju motora da usklade sa brzinom kola i da nam pouzimaju tašne i sve što imamo. Znači, nema otvaranja prozora. Sve možeš da snimaš kroz stakla.
– Ok. Slažem se. Kriminala ima svuda. A kako ću da snimam kada smo negde na otvorenom prostoru? – pitam.
– Tu će Tati da bude pored tebe, da pokriva tebe i kompjuter. Tati je obučena i zna svoj posao.
Posle obilnog doručka sedamo u kola. Pri izlasku iz kolonije, i pokazivanja čuvarima koji nam otvaraju veliku, metalnu, klizeću kapiju, posle pola kilometra suočavamo se sa onim o čemu su mi pričali toga jutra. Na putevima je strahovito mnogo motorcikala i svi voze ne poštujući nikakva pravila. Svi voze kao ludi, velikom brzinom, pretičući jedni druge, da te jeza uhvati.
– Ovde ima svakog dana bar po 50 mrtvih, stradalih u saobraćajnim udesima – kaže Jasinda.
Tati ludo vozi u svom tom haosu, prelazeći čas na levu, čas na desnu stranu puta. Sedeći na prednjem sedištu, primećujem svaku opasnost i samo u sebi ponavljam: „O, bože, sačuvaj! ... Sačuvaj nas, Bože!”
Uz put vidim naselja ili kolonije veoma siromašnog stanovništva. Tu su kućice sagrađene od lima ili kartona iz kojih kulja dim od vatre unutra, a na razvučenim konopcima visi mnogo dečije odeće, tek oprane. Takvih je na hiljade kućica, bolje rečeno kutija od „dva puta dva, puta dva” metra. I sve su slične, istih veličina, načičkanih ili poređanih na brdu kao stepenice.
– U te kolonije nećemo zalazati. U njih ni policija ne sme da uđe – kaže Jasinda.
Ne pitam gde idemo. Moja želja je da vidim Maje, ali ne smem da izvoljevam.
Kada smo skrenuli sa glavnog puta, zaustavljamo se pred velikom metalnom kapijom iza koje se nazire gusta šuma i kaldrmisani put kroz tu šumu, i ništa više.
Tati se zaustavlja pred kamerama. Iz zvučnika se čuje glas. Pitaju gde idemo. Kada je Tati rekla da idemo na ručak, tražili su da pokažemo dokumenta pred kamerom i da se na kolima otvore prozori. Tek tada su nas pustili, otvorili kapiju, automatski.
Vozimo se strmim kaldrmisanim putem. Nad nama se naginju grane gustog drveća i raznolikog cveća. Ispod vrha visoke planine, ispred nas, ukazuje se velika visoravan na kojoj je hotel i restoran „El Mirado – Casa Club Suites”. Okolo su kuće u cveću, ali ni pred jednu ne možemo ni da privirimo. Sve je privatno i skriveno od pogleda. Možemo samo do parkinga restorana hotela, a okolo pešice. To je veliki golf klub. Smešten je na visoravni ispod vulkana Fuego. To je u stvari velika vazdušna banja u kojoj mnogi bogati ljudi iz čitavog sveta imaju svoje kuće u koje dolaze svojim malim privatnim avionima ili helikopterima. Okolo hotela nalazi se nekoliko obeleženih sletišta za helikoptere. Na golf terenima vidimo ljude koji prskaju travu na kojoj ne sme da bude mrava, krpelja ili bilo kakvih buba. Šetamo okolo, a za nama jedan policajac koji nas upozorava da tamo ne možemo, da ne možemo da snimamo jer su to privatne rezidencije. Ništa. Ostalo mi samo da uživam u prizoru i u trenutku, da lepotu i divljenje ponesem u sebi.
Cene u restoranu su vrtoglave. Za nas četiri ručak bi koštao preko hiljadu dolara. Opravdavam se da još nisam gladna i da idemo još negde da vidimo Maja narod.
– Svi smo mi Maje. Ti si upravo sa njima – kaže Jasinda.
– Kako ste vi Maje? Zar vi niste španskog porekla?
– Španci su došli ovde i mešali se sa Maja plemenima. Tako je nastalo nekoliko nacija u zavisnosti od različitih plemena Maja, tako da u svima nama teče majanska krv. Moja baba je došla ovde iz Španije i udala se za Majo čoveka. Ja sam se u takvoj porodici rodila, a kada sam stasala, opet sam se udala za Majo čoveka i rodila Tati. Većina gvatemalskih naroda potiče iz mešavine Španaca i Majo naroda sa ovih prostora. Oni čisti Španci su na visokim funkcijama, vlasnici kompanija i farmi na kojima rade Maja radnici, kao nadničari.
– Zar Maja još uvek ima? Zar nisu pobijeni, uništeni, zar nad njima nije vršen nekoliko stotina godina konstantni genocid? – pitam.
– Jeste. I još uvek se vrši. Prethodni predsednik Gvatemale optužen je na 50 godina zatvora zbog genocida nad Majo plemenima. Njih ima mnogo čistih, koji se ne mešaju sa drugim narodima, koji se žene i udaju samo među sobom, poštujući svoju veru i svoju pagansku tradiciju.
Stižemo u jedan mali grad sa kaldrmisanim ulicama, malim kućama u koje se ulazi sa ulice. Svuda je malih radnji u kojima se prodaje hrana, odevni predmeti, grnčarija, vezene i tkane stvari kroz metalne rešetke... Stižemo pred radnju u kojoj su metalne slike- skulpture, slične onima u Jasindinoj kući.
– Ovde mi kupujemo ukrase za našu kuću. One za nas imaju posebno značenje jer su urađene rukom našeg naroda. Na taj način pomaženo našu tradiciju i kulturu – kaže Tati, a Roya mi prevodi.
Dugo se vozimo okolnim uličicama i po kaldrmisanim ulicama. Tati je stalno na telefonskoj vezi sa nekim ko joj daje upustva kako da stigne do negde. To negde je prekrasan restoran ispod samog vrha vulkana Fuego, iz koga stalno kulja dim. Okolo je mnogo cveća. Tati poljubi čoveka koji po opisu odgovara Herkulesu, a koji nas uvede pod tremove restorana u kome se služi nacionalna hrana.
Tek kada smo seli za sto, požalih se da mi se u glavi sve ljulja, da osećam kako mi telo podrhtava, čujem zujanje u ušima... Nije mi dobro. Ne znam šta mi se dešava.
– Nije to ništa – kaže mi Tatin prijatelj. – Ovde je stalno podrhtavanje zemlje zbog stalnih malih zemljotresa, ali se ne boj, neće biti velikog, bar dok si ti ovde. To te samo ljuška. Vulkan Fuego stalno radi, izbacuje sumpor, ali ako izbaci lavu, ne boj se, mi smo toliko blizu njemu da će nas lava prebaciti – kaže mi šeretski ovaj mladi Herkules, Gvatemalac, koji se bavi proizvodnjom jogurta u svojoj kompaniji.
Stvarno smo toliko blizu vulkana da mi se čini da bismo mogli da se pešice ispenjemo do samog vrha. Moji domaćini mi to ne savetuju jer vulkan stvarno može da eruptira. Mislim - koja vajda ako eruptira, ko će nas spasiti?
Gledajući u jelovnik, odlučujem se za stejk. Sve ta jela od kornjači i ostalog egzotičnog bilja i životinja, nije za mene. Moram da brinem o svom stomaku. Ali ni stejk nema isti ukus. Objasniše mi da su ovde krave drugačije, da imaju grbu na leđima, jedu samo travu koju pasu na farmama, pa meso od njih je više tvrdo i žilavo, ima drugačiji ukus, ali je vrlo zdravo i prirodno.
JAD - ŽAD
Šetajući malim gradićem sa kaldrmisanim ulicama došli smo do ulaza na kome je pisalo: Žad - mnoštvo slika, nakita, ukrasnih predmeta, obrađenog i neobrađenog poludragog kamena žada.
Moji domaćini žele da mi pokažu ovo mesto uvodeći me kroz prolaz u unutrašnjost zgrade koja u sredini ima dvorište, a okolo je zgrada u koju se ulazi u modernu prodavnicu žada, nakita i ukrasnih predmeta, radionicu u kojoj se žad seče i obrađuje i muzej u kome je pokazana upotreba žada kroz istoriju Gvatemale.
Mlada, lepa i obrazovana Majo devojka vodi nas do muzeja u kome su izloženi predmeti ukrašeni žadom: drške noževa, oružja, kućnih predmeta, figure životinja i raznih ukrasnih predmeta. U radionici ili maloj fabrici izrađuje se nakit i ukrasni predmeti. Ispred radionice pokazali su nam veliku gomilu kamena, raznih boja koje tek čeka na obradu. Devojka zadužena da nam sve lepo objasni pokazivala nam je sve boje žada od bele do crne, a na karti nalazišta žada u Gvatemali.
Ceo proces obrade od sečenja kamena, oblikovanja u određeni oblik, poliranja i najfinije somotske obrade, ne bi bio ni poseban ni interesantan da u svemu tome nema nekakve magijske ceremonije, zbog značenja i onog šta taj kamen treba da znači i predstavlja za osobu koja ga nosi.
Žad pripada, prema svom hemijskom sastavu, grupi silikonskih materijala. Ovaj poludragi kamen smatra se jednim od najcenjenijih vrsta poludragih kamenja u svetu.
U periodu davne prošlosti, žad se koristio za ukrašavanje oružja: noževa, sablji, mačeva, buzdovana... Komadi oružja koji su ukrašavani žadom, najčešće su pripadali velikanima ili kroz istoriju cenjenim vojskovođama. Verovalo se da je ovaj poludragi kamen ima moć da čuva dušu pokojnika i da joj pomogne da nađe put do spokoja. O tome svedoče podaci da se u grobnicama istočnjačkih careva i dan danas nalaze predmeti ili ostaci predmeta od žada.
Kineski narod veruje da žad predstavlja simbol jedinstva čoveka, zemlje i neba, dok meksički narod veruje da ovaj poludragi kamen predstavlja simbol čiste i nežne ljubavi.
Verovanje kod svih naroda u svetu je da će onom ko poseduje žad biti lakše da pronađe unutrašnji mir i harmoniju kako u sebi, tako i oko sebe. Postoje više varijacija poludragog kamena žada kao što su zeleni žad, plavi ili plavozeleni žad, narandžasti žad, žuti žad, beli žad, crni žad, smeđi žad i ljubičasti žad. Najcenjeniji i samim tim najdragocenijim smatra se zeleni žad, za koji se često vezuje i sinonim „carski žad”.
Gvatemala je jedna od država koja se smatra najbogatijim prirodnim nalazištima žada.
Poznavaoci oblasti ezoterije veruju da svaka pojedinačna varijacija poludragog kamena žada, poseduje moć ispoljavanja jedinstvenih oblika delovanja koji nisu karakteristični za ostale varijacije. Isto tako, poznavaoci ezoterije veruju da sve varijacije žada paralelno sa jedinstvenim oblicima delovanja, ispoljavaju zajedničke oblike delovanja, to jest oblike delovanja koji su svojstveni svim varijacijama poludragog kamena žad.
Zeleni žad deluje tako što umiruje nervni sistem osobe kojoj pripada i tako što joj pomaže da povrati eventualno nestali sklad u svoj odnos sa partnerom. Takođe usmerava strast. Koristi se da se veza koja ne funkcioniše dovede u harmoniju.
Plavi i plavozeleni žad deluje tako što osobi kojoj pripada pomaže da nauči kako da bude smirena i strpljiva i kako da nauči da se postavi iznad situacije u kojoj se našla mimo svoje želje ili planiranja. Uz to pomaže u savladavanju emotivnih kriza koje mogu biti ispoljene usled nezadovoljstva u sferi komunikacije sa okolinom. Donosi unutrašnji mir i strpljenje.
Narandžasti žad je energičan i tiho stimulativan. Donosi radost i podučava u međusobnoj povezanosti svih bića. Deluje tako što osobi kojoj pripada pomaže da oslobodi svoje emocije i da bude dobro raspoložena i srećna, oslobođena od tereta zarobljenih emocija. Uz to, narandžasti žad poboljšava umeće komunikacije i učvršćenje odnosa sa ljudima iz okoline.
Žuti žad donosi sklad i sreću. Energičan je i stimulativan. Deluje tako što privlači pozitivne i srećne događaje i osećanja u život osobe kojoj pripada. Uz to žuti žad stimuliše funkciju sistema za varenje. Ublažava emotivni bol i traumu, daje unutrašnji mir. Podučava suptilnosti i odmerenosti u emotivnim pitanjima i postavlja jasne granice.
Crveni žad je najstrasniji i najstimulativniji, povezan sa ljubavlju i oslobađa bes. Deluje tako što osobi kojoj pripada pomaže da se oslobodi pritiska negativnih emocija koje nosi u sebi i da rasterećeno počne da korača ka novim životnim pobedama i ostvarivanju planova.
Beli žad usmerava energiju na najkonstruktivniji način. Rešava rasejanost, naglašava najbolji mogući rezultat i pomaže kod donošenja odluka tako što izdvaja razne informacije. Deluje tako što osobi koja ga nosi pomaže da se oslobodi pritiska i negativnih emocija koje nosi u sebi i da rasterećeno počne da kanališe energiju u sebi, i da dođe do zacrtanih ciljeva.
Crni žad deluje tako što osobi kojoj pripada pomaže da se oslobodi uticaja negativnih energija, da se oslobodi i reši pohlepe, zavisti i drugih sličnih emocija koje je duhovno truju i koje razaraju njen emotivni mir.
Smeđi žad deluje tako što osobi kojoj pripada pomaže da se lakše i brže adaptira na novonastale situacije i da se uklopi u okolinu koja je okružuje. Uz to, smeđi žad jača i kristališe osobine kao što su odgovornost i pouzdanost.
Ljubičasti žad deluje tako što osobi kojoj pripada pomaže da ojača svoje samopouzdanje i postane sigurnija u svoje mogućnosti i kvalitete.
Sve varijacije žada deluju tako što osobi kojoj pripadaju pomažu da pronađu unutrašnji mir, da postane strpljiva i tolerantna prema ljudima u okolini, da u sebi iskristališe samo pozitivne i vredne osobine, i da odbaci one koje je čine gorom nego što zaista jeste ili što može da postane.
Žad deluje i na sfere zdravlja tako što poboljšava i stimuliše različite funkcije u organizmu, kao što je srčana funkcija, funkcija krvnih sudova, funkcija imunološkog sistema ili funkcija nervnog sistema. Ukoliko se žad koristi na pupčanoj ili sakralnoj čakri, njegova upotreba doprinosi poboljšanju funkcije jetre, funkcije slezine i funkcije bubrega. Osobama koje su izložene gripu ili sezonskim upalama grla, upotreba žada može pomoći u bržem i lakšem saniranju simptoma.
Takođe, veruje se da žad pomaže pri snižavanju povišene telesne temperature i da pomaže pri razgradnji i izbacivanju kamena koji je nataložen u bubrezima i u mokraćnom sistemu.
Funkcije svih žlezda u organizmu, takođe se mogu poboljšati uz pomoć žada.
Ukoliko se žad koristi na čakri trećeg oka, žad poboljšava funkciju sna i otklanja noćne more, i otklanja glavobolje i migrene.
Žad pomaže i osobama koje se prekomerno znoje. Poboljšava varenje, opušta mišiće koji su izloženi pojavi grčeva ili napetosti. Kožne bolesti takođe se mogu sanirati upotrebom žada. On se koristi kod svih čakri u regiji u kojoj osoba oseća napetost i prisustvo zdravstvenih problema.
Žad se nosi kao neobrađen predmet, a najčešće kao nakit, a može da se koristi i za pripremanje umirujućeg lekovitog eliksira. Eliksir se pravi tako što se žad ostavi da prenoći u čaši vode koja se ujutru procedi i popije na prazan stomak. Da bi sačuvao svoja svojstva, žad se mora redovno čistiti i puniti u toku upotrebe. Čišćenje se vrši tako što se kamen ostavi preko noći u mlakoj vodi ili se ostavi pod mlazom mlake vode, oko dva puta mesečno. Punjenje žada obavlja se tako što se kamen ostavi na sunčevoj svetlosti nekoliko sati.
Žad posebno pomaže osobama koje su rođene u znaku vage i device. Žad deluje polako i postepeno i rezultati će biti vrlo vidljivi i uočljivi. Promene se ne dešavaju preko noći, pa je prilikom upotrebe žada potrebno uložiti strpljenje. Manifestuje se kroz pozitivne promene od nekoliko nedelja do nekoliko meseci.
Roza je odlučila da kupi prsten sa kamenom žada, pa smo se preselili u sobu u kojoj se prodaje nakit. Cene žada veće su od cena suvog zlata, u zavisnosti od dimenzija, primerka koji se kupuje, ali i od vrste obrade. Na primer, prsten sa kamenom belog žada, koji je Roza kupila, veličine 3 cm sa 2 cm, debljine 3-4 mm, platila je sto dolara.
Minđuše od žada, manji privesci, oblikovani kao figure koštaju od 50 do nekoliko hiljada dolara. Na cenu najviše utiče tehnika i način obrade.
Žad je simbol čistote i smirenosti. Predstavlja mudrost sakupljenu u spokojnom miru. Pojačava ljubav, štiti i čuva nosioca od zla, donoseći mu harmoniju, privlači sreću i prijateljstvo.
Žad stabilizuje ličnost i objedinjuje um sa telom.
Podstiče zadovoljstvo sa samim sobom. Otpušta negativne misli i opušta um. Stimuliše ideje i čini da poslovi izgledaju manje komplikovani tako da istog momenta može da prione na njih.
Emotivno, žad je kamen snova. Kada se stavi na čelo, donosi snove uvida ili proročanstva.
Pomaže oslobađanju emocija, posebno razdražljivosti.
Podstiče da postanete ono što zaista jeste. Pomaže da prepoznate sebe kao duhovno biće.
Budi skrivena znanja.
Pomaže čišćenju tela, kao i organima eliminacije, bubrezima, tako što odstranjuje toksine, poboljšava plodnost i porođaj.
Uhvatila sam sebe kako me je privukla zagonetna pojava i značenje žada. To bi moglo da znači da je vreme za ozbiljnu egzistencijalnu transformaciju. Žad nam daje mogućnost da sagledamo ograničenja iz prošlosti koja smo sami sebi postavljali i sposobnost da izbacimo zastarele modele ponašanja koji nisu bili delotvorni.
Žad se može uključiti u svakodnevnu meditaciju da pronađete u sebi božanstvenu istinu dok u isto vreme odbacujete negativne obrasce ponašanja. Svi kristali pomažu u harmoniji između uma, tela i duha. Žad je najbolji u svetu terapije kristalima zahvaljujući snažnoj povezanosti sa srčanom čakrom, kada je u pitanju dovođenja obilja u naš život.
U POSETI GRADU GVATEMALI
Od kuće u kojoj smo smešteni do grada Gvatemale, grada sa jedanaest miliona stanovnika, vozimo se modernim autoputom u saobraćaju koji je ludački. Tati je dobar reli vozač i uspešno izbegava svaku opasnost, a najveća opasnost su motorcikli koji voze bez ikakve zaštitne opreme, a koji uleću u takve situacije da se samo ježim, stiskajući zube da ne vrištim. Noga mi se kočila od „kočenja” desnom nogom, misleći da ovde mogu nešto da promenim. Tati vozi bez pardona, parirajući bezobraznim vozačima i motociklistima. Odlučuje da skrene sa glavnog puta da bismo se vozili kroz sela, čisto da bi mi pokazala život siromašnog stanovništva.
Putevi kojim idemo uski su, sa rupama na putu, sa mnogo pešaka, posebno dece koja se vraćaju iz škole i koji idu kolovoznom trakom. Trotoara za pešake nema, pa su sada i pešaci, pešaci deca takođe velika opasnost na putu. Tati skoro zaustavi kola da ih pusti da prođu, oni nas pogledaju onim njihovim crnim krupnim okicama, mahnu nam i sklone se u stranu puta.
Put se odužio. Jasinda odlučuje da svratimo u jedan tržni centar na ručak. U tržni centar se ulazi sa dokumentima, kroz kapiju, kola se ostavljaju na parkingu, na broju koji se na kapiji dobije u zavisnosti u koji deo tržnog centra se ide. Tako mi kolima obilazimo oko široke i dugačke zgrade tržnog centra, da bismo ušli na vrata odakle nam je restoran najbliži. Ulazimo kroz velika vrata na kojima stoje karabinjeri. Oni znaju da smo već dokumenta dali na ulazu, ništa ne pitaju. Prolazimo pored široke i velike prodavnice u kojoj se prodaje nameštaj i umetnički predmeti izrađeni od drveta. To su stolovi i klupe isklesane od oblica, prelivene visokosjajnim lakom. Cene su astronomske, po nekoliko hiljada dolara. Isperd druge prodavnice ručno vezeni čaršafi za ručavanje, opet, cene preračunate u dolare neprihvatljive ni za američke turiste.
– Ko ovo kupuje? – pitam.
– Ima u Gvatemali bogatih ljudi. Oni ne kupuju na mestima na kojima kupuje sirotinja. A tamo gde kupuje sirotinja, tamo su cene druge, ali bezbednost nikakva. Lako se ostaje bez novčanika, tašne, dokumenata, a nekada se i život gubi. U Gvatemali je velika stopa kriminala i naša Vlada čini sve da smanji procenat ubistava i bori se protiv korupcije i kriminala – kaže mi Jasinda dok nas stepenicama vodi u francuski restoran u kome konobari služe u belim rukavicama. Tu je vitrina sa velikim izborom francuskih kolača.
Sve što smo naručili za ručak bilo je umetnički servirano, toliko lepo da ti bude žao da pojedeš. Sve četiri smo različito naručile, pa delimo, da svaka od nas proba ono drugo jelo. Ukusi su lepi i prijatni, ali čini mi se svi isti. Čak i tortilja koju je Jasinda naručila isto miriše onim opojnim francuskim mirisom. Mislim da samo Francuzi imaju tako lepa dekorisana jela, pa ti tanjir liči na umetničku sliku. Na kraju ručka biramo kolače, koji se prvo pojedu očima. Na kraju, francuski kapućino.
Bilo je sveže. Terasa je bila zatvorena velikim pokretnim staklenim vratima, pa konobari odlučiše da nam otvore vrata da bismo snimili polja i farme na kojim pasu stada konja. Fotografije i video snimci su prilično mutni. Čitavog jutra pada neka sitna kiša, a oblaci kao da su se spustili na zemlju.
I taman kad sam mislila da smo stigli u grad Gvatemalu, put nas je tek čekao. Bio je ovo neki novi francuski tržni centar. Francuska Vlada ulaže pare u gradnju novog dela grada, sa zgradama od po deset spratova, zaštićenim od kriminala, sa francuskim proizvodima i sa francuskim cenama. I dok o tome pričamo, nailazimo na deo grada u kome nema semafora. Svi koji žele da pređu na drugu stranu ulice, moraju da koriste viseće mostove, uz stepenice, pa preko ulice kojom prolaze kola, pa niz stepenice. U daljini se vide ograđene, moderne zgrade sa po desetak spratova. U ta naselja ili kolonije, kako ih ovde zovu, ulazi se kroz velike ozidane kapije, na koje ni mi, iako turisti u lepim i velikim crvenim kolima, ne možemo unutra. Vlasnici tih nekretnina ne dozvoljavaju ulazak nikome ko nije na njihovom nivou. Dok je na ulici sirotinja i beda, u ograđenim četvrtima se ni priviriti ne može.
Idemo dalje... Vozimo se... Nigde semafora... Ulazimo u gusto naseljen deo grada, vozeći se širokim i modernim putevima, dok su na padinama brda načičkane kućice, beda i sirotinja, kolonije u koje takođe ne smemo ni da privirimo. U jedne kolonije ne možemo zbog zaštite vlasnika i njihovog bogatstva, u druge ne možemo zbog bede i kriminala.
Ulazimo u grad, kaldrmisane ulice, uski i mali trotoari na kojima su bandere sa mnogo žica, na kojima vise kolutovi žice, sve različito zategnute, da se ima utisak da su neke spale u visini pešaka. Kuće jednospratne sa ulaznim vratima koja vode unutra, sa životima koji se ne mogu opisati. Ima tu i malih prodavnica u kojima se prodaju uske pantalone koje se reklamiraju na lutkama izražajnih oblina.
Praksa koju upražnjavam je da obavezno u nekom novom gradu u koji prvi put odem posetim crkvu, groblje i nacionalni muzej ili galeriju. Zato moji domaćini odlučuju da mi pokažu crkvu, jednu od najvećih koja postoji u Gvatemali. Sve crkve su jako stare, pravili su ih Španci, po osvajanju Gvatemale i sve su katoličke. Međutim, i katoličke crkve se razlikuju među sobom, a među njima ima mnogo podela i ogranaka koje se razlikuju po načinu slavljenja boga i Isusa Hrista, po načinu izražavanja svojih emocija i po samom bogosluženju. Sve imaju svešteno lice, ali svi oni imaju drugačija zaduženja i izlaganja vere.
Crkva koju posećujemo je ekstremno velika i grandiozna, obojena žutom bojom koja sija kao sunce na sunčanom danu. Gvozdena kapija bila je otvorena, ulaz slobodan, pa se penjemo uz strme kamene stepenice do ulaznih vrata crkve. Krstim se na način kao da ulazim u pravoslavnu crkvu, a moji domaćini me gledaju. Ovde se ne krsti...
Plafon crkve podupire se velikim masivnim stubovima, obloženim pločama od zelenog žada. Klupe su tipične, kao u svim katoličkim crkvama, ali ono što je posebno tipično su ogromne skulpture smeštene u velikim staklenim vitrinama. Prilazim ležećem telu u staklenoj položenoj vitrini. Vidim krvavog čoveka u beloj košulji... Skulptura je crna... Unutra je crni čovek. Čitam na pločici i vidim da skulptura simbolizuje Isusa Hrista. I ne smem da pitam što je Isus crn.
Pored zidova stoje velike stojeće staklene vitrine sa stubovima takođe obloženim zelenim žadom u kojima su skulpture Majke Božje sa detetom Isusom u naručju, ali i ostalih njihovih svetaca i apostola u koje oni veruju i kojima se klanjaju. Hodajući kroz crkvu, ostavljajući po koji dolar na mesta za priloge, fotografisala sam ove čudne skulpture i pitala se zašto su božanstva crna. Setih se kako mi je jednom kupac mojih slika vratila sliku Presvete Bogorodice jer joj je ćerka rekla da ona nema filipinsko lice. Jedva sam joj objasnila da je Presveta Bogorodica Jevrejka i da oni izgledaju drugačije od lica Filipinaca. A ovde Gvatemalci nisu crni ljudi, a nisu ni Španci. Zašto su im božanstva crna?
Većina crkava u Gvatemali napravljene su u obliku krsta. Mi smo ušli na vrata koja su postavljena na strani „drške krsta”. Idući kroz crkvu, naišla sam na deo koji se širi levo i desno. Levi deo predstavljao je mesto za oltar, okružen vitrinama sa skulpturama. U levom delu bile su sobe sa skulpturama koje su predstavljale rođenje Isusa Hrista, u drugoj njegovo stradanje. U tim prostorijama klečali su vernici u dubokoj molitvi, koje nismo uznemiravali našim fotografisanjem. Gornji deo krsta, tj. zgrade, služio je kao privatne odaje.
Sedeli smo na klupama, gledali u prostor koji je bio pred nama, odmarali se. U sebi zahvaljivali za ovaj trenutak mogućnosti da se bude u drugoj veri, da se moli, vidi i sazna nešto više. Taj osećaj i taj trenutak može se osvetliti samo dubokom zahvalnošću za spoznanje nečeg novog.
Po izlasku iz crkve pravili smo fotografije i nastojali da ovekovečimo svaki trenutak. Tu pred crkvom, dosta je žena obučenih u tipične gvatemalske nošnje, sa tkanom robom koju drže na glavi, dok rukama nude fine pamučne šalove i odevne predmete, stolnjake i podmetače za tanjire. Moji domaćini me upozoravaju da ih ignorišem i da ne pitam za cenu, da ne vadim novčanik, niti ajped iz torbe. Uz mene je Tati i ona svojim telom stalno odvaja mene od njih, od svih njih koji bi da mi se približe, da mi nešto kažu ili fotografišu se sa mnom. I tada shvatim, koliko sam različita od njih! Viša sam najmanje za glavu od svih njih, sa velikim i izražajnim grudima, dok su sve one prilično ravne. Krupna, dok su sve one prilično šlang i mršave. Uz sve to imam plave oči, što oni smatraju da ih imaju samo bogovi.
– Sve one su čiste Maje. One se ne mešaju sa drugim narodima, uvek se žene i udaju među sobom. Poštuju svoje tradicije i nastoje da očuvaju svoj narod. Većina nas ima Maja krvi u sebi, ali postoje oni koji ni po koju cenu ne bi da promene svoje korene –objašnjava mi Jasinda, a Roza prevodi.
Šetali smo okolo crkve, gledali veliki park u kome su Maja žene prodavale razne ukrasne predmete, suvenire i tkane odevne predmete, ignorisali ih, ne odgovarajući ni na jednu ponudu, samo nezainteresovano gledali šta imaju i šta nude.
KOLONIJA BOGATAŠA
Rozini rođaci žive u koloniji u kojoj žive samo jako bogati stanovnici grada Gvatemale. U koloniju, čitavo predgrađe, ulazi se uz posebnu kontrolu ličnih dokumenata, uz telefonski poziv vlasnika kuće koji živi i tom delu grada, uz njihov pristanak i pod budnim okom policije i karabinjera. U koloniji su prodavnice hrane, restorani... Ulice su dvosmerne, jasno obeležene, a između njih drvoredi... Dvorišta su ograđena veoma visokim ogradama tako da se samo krov kuća može videti, i ništa više. Čuje se lavež pasa, ali se niko na ulicama ne može sresti. Vozili smo se prilično dugo, pre no što se zaustavismo pred jednom ograđenom kućom Rozinih rođaka. Roza je zazvonila na vratima. Dugo smo čekali da nam Ana Lucija otvori kapiju, a kada je otvorila, shvatila sam i zašto. Prostor u koji smo ušli je u stvari pokriveno i ozidano dvorište u kome su parkirani njihovi kamioni, kola, poljoprivredne mašine. Prolazeći pored svega toga, ušli smo u dnevnu sobu kuće koja je sastavni deo tog pokrivenog dvorišta ili ogromnog garažnog prostora. Ogromna dnevna soba sa modernim garniturama za sedenje, postavljenim na betonskom podu, odavala je utisak da ne znamo da li smo u kućnom ili dvorišnom prostoru. Na dnevnu sobu oslanjala se trpezarija sa stolom i mnogo stolica okolo. Sto je bio prekriven heklanim čaršafom. Oko stola vitrine sa kristalnim posuđem. Jedan deo dnevnog prostora, ili druge kuhinje, sa podom za stepenik nižim od ostalog dela kuće, ukrašen je mnogim religijskim slikama i krstovima, služio je kao izložbeni prostor raznih vrsta kafe koja se tu mogla videti.
– Oni su vlasnici velike farme kafe – objašnjava mi Roza, pošto Ana Lucija i ja ne možemo da se razumemo. Ana Lucija mi pokazuje nekoliko vrsta pržene kafe, a ja uživam u njihovim mirisima koji se jasno mogu osetiti i raspoznati.
Povod našeg dolaska bio je rođendan njene majke, pa smo pozvani da to proslavimo. Bilo je tu obilja hrane, vina, muzike... Onda sam ja sa domaćinom i ocem Ane Lucije igrala, što retko radim, a našu igru Roza je kamerom beležila. Pozvani smo da narednog dana posetimo njihovu farmu kafe, udaljenu stotinak kilometara od njihove porodične kuće u Gvatemali.
NA FARMI KAFE
Idemo uzanim planinskim putevima, penjući se ka vrhu vulkana Fuego. Tuda smo već prolazili, neki dan ranije, kada smo išli da vidimo bogatstvo i raskoš bogataša smeštenih u koloniji teniskih terena „Reunin”. Opet snimamo planinske vrhove neobičnih oblika koji liče na profil Majo čoveka, ili tri figure u pokretu. Sve je bleštavo zeleno.
Na farmi kafe treba da se nađemo sa Anom Lucijom, njenom ćerkom i ocem, koji će nas dočekati.
Farma kafe! Zašto farma? To treba tek da saznam kada se budemo sreli i proveli jedan ceo dan u tim egzotičnim tropskim predelima na visini od oko 1200-1500 metara nadmorske visine, na kojoj kafa raste i daje najbolje plodove.
Predeli su toliko lepi, zeleni i neverovatni, a vazduh opija sumpornim mirisima i mirisom cveća i drveća.
Pored puta, farma je ograđena visokom metalnom ogradom iza koje se vidi lepo uređeno dvorište sa mnogo cveća, a leje cveća označene su velikim belim kamenovima koji čitavom dvorištu daju neki začuđujuće lep oblik. Staze kojima se hoda, takođe su oivičene tim belim kamenom. Dalje od puta smeštena je dugačka zgrada, kuća sa velikim tremom na kome su postavljene teške drvene klupe. Stubove trema krase velike saksije sa cvećem, okačene o ivicu krova i stubove čitavoj kući daju obeležje farmerske kuće. Na terasi kuće sedi nastojnik, čisto Majo porekla, koji tu živi od svog rođenja, brine o farmi, čuva kuću i sa svojom celom familijom živi u staroj trošnoj kući smeštenoj desno od farmerske kuće.
Kapiju nam otvara Ana Lucija i njen otac. Pokazuju nam gde da parkiramo kola i uvode nas pod trem kuće.
– Ovo je kuća mojih roditelja, stara preko sto godina. Ovde sam se ja rodio, ovde su moji koreni. Sama farma stara je par stotina godina i njegovi dedovi dobili su je ili osvojili od domorodaca, još prilikom osvajanja Španaca. Velika je toliko da ti treba čitav dan da terenskim vozilom stigneš do njenog kraja.
Smeštamo se na terasu trema, dug isto koliko je duga čitava zgrada, ispod koga je nekoliko klupa i drvenih stolica izrađenih od nekog teškog drveta, da ih vetar ne oduva. Sa leve strane farme mnogo tropskog drveća. Svako drvo je u visini od dva metra ofarbano belim krečom, valjda da ga životinje ne bi gulile. Između drveta umetrena su drva.
– Mi ovde na farmi krčimo i sečemo drva koja metrimo i prodajemo za ogrev. Ovde se većinom ljudi greju i kuvaju na drva u zidanim šporetima...
Svakog dana doživljavam neki novi kulturni šok. Ovoga puta je to kuća nastojnika farme iza čijih su prozora bez stakla virila dva mala lika, dve slatke devojčice ošišane onako kako su mene šišali u mom najranijem detinjstvu. Ispod kose ošišane u krug oko glave virila su po dva krupna crna oka. Kuća u kojoj su bili, napola je istrulela od vlage, a unutra video se zemljani pod, kreveti, stvari okačene na eksere po zidovima.
– Oni tu žive stotinama godina, još od dolaska Španaca na ove prostore – kaže otac, glava porodice i vlasnik ove ogromne farme koja počinje iz podnožja vulkana Fuego pa nizbrdo, ko zna koliko daleko. Ako je verovati vlasniku, kaže da ima hiljade i hiljade hektara.
Cela kuća dužine oko dvadeset metara ima samo dve prostorije i trem dugačak koliko i kuća. Na sredini kuće su vrata kroz koja se ulazi u dnevnu sobu u kojoj je dug sto, stolice i klupe, a na pregradnom zidu vitrina sa predmetima koji su se koristili pre stotinak godina; lampe na gas, zastruzi, čase... Sve staro... U produžetku dnevne sobe je kuhinja, odeljena od sobe kuhinjskim elementima, barom, sa visokim barskim stolicama na kojima smo sedeli i jeli tortilje koje je za nas pripremila nastojnica farme kafe i ukusno pečenje, koje je otac Ane Lucije kupio ili ispekao za nas. Ana Lucija nam sprema kafu, ubranu, ispečenu i samlevenu, tu na samoj farmi. Tek da probamo ukus i kvalitet kafe kao da smo mi stručnjaci za to.
U sobi je velika bela tabla sa kredama u boji na kojoj se ispisuje šta treba na farmi uraditi, a šta je već urađeno. Sve kako treba po propisu. Sa desne strane je prostor u kome se spava sa nekoliko kreveta iz koga se ulazi u produžetku kuće u kupatilo.
– Moja majka i moji roditelji živeli su ovde u ovoj kući sve do svoje smrti. Oni su sa nastojnicima farme vodili farmu, prodavali kafu, angažovali više radnika kada je bilo potrebno, posebno u vreme branja kafe – kaže otac Ane Lucije. – Farmu sam preuzeo tek kada su oni umrli. Ja vodim farmu, a Ana Lucija vodi prodaju. Prodajemo našu kafu, ali mi sa farme prodajemo sadnice kafe koje ovde proizvodimo. Prodajemo drva koja metrimo i slažemo, prodajemo sve što donosi prihod.
Na farmi se moraju nositi dugački rukavi, jake i debele pantalone, čizme do kolena, rukavice... Tropska klima, toplo je, a komaraca rojevi. Uz to ima mnogo divljih životinja, opasnih i krvoločnih, ima zmija... Čim se pođe iz dvorišta lepo uređenog u baštu, mora se imati i nositi veliki debeo štap, dugačak od metrar i po do dva, koji stoje pod tremom, uvek pripremljeni za hodanje kroz baštu i dalje kroz farmu.
Ćerka Ane Lucije mi pokazuje biljku koju kada takneš prstom, taj list se povuče, smanji i skupi, kao da se osušio. Malo po tom, ponovo se diže... Biljka kao da je živo biće. Interesantno.
U bašti su smeštene crne najlonske kese, pune vulkanske zemlje, posebno obrađene hemikalijama, da crvi ne bi pojeli zdravo zrno sveže kafe, postavljeno u kesu da klija i naraste. Hiljade i hiljade istih crnih kesica, možda težine jednog kilograma, postavljene su u bašti po četiri u redu u širini, a po hiljade u dužini, čineći leje koje se zalivaju prskalicama sumporne vode iz obližnjeg Akva vulkana, iz koga se vodom snabdeva celo stanovništvo Gvatemale. Ta vulkanska voda koristi se za zalivanje, sanitariju. Ona je topla, ali voda za piće mora da se kupuje i plaća se suvim zlatom.
U bašti Ane Lucije ima sadnica kafe tek posađene, tek iznikle, tek porasle.
– Tek posle devet meseci, kada kafa naraste dvadesetak centimetara, dobije lepe zelene listove i oblikovano stablo, mi je kao takvu prodajemo manjim farmama, ali najviše kao kućno i sobno bilje ljudima iz čitavog sveta. Drvo kafe je veoma lepo ukrasno bilje, ima prelep cvet, divne zelene bobice koje kada sazru, imaju grumenje nalik na oljuštenom naru, samo znatno veći – kaže Ana Lucija, kojoj je prodaja glavno zanimanje. Ona kamionom raznosi sadnice kafe na tržnicu i u prodavnice u kojima se prodaje cveće.
–Ono što ljudi često ne znaju je da kafa ne trpi nikakvo drugo ukrasno bilje pored sebe. Mora da bude sama, zaštićena od jakog sunca. Kafa ne podnosi ni klimatizaciju. Voli temperaturu 15-25 stepeni Celzijusovih i tada daje najlepše bele mirisne cvetove i prekrasne bobice zelene, bele i crvene boje u zavisnosti od stepena zrenja. Uz kafu se sadi i drveće koje mora da bude više od drveta kafe da bi drvetu kafe pravilo zaštitu od jakog sunca i vremenskih nepogoda. Drvo kafe počinje da daje plodove tek treće godine. Naraste visoko i do 25 metara, ali farmeri ga drže na visini do 3 metra radi lakše berbe. Bere se isključivo ručno i to rade najamni radnici. Onda se zrno suši dok se kora ne osuši i spadne, ali to se radi i mašinama, trijerima, koji zrno kafe odvajaju od ljuske. Zrno se ponovo suši, a zatim peče da bi se dobila tamno braon boja koja sadrži velike količine kofeina. Šoljica kafe nas zato razbuđuje i čini bolje raspoloženim, zar ne? – kaže Ana Lucija.
Ana Lucija izrađuje od zrna kafe ogrlice, narukvice, prstenje, razne ukrasne predmete. Njoj je to nakit na kome pokazuje kolika je njena ljubav za ono što radi.
Vode nas kroz farmu, pokazuju zmije, dok rojevi komaraca lete oko nas, ujedaju... Predvodnik naše male grupe je Santjago Mis koji je nastojnik i koji živi na ovoj farmi u kući pored gazdine kuće.
Sve je ovo za mene novo, ali i za moju prijateljicu Rozu.
Gazimo kroz crni vulkanski pesak kojim je ova zemlja natopljena i u kojoj rastu egzotične biljke, tropsko voće, kafa, ali svuda, kao korovska biljka, na međama i sinorima. Pored puteva raste ricinus.
Dok je pljuštala tropska kiša, smestili smo se pod trem i gledali kako mlazevi liju iz neba bez ijednog oblačka. To je dobro za farmu kafe, ali svejedno, mlade sadnice se moraju iz prskalica natapati vodom da bi bolje rasle i napredovale.
Kiša koja je lila kao da je bila zov za bele zmije koje su izmilile svuda unaokolo. Gledali smo kako ih nastojnik i njegovi sinovi hvataju oko bazena gde ih je najviše bilo. Mi nismo navikli na zmije. Mada se ovde one hvataju, kada tako izmile, od tih belih zmija pravi se dobra čorba. Tako kažu. Mi je nismo probali. Sa zmijama su se igrala deca, unuke nastojnika farme, koje su ih držale u rukama i stavljale u veliku metalnu kofu iz koje zmije nisu mogle da izađu.
Kada se kiša malo smirila, a mi svi dobili velike kišobrane koji na farmi služe baš u tu svrhu, da se zaštitiš kada kiša lije. Krenuli smo svi ka izlaznoj kapiji... Uz put mi je Ana Lucija pokazivala njihovu malu meteorološku stanicu, sa termometrom za merenje temperature, uređajem za merenje vlažnosti vazduha i epruvetom koja im pokazuje koliko je vode palo po kvadratnom metru površine zemlje. To je važno da znaju kada treba da preduzmu određene mere u uzgoju kafe.
Izašli smo na glavnu kapiju, prešli preko puta kojim prolaze automobili, sačekujući svaki da prođe, jer tu je puna linija. Uputili se ivicom puta desno stotinak metara na most koji je premošćavao dve obale duboke reke sa kamenim dnom. Reka je duboko u kamenu usekla svoje korito, a ono je izgledalo tako sjajno, belo i čisto kao da je ogledalom obloženo.
Stali smo na ivicu mosta.
– Ova voda koja teče rekom je iz Akva vulkana. Ovde su tri živa vulkana koja nas okružuju. Fuego vulkan, koji stalno radi, do njega je Akva vulkan, koji stalno izbacuje vodu koja teče ovom rekom, i Pakaja vulkan, koji je odavde malo dalje, ali bliže mestu gde vi živite. Ova zemlja je zemlja vulkana, zemlja bogova... Vulkani nam daju život, daju ukusne plodove iz njihove utrobe, ali vulkani nas i ubijaju. Kada se bogovi u njima pobune, oni nas kazne. Izbace velike količine lave, pobiju mnoge, unište sve okolo, opomenu nas za nešto što smo uradili ili nismo uradili. Poslednja velika erupcija vulkana je bila pre sedamdeset godina, pre nego što sam se rodio... Kada će opet, to niko ne zna – kaže otac Ane Lucije, dok ona zamišljeno gleda u daljinu, prema vrhu dva vulkana u čijem podnožju stojimo, gledajući u korito od kamena bele reke koja žubori ispod nas.
Prelazimo preko mosta. Spuštamo se niz šljunkovite i kamenite površine do korita reke, ali samo korito je toliko klizavo da se niko od nas ne usuđuje, sem dece koja nas stalno u stopu prate.
Popeli smo se na most. Prešli na drugu stranu i gledali u reku koja nizbrdo žubori polako obilazeći bele, velike kamenove, za koje Ana Lucija kaže:
– Možda je svaki ovaj kamen žad, ali ga treba razbiti i izvući. Težak je to posao, zato je žad toliko skup. A moglo bi se probati. To rade oni koji se time bave. Ja se držim proizvodnje i prodaje moje kafe.
U kući nas je čekalo iznenađenje. Domaćini su naručili sireve koji se prave na ovom delu, od njihovi krava koje pasu travu sa okolnih pašnjaka. Ima tu različitih vrsta sireva od onih sasvim mladih, do onih tvrdih, svi veoma ukusni uz vruće tortilje koje nam je napravila supruga nastojnika farme.
Idemo u kuću u kojoj cela familija živi, tri generacije zajedno, tri porodice zajedno, dva sina i dva brata, oba oženjena i njihovo četvoro dece. Kuća je prostrana. Prolazimo kroz prostoriju u kojoj se peče kafa u velikim plehovima na šporetu koji se loži drvima sa farme. Zrna kafe se povremeno mešaju da bi se kafa polako i jednomerno ispekla. Zatim se kafa melje u mašinama, nalik onima za meso, da bude sitna za filter kafu. Ta kafa je toliko jaka da posle jedne šoljice imaš osećaj da si malo drogiran. Tu su okolo psi koji se udaljiše od nas na naredbu nastojnika. Sve je polumračno, bez svetla. Shvatam, unutra nemaju struju, niti bilo kakve električne uređaje, ni tehniku, ali su u uglu velike sobe parkirani Dejvis motori. Ovde svako mora da ima motor. To je prestiž.
U uglu dnevne sobe, ili sobe u kojoj spavaju jer ima dosta kreveta, nalazi se zidani šporet na drva, na kome supruga nastojnika peče tortilje. I uvek, jedne podmesi od sitnog kukuruznog brašna koje se samelje u prvoj prostoriji gde se melje i kafa, ostavi da malo odstoji, zatim se od tog testa kidaju kolutići veličine ping-pong loptice, tanko se raspljeskaju među dlanovima i direktno polože na plotnu šporeta da bi se ispekli. Tako vreli uvijaju se u pamučne krpe, specijalno tkane u tu svrhu, koje čuvaju njihovu vrelinu i svežinu. Tortilje se jedu uz sve. Na njih se maže pasulj. Jedu se uz svako jelo, a to popodne mi smo uživali jedući domaći sir sa uvijenim vrućim i mirisnim tortiljama.
- nastaviće se!
