Књижевна радионица Кордун доноси још један занимљив путопис светски познате књижевнице, уметнице Добриле Гајић Глишић која живи и ствара у америчком граду Чикагу. У 6 наставака пратићемо "Магију Маја" Добрила ће нам понудити изванредну причу из свог властитог угла, о поднебљу, људима, обичајима, древној традицији старог народа. Кренимо заједно са ауторком у откривање те магије!
Зашто сам написала „МАГИЈУ МАЈА”?
Схватила сам да све што сам научила у току свог школовања и досадашњег живота није тачно, да су нас у школи погрешно учили. Једно путовање у Гватемалу научило ме да су постојале и да постоје неке друге цивилизације и људске расе које знају много више од нас, које знају да својом снагом ума управљају свемиром, да су знале да путују кроз време...
Знања која сам донела од племена Маја помогла су ми да за три месеца смршам двадесет килограма без стреса, гладовања, напора... Помогла су и свим мојим пријатељима да се ослободе лекова за дијабетес, висок крвни притисак и других хроничних болести уз помоћ „супер хране” која се хиљадама година користи у племенима
УВОД
8. аугуст 2018.
Већ је два месеца како сам се вратила из Гватемале. Да сам сваког дана писала по једну страницу, до сада бих књигу завршила. Али нисам. Уживала сам у благодети лета, у себи, знањима које сам донела од Мајо народа из Гватемале. Замишљала сам сваког дана како живим у најбољем хотелу на свету. Ујутру устанем, погледам вести на компјутеру, доручкујем. Спремим се за плажу, одлазим на базен на тераси моје зграде. Остајем на сунцу до један сат, пливам у базену сат времена сваког дана, затим дођем у свој стан, замишљам да је најскупља и најлепша хотелска соба. Истуширам се, потом ручам салату или чорбу, одморим се, по подне идем у шетњу или поново на базен да нешто читам или причам са људима.
Вредело је два месеца оваквог живота. Живећи живот Маја, омршала сам десетак килограма, визуализирала своју срећну реалност, уживала у животу. Све што сам радила, радила сам са нивоа чисте свести, у медитацији, тихо и ненапорно, уживајући у некој врсти полусна.
Племена Маја, која живе у Гватемали, показали су ми да живот може бити леп, ма где да живиш. Живот је оно што имаш у својим емоцијама. Какве су ти емоције, оно што изазовеш својим мислима и како креираш оно што мислиш, такав ти је живот. Претходна два месеца вежбала сам живот, онакав како га Маје живе: у миру, у контакту са собом, у гледању на свет са поштовањем, у дивљењу свакоме и према свему. Све је у начину на који перципираш сопствени живот.
9. август 2018.
Пробудила сам се. Време између доручка и базена одлучила сам да проводим за компјутером. Од медитација и уживања нема користи. Мора се кренути у акцију. Уколико нема акције, лагодан живот води у ништа. Ништа нисам урадила претходна два месеца. Прошла су ми као у неком сну. Сањала сам свој живот. Сањала сам снове које бих желела да живим и живела сам такав живот. Стишавала сам емоције, мењала их, изазивала у себи радост ничим узроковану, трудила се да будем у складу са самом собом. Емоције су ми показивале где сам, ко сам... Уживала сам на тим високим вибрацијама, поново тонула у себе, у своју тишину, у стање без мисли, астрално путовала свуда по свету, а највише се враћала Мајо племенима. Преживљавала све што сам видела и осетила боравећи и дружећи се са тим најстаријим народима на свету, посећивала грађевине старих градова...
Све то представља буђење свести на разним нивоима - Мајански календар! Али рано је о томе.
Променила сам се и на живот гледам другим очима. Научила сам много, научила да није важно оно шта ја кажем или напишем, да је важно оно како други то схвате и разумеју, а то зависи од нивоа развоја њихове свести. Није до мене, до њих је и на то не треба обраћати пажњу.
Али да почнем од почетка, од свог пута у тај чудесни свет магије.
ПОЛАЗАК У ГВАТЕМАЛУ
Већ годинама имам две пријатељице Розу и Џени, мајку и ћерку, које су ме посећивале годинама, обићно средом у поноћ, после завршеног посла... Спремала сам за њих колач са јабукама који смо врућ јели уз поноћну кафу и причале о догађањима из претходних дана, а понекад и о далекој прошлости, о њиховом доласку из Гватемале у Америку, о животу између овде и тамо.
Моја пријатељица Роза, неколико година млађа од мене, силно жели да види Европу, моју земљу, мој Београд. Међутим, када ја путујем, обично изненада и без икаквог плана, Роза ради. За њу је потребно планирати путовање неколико месеци раније, а мени плане и за један дан одговара да отпутујем. Држим се онога „да ако хоћу да насмејем бога, само треба да му изложим своје планове”. Тако годинама живим у садашњем тренутку. Не правим планове за сутра, радим оно што ми се ради, идем где ми се иде, једем оно што ми се једе, виђам се са пријатељима који се нађу ту у мом граду и желе да ме виде.
Почетком ове године Роза ме позива да у мају идем са њом у њену земљу, Гватемалу. Требало је о свом путу да одлучим три месеца унапред! Одлагала сам... Не планирам ни три сата унапред, а камоли три месеца! Петнаестак дана касније предомислила сам се. Позвала сам је и рекла јој да прихватам њен позив и да идемо заједно. Била је мало збуњена. Већ је била моје одлагање схватила као моје одбијање. А ја сам мислила да уколико ми нешто искрсне, изгубићу паре за авионску карту, коју ионако она купује. Преварићу Розу, боже мој, зар би то било први пут! Све оне, моје пријатељице, знају да не личим ни на кога, да живим свој живот, да је са мном све могуће да сам „ладy yес!”.
И тако, планирали смо тај пут три месеца унапред. Роза није хтела да се ја питам ни о чему. Наш пут и наш боравак планирала је до танчина. Мој задатак је био само да одржим обећање.
Неколико дана пред полазак питала сам је:
– Колико имаш рођака? Колико поклона треба да понесем?
– Само понеси себе. Нико од њих не очекује поклоне. Све што треба да се понесе, већ сам припремила.
Све своје ствари спаковала сам у малу торбу коју сам носила са собом. Изашла сам пред зграду на дан поласка, села у кола са Рози и кренула пут аеродрома. Свратили смо у хотел за кола, оставили Розин џип, и колима компаније били превезени до аеродрома. Летели смо авио компанијом „Цопа” до Панаме, а тамо другим мањим авионом до Гватемале.
На аеродрому су нас чекали Јасинда и Тати, које сам већ познавала из њихових посета Чикагу. Оне нису говориле енглески, ја нисам знала ни реч шпанског, али смо се на неки свој чудан начин разумеле уз помоћ вибрација и вибрација тела. Тада нисам знала да су њих две полу-Маје.
Сачекала нас киша и дубока ноћ у Гватемали. Возећи се око два сата до нашег одредишта, уз пут сам од умора спавала, повремено отварајући очи тек да видим где се налазимо. Сећам се да смо чекали да се отвори велика метална капија кроз коју смо прошли, а потом чула Јасинду која каже:
– Ево, стигли смо у нашу колонију.
Кућа испред које смо стигли, једна у низу истих, велика, боје чоколаде, кућа је у којој ћемо провести наредне дане нашег боравка у овој земљи вулкана, тропске климе и опојних мириса.
Кућа је велика, има осам соба и шест купатила, велику дневну собу и кухињу. Зидови су украшени сликама-скулптурама урађеним у металу, са неким симболима које не разумем. Разумем само ону на крају ходника на којој је слоновска глава. Од пријатељице Гватемалке знам да фигуре и слике слонова значе велике паре у кући, па не питам шта значе остале слике скулптуре. Здравље, срећу, љубав, паре...
За поноћну вечеру Јасинда је направила пржене банане које они зову „фрајд планц”, слатке, укусне и масне.
Сместили су нас у собе на спрату. Моја соба са прозором окренутим према удаљеним планинама одише неком посебном енергијом која ме потпуно разбуди од дугог путовања. У даљини, на врху планине, види се пламен, који ме подсети на буктиње са грба наше непостојеће земље. Јасинда, видевши да хипнотисано гледам у пламен ватре, каже:
– То је вулкан Пакаја, живи вулкан који стално гори. Он се стално види са јастука на твом кревету. Ето, од сада ће да те успављује ватра живог вулкана. Ми овде живимо окружени са три жива вулкана. Сутра ћу ти показати друге.
Утонула сам у сан.
Пробудило ме продорно, звонко, раздрагано кукурикање петла: кукурику, кукурику.... Одакле петао? Упорно кукурикање натерало ме да отворим очи, погледам на сат и видим 3.33 ујутру. Поглед ми иде ка планинама. Чујем нешто налик на грмљавину, мислим киша ће, а мало потом видим велики пламен ватре који избија из Пакаја вулкана, а који личи на прекрасно тело младе девојке са дугом косом. Тело се њише и ритму те чудне грмљавине, а потом претвара у мали ватромет који се распршава. Све се смирује... Настављам да спавам са осећајем да се све око мене помера, да се тресе и љуља, па мислим да је то од дугог путовања, умора, исцрпљености... Путовала сам и раније, али никада нсам имала овакав осећај да летим, пропадам, да ме нека невидљива сила љуља и успављује.
ПРВО ЈУТРО У ГВАТЕМАЛИ
Излазим пред кућу. Запљусну ме блештавост зеленила и опојни мириси околног цвећа и дрвећа. Све другачије мирише. Оно што се осећа је јак мирис сумпора који се меша са опојним мирисима околног цвећа, који хипнотишу. И даље осећам љуљушкање читавог тела и сада озбиљно помислих да са мном нешто није у реду. Никада нисам имала тај и такав осећај да ми се све тресе и љуља ме. Никада нисам чула такву грмљавину, а да на небу нема ниједног јединог облачка, само тутањ грмљавине.
Читаво насеље, које мештани зову „Чоколадна колонија”, састоји се од 150 потпуно истих кућа, ограђених високом оградом, лепо уређеним заједничким површинама које обухватају језеро са терасама над водом и много разноликог цвећа, највише хибискуса.
Хибискуси, код нас у народу познати као кинески слез или јапанска ружа, који припадају истој групи у коју спада памук и какао, а који се користи као чај за добро расположење, овде је украсна биљка, која краси ово егзотично насеље. За њега кажу да је хибискус дар богова. Користи се сушен за чај који побољшава расположење, па се највише користи у празничним данима, а у индустрији за производњу парфема у козметици...
Све куће чоколадне боје имају исте чоколадне фасаде. Унутрашњост кућа је различита у зависности од жеља и могућности власника. Свака кућа има четири гаражна места за кола и исто толико за моторцикле. Кола су углавном нова, ватрених боја и разних марки.
После прве јутарње шетње, враћамо се у кућу наших домаћина, где нас чека пун сто хране припремљене за први доручак. Храна је сервирано воће: банане, ананас, манго, диња, лубеница... Све слатко и преслатко.
– Традиционални доручак у Гватемали састоји се од много воћа, тортиља, пиреа од црног пасуља који се маже на тортиље од кукуруза, пржених јаја и сира. То ће бити наш свакодневни доручак. Ручаћемо негде напољу, у ресторану, а увече ћемо појести нешто када се вратимо са пута – каже ми Јасинда, објашњавајући ми правила нашег боравка.
Тати, Јасиндина ћерка, биће на овом путовању наш возач и наше обезбеђење. Она је бодибилдерка, кикбоксер, рели возач... С тим у вези Јасинда ми објашњава правила понашања:
– Када идемо напоље, ти не смеш да говориш енглески. Све што имаш да кажеш, кажи Рози док смо у кући или у колима. Док се возимо, не смеш да отвараш прозор и да снимаш кроз отворене прозоре...
– Зашто?
– Овде има пуно криминала, посебно од оних који возе моторе. Они отимају телефоне и ајпедове у вожњи, као што могу вожњу мотора да ускладе са брзином кола и да нам поузимају ташне и све што имамо. Значи, нема отварања прозора. Све можеш да снимаш кроз стакла.
– Ок. Слажем се. Криминала има свуда. А како ћу да снимам када смо негде на отвореном простору? – питам.
– Ту ће Тати да буде поред тебе, да покрива тебе и компјутер. Тати је обучена и зна свој посао.
После обилног доручка седамо у кола. При изласку из колоније, и показивања чуварима који нам отварају велику, металну, клизећу капију, после пола километра суочавамо се са оним о чему су ми причали тога јутра. На путевима је страховито много моторцикала и сви возе не поштујући никаква правила. Сви возе као луди, великом брзином, претичући једни друге, да те језа ухвати.
– Овде има сваког дана бар по 50 мртвих, страдалих у саобраћајним удесима – каже Јасинда.
Тати лудо вози у свом том хаосу, прелазећи час на леву, час на десну страну пута. Седећи на предњем седишту, примећујем сваку опасност и само у себи понављам: „О, боже, сачувај! ... Сачувај нас, Боже!”
Уз пут видим насеља или колоније веома сиромашног становништва. Ту су кућице саграђене од лима или картона из којих куља дим од ватре унутра, а на развученим конопцима виси много дечије одеће, тек опране. Таквих је на хиљаде кућица, боље речено кутија од „два пута два, пута два” метра. И све су сличне, истих величина, начичканих или поређаних на брду као степенице.
– У те колоније нећемо залазати. У њих ни полиција не сме да уђе – каже Јасинда.
Не питам где идемо. Моја жеља је да видим Маје, али не смем да извољевам.
Када смо скренули са главног пута, заустављамо се пред великом металном капијом иза које се назире густа шума и калдрмисани пут кроз ту шуму, и ништа више.
Тати се зауставља пред камерама. Из звучника се чује глас. Питају где идемо. Када је Тати рекла да идемо на ручак, тражили су да покажемо документа пред камером и да се на колима отворе прозори. Тек тада су нас пустили, отворили капију, аутоматски.
Возимо се стрмим калдрмисаним путем. Над нама се нагињу гране густог дрвећа и разноликог цвећа. Испод врха високе планине, испред нас, указује се велика висораван на којој је хотел и ресторан „Ел Мирадо – Цаса Цлуб Суитес”. Около су куће у цвећу, али ни пред једну не можемо ни да привиримо. Све је приватно и скривено од погледа. Можемо само до паркинга ресторана хотела, а около пешице. То је велики голф клуб. Смештен је на висоравни испод вулкана Фуего. То је у ствари велика ваздушна бања у којој многи богати људи из читавог света имају своје куће у које долазе својим малим приватним авионима или хеликоптерима. Около хотела налази се неколико обележених слетишта за хеликоптере. На голф теренима видимо људе који прскају траву на којој не сме да буде мрава, крпеља или било каквих буба. Шетамо около, а за нама један полицајац који нас упозорава да тамо не можемо, да не можемо да снимамо јер су то приватне резиденције. Ништа. Остало ми само да уживам у призору и у тренутку, да лепоту и дивљење понесем у себи.
Цене у ресторану су вртоглаве. За нас четири ручак би коштао преко хиљаду долара. Оправдавам се да још нисам гладна и да идемо још негде да видимо Маја народ.
– Сви смо ми Маје. Ти си управо са њима – каже Јасинда.
– Како сте ви Маје? Зар ви нисте шпанског порекла?
– Шпанци су дошли овде и мешали се са Маја племенима. Тако је настало неколико нација у зависности од различитих племена Маја, тако да у свима нама тече мајанска крв. Моја баба је дошла овде из Шпаније и удала се за Мајо човека. Ја сам се у таквој породици родила, а када сам стасала, опет сам се удала за Мајо човека и родила Тати. Већина гватемалских народа потиче из мешавине Шпанаца и Мајо народа са ових простора. Они чисти Шпанци су на високим функцијама, власници компанија и фарми на којима раде Маја радници, као надничари.
– Зар Маја још увек има? Зар нису побијени, уништени, зар над њима није вршен неколико стотина година константни геноцид? – питам.
– Јесте. И још увек се врши. Претходни председник Гватемале оптужен је на 50 година затвора због геноцида над Мајо племенима. Њих има много чистих, који се не мешају са другим народима, који се жене и удају само међу собом, поштујући своју веру и своју паганску традицију.
Стижемо у један мали град са калдрмисаним улицама, малим кућама у које се улази са улице. Свуда је малих радњи у којима се продаје храна, одевни предмети, грнчарија, везене и ткане ствари кроз металне решетке... Стижемо пред радњу у којој су металне слике- скулптуре, сличне онима у Јасиндиној кући.
– Овде ми купујемо украсе за нашу кућу. Оне за нас имају посебно значење јер су урађене руком нашег народа. На тај начин помажено нашу традицију и културу – каже Тати, а Роyа ми преводи.
Дуго се возимо околним уличицама и по калдрмисаним улицама. Тати је стално на телефонској вези са неким ко јој даје упуства како да стигне до негде. То негде је прекрасан ресторан испод самог врха вулкана Фуего, из кога стално куља дим. Около је много цвећа. Тати пољуби човека који по опису одговара Херкулесу, а који нас уведе под тремове ресторана у коме се служи национална храна.
Тек када смо сели за сто, пожалих се да ми се у глави све љуља, да осећам како ми тело подрхтава, чујем зујање у ушима... Није ми добро. Не знам шта ми се дешава.
– Није то ништа – каже ми Татин пријатељ. – Овде је стално подрхтавање земље због сталних малих земљотреса, али се не бој, неће бити великог, бар док си ти овде. То те само љушка. Вулкан Фуего стално ради, избацује сумпор, али ако избаци лаву, не бој се, ми смо толико близу њему да ће нас лава пребацити – каже ми шеретски овај млади Херкулес, Гватемалац, који се бави производњом јогурта у својој компанији.
Стварно смо толико близу вулкана да ми се чини да бисмо могли да се пешице испењемо до самог врха. Моји домаћини ми то не саветују јер вулкан стварно може да еруптира. Мислим - која вајда ако еруптира, ко ће нас спасити?
Гледајући у јеловник, одлучујем се за стејк. Све та јела од корњачи и осталог егзотичног биља и животиња, није за мене. Морам да бринем о свом стомаку. Али ни стејк нема исти укус. Објаснише ми да су овде краве другачије, да имају грбу на леђима, једу само траву коју пасу на фармама, па месо од њих је више тврдо и жилаво, има другачији укус, али је врло здраво и природно.
ЈАД - ЖАД
Шетајући малим градићем са калдрмисаним улицама дошли смо до улаза на коме је писало: Жад - мноштво слика, накита, украсних предмета, обрађеног и необрађеног полудрагог камена жада.
Моји домаћини желе да ми покажу ово место уводећи ме кроз пролаз у унутрашњост зграде која у средини има двориште, а около је зграда у коју се улази у модерну продавницу жада, накита и украсних предмета, радионицу у којој се жад сече и обрађује и музеј у коме је показана употреба жада кроз историју Гватемале.
Млада, лепа и образована Мајо девојка води нас до музеја у коме су изложени предмети украшени жадом: дршке ножева, оружја, кућних предмета, фигуре животиња и разних украсних предмета. У радионици или малој фабрици израђује се накит и украсни предмети. Испред радионице показали су нам велику гомилу камена, разних боја које тек чека на обраду. Девојка задужена да нам све лепо објасни показивала нам је све боје жада од беле до црне, а на карти налазишта жада у Гватемали.
Цео процес обраде од сечења камена, обликовања у одређени облик, полирања и најфиније сомотске обраде, не би био ни посебан ни интересантан да у свему томе нема некакве магијске церемоније, због значења и оног шта тај камен треба да значи и представља за особу која га носи.
Жад припада, према свом хемијском саставу, групи силиконских материјала. Овај полудраги камен сматра се једним од најцењенијих врста полудрагих камења у свету.
У периоду давне прошлости, жад се користио за украшавање оружја: ножева, сабљи, мачева, буздована... Комади оружја који су украшавани жадом, најчешће су припадали великанима или кроз историју цењеним војсковођама. Веровало се да је овај полудраги камен има моћ да чува душу покојника и да јој помогне да нађе пут до спокоја. О томе сведоче подаци да се у гробницама источњачких царева и дан данас налазе предмети или остаци предмета од жада.
Кинески народ верује да жад представља симбол јединства човека, земље и неба, док мексички народ верује да овај полудраги камен представља симбол чисте и нежне љубави.
Веровање код свих народа у свету је да ће оном ко поседује жад бити лакше да пронађе унутрашњи мир и хармонију како у себи, тако и око себе. Постоје више варијација полудрагог камена жада као што су зелени жад, плави или плавозелени жад, наранџасти жад, жути жад, бели жад, црни жад, смеђи жад и љубичасти жад. Најцењенији и самим тим најдрагоценијим сматра се зелени жад, за који се често везује и синоним „царски жад”.
Гватемала је једна од држава која се сматра најбогатијим природним налазиштима жада.
Познаваоци области езотерије верују да свака појединачна варијација полудрагог камена жада, поседује моћ испољавања јединствених облика деловања који нису карактеристични за остале варијације. Исто тако, познаваоци езотерије верују да све варијације жада паралелно са јединственим облицима деловања, испољавају заједничке облике деловања, то јест облике деловања који су својствени свим варијацијама полудрагог камена жад.
Зелени жад делује тако што умирује нервни систем особе којој припада и тако што јој помаже да поврати евентуално нестали склад у свој однос са партнером. Такође усмерава страст. Користи се да се веза која не функционише доведе у хармонију.
Плави и плавозелени жад делује тако што особи којој припада помаже да научи како да буде смирена и стрпљива и како да научи да се постави изнад ситуације у којој се нашла мимо своје жеље или планирања. Уз то помаже у савладавању емотивних криза које могу бити испољене услед незадовољства у сфери комуникације са околином. Доноси унутрашњи мир и стрпљење.
Наранџасти жад је енергичан и тихо стимулативан. Доноси радост и подучава у међусобној повезаности свих бића. Делује тако што особи којој припада помаже да ослободи своје емоције и да буде добро расположена и срећна, ослобођена од терета заробљених емоција. Уз то, наранџасти жад побољшава умеће комуникације и учвршћење односа са људима из околине.
Жути жад доноси склад и срећу. Енергичан је и стимулативан. Делује тако што привлачи позитивне и срећне догађаје и осећања у живот особе којој припада. Уз то жути жад стимулише функцију система за варење. Ублажава емотивни бол и трауму, даје унутрашњи мир. Подучава суптилности и одмерености у емотивним питањима и поставља јасне границе.
Црвени жад је најстраснији и најстимулативнији, повезан са љубављу и ослобађа бес. Делује тако што особи којој припада помаже да се ослободи притиска негативних емоција које носи у себи и да растерећено почне да корача ка новим животним победама и остваривању планова.
Бели жад усмерава енергију на најконструктивнији начин. Решава расејаност, наглашава најбољи могући резултат и помаже код доношења одлука тако што издваја разне информације. Делује тако што особи која га носи помаже да се ослободи притиска и негативних емоција које носи у себи и да растерећено почне да каналише енергију у себи, и да дође до зацртаних циљева.
Црни жад делује тако што особи којој припада помаже да се ослободи утицаја негативних енергија, да се ослободи и реши похлепе, зависти и других сличних емоција које је духовно трују и које разарају њен емотивни мир.
Смеђи жад делује тако што особи којој припада помаже да се лакше и брже адаптира на новонастале ситуације и да се уклопи у околину која је окружује. Уз то, смеђи жад јача и кристалише особине као што су одговорност и поузданост.
Љубичасти жад делује тако што особи којој припада помаже да ојача своје самопоуздање и постане сигурнија у своје могућности и квалитете.
Све варијације жада делују тако што особи којој припадају помажу да пронађу унутрашњи мир, да постане стрпљива и толерантна према људима у околини, да у себи искристалише само позитивне и вредне особине, и да одбаци оне које је чине гором него што заиста јесте или што може да постане.
Жад делује и на сфере здравља тако што побољшава и стимулише различите функције у организму, као што је срчана функција, функција крвних судова, функција имунолошког система или функција нервног система. Уколико се жад користи на пупчаној или сакралној чакри, његова употреба доприноси побољшању функције јетре, функције слезине и функције бубрега. Особама које су изложене грипу или сезонским упалама грла, употреба жада може помоћи у бржем и лакшем санирању симптома.
Такође, верује се да жад помаже при снижавању повишене телесне температуре и да помаже при разградњи и избацивању камена који је наталожен у бубрезима и у мокраћном систему.
Функције свих жлезда у организму, такође се могу побољшати уз помоћ жада.
Уколико се жад користи на чакри трећег ока, жад побољшава функцију сна и отклања ноћне море, и отклања главобоље и мигрене.
Жад помаже и особама које се прекомерно зноје. Побољшава варење, опушта мишиће који су изложени појави грчева или напетости. Кожне болести такође се могу санирати употребом жада. Он се користи код свих чакри у регији у којој особа осећа напетост и присуство здравствених проблема.
Жад се носи као необрађен предмет, а најчешће као накит, а може да се користи и за припремање умирујућег лековитог еликсира. Еликсир се прави тако што се жад остави да преноћи у чаши воде која се ујутру процеди и попије на празан стомак. Да би сачувао своја својства, жад се мора редовно чистити и пунити у току употребе. Чишћење се врши тако што се камен остави преко ноћи у млакој води или се остави под млазом млаке воде, око два пута месечно. Пуњење жада обавља се тако што се камен остави на сунчевој светлости неколико сати.
Жад посебно помаже особама које су рођене у знаку ваге и девице. Жад делује полако и постепено и резултати ће бити врло видљиви и уочљиви. Промене се не дешавају преко ноћи, па је приликом употребе жада потребно уложити стрпљење. Манифестује се кроз позитивне промене од неколико недеља до неколико месеци.
Роза је одлучила да купи прстен са каменом жада, па смо се преселили у собу у којој се продаје накит. Цене жада веће су од цена сувог злата, у зависности од димензија, примерка који се купује, али и од врсте обраде. На пример, прстен са каменом белог жада, који је Роза купила, величине 3 цм са 2 цм, дебљине 3-4 мм, платила је сто долара.
Минђуше од жада, мањи привесци, обликовани као фигуре коштају од 50 до неколико хиљада долара. На цену највише утиче техника и начин обраде.
Жад је симбол чистоте и смирености. Представља мудрост сакупљену у спокојном миру. Појачава љубав, штити и чува носиоца од зла, доносећи му хармонију, привлачи срећу и пријатељство.
Жад стабилизује личност и обједињује ум са телом.
Подстиче задовољство са самим собом. Отпушта негативне мисли и опушта ум. Стимулише идеје и чини да послови изгледају мање компликовани тако да истог момента може да прионе на њих.
Емотивно, жад је камен снова. Када се стави на чело, доноси снове увида или пророчанства.
Помаже ослобађању емоција, посебно раздражљивости.
Подстиче да постанете оно што заиста јесте. Помаже да препознате себе као духовно биће.
Буди скривена знања.
Помаже чишћењу тела, као и органима елиминације, бубрезима, тако што одстрањује токсине, побољшава плодност и порођај.
Ухватила сам себе како ме је привукла загонетна појава и значење жада. То би могло да значи да је време за озбиљну егзистенцијалну трансформацију. Жад нам даје могућност да сагледамо ограничења из прошлости која смо сами себи постављали и способност да избацимо застареле моделе понашања који нису били делотворни.
Жад се може укључити у свакодневну медитацију да пронађете у себи божанствену истину док у исто време одбацујете негативне обрасце понашања. Сви кристали помажу у хармонији између ума, тела и духа. Жад је најбољи у свету терапије кристалима захваљујући снажној повезаности са срчаном чакром, када је у питању довођења обиља у наш живот.
У ПОСЕТИ ГРАДУ ГВАТЕМАЛИ
Од куће у којој смо смештени до града Гватемале, града са једанаест милиона становника, возимо се модерним аутопутом у саобраћају који је лудачки. Тати је добар рели возач и успешно избегава сваку опасност, а највећа опасност су моторцикли који возе без икакве заштитне опреме, а који улећу у такве ситуације да се само јежим, стискајући зубе да не вриштим. Нога ми се кочила од „кочења” десном ногом, мислећи да овде могу нешто да променим. Тати вози без пардона, парирајући безобразним возачима и мотоциклистима. Одлучује да скрене са главног пута да бисмо се возили кроз села, чисто да би ми показала живот сиромашног становништва.
Путеви којим идемо уски су, са рупама на путу, са много пешака, посебно деце која се враћају из школе и који иду коловозном траком. Тротоара за пешаке нема, па су сада и пешаци, пешаци деца такође велика опасност на путу. Тати скоро заустави кола да их пусти да прођу, они нас погледају оним њиховим црним крупним окицама, махну нам и склоне се у страну пута.
Пут се одужио. Јасинда одлучује да свратимо у један тржни центар на ручак. У тржни центар се улази са документима, кроз капију, кола се остављају на паркингу, на броју који се на капији добије у зависности у који део тржног центра се иде. Тако ми колима обилазимо око широке и дугачке зграде тржног центра, да бисмо ушли на врата одакле нам је ресторан најближи. Улазимо кроз велика врата на којима стоје карабињери. Они знају да смо већ документа дали на улазу, ништа не питају. Пролазимо поред широке и велике продавнице у којој се продаје намештај и уметнички предмети израђени од дрвета. То су столови и клупе исклесане од облица, преливене високосјајним лаком. Цене су астрономске, по неколико хиљада долара. Исперд друге продавнице ручно везени чаршафи за ручавање, опет, цене прерачунате у доларе неприхватљиве ни за америчке туристе.
– Ко ово купује? – питам.
– Има у Гватемали богатих људи. Они не купују на местима на којима купује сиротиња. А тамо где купује сиротиња, тамо су цене друге, али безбедност никаква. Лако се остаје без новчаника, ташне, докумената, а некада се и живот губи. У Гватемали је велика стопа криминала и наша Влада чини све да смањи проценат убистава и бори се против корупције и криминала – каже ми Јасинда док нас степеницама води у француски ресторан у коме конобари служе у белим рукавицама. Ту је витрина са великим избором француских колача.
Све што смо наручили за ручак било је уметнички сервирано, толико лепо да ти буде жао да поједеш. Све четири смо различито наручиле, па делимо, да свака од нас проба оно друго јело. Укуси су лепи и пријатни, али чини ми се сви исти. Чак и тортиља коју је Јасинда наручила исто мирише оним опојним француским мирисом. Мислим да само Французи имају тако лепа декорисана јела, па ти тањир личи на уметничку слику. На крају ручка бирамо колаче, који се прво поједу очима. На крају, француски капућино.
Било је свеже. Тераса је била затворена великим покретним стакленим вратима, па конобари одлучише да нам отворе врата да бисмо снимили поља и фарме на којим пасу стада коња. Фотографије и видео снимци су прилично мутни. Читавог јутра пада нека ситна киша, а облаци као да су се спустили на земљу.
И таман кад сам мислила да смо стигли у град Гватемалу, пут нас је тек чекао. Био је ово неки нови француски тржни центар. Француска Влада улаже паре у градњу новог дела града, са зградама од по десет спратова, заштићеним од криминала, са француским производима и са француским ценама. И док о томе причамо, наилазимо на део града у коме нема семафора. Сви који желе да пређу на другу страну улице, морају да користе висеће мостове, уз степенице, па преко улице којом пролазе кола, па низ степенице. У даљини се виде ограђене, модерне зграде са по десетак спратова. У та насеља или колоније, како их овде зову, улази се кроз велике озидане капије, на које ни ми, иако туристи у лепим и великим црвеним колима, не можемо унутра. Власници тих некретнина не дозвољавају улазак никоме ко није на њиховом нивоу. Док је на улици сиротиња и беда, у ограђеним четвртима се ни привирити не може.
Идемо даље... Возимо се... Нигде семафора... Улазимо у густо насељен део града, возећи се широким и модерним путевима, док су на падинама брда начичкане кућице, беда и сиротиња, колоније у које такође не смемо ни да привиримо. У једне колоније не можемо због заштите власника и њиховог богатства, у друге не можемо због беде и криминала.
Улазимо у град, калдрмисане улице, уски и мали тротоари на којима су бандере са много жица, на којима висе колутови жице, све различито затегнуте, да се има утисак да су неке спале у висини пешака. Куће једноспратне са улазним вратима која воде унутра, са животима који се не могу описати. Има ту и малих продавница у којима се продају уске панталоне које се рекламирају на луткама изражајних облина.
Пракса коју упражњавам је да обавезно у неком новом граду у који први пут одем посетим цркву, гробље и национални музеј или галерију. Зато моји домаћини одлучују да ми покажу цркву, једну од највећих која постоји у Гватемали. Све цркве су јако старе, правили су их Шпанци, по освајању Гватемале и све су католичке. Међутим, и католичке цркве се разликују међу собом, а међу њима има много подела и огранака које се разликују по начину слављења бога и Исуса Христа, по начину изражавања својих емоција и по самом богослужењу. Све имају свештено лице, али сви они имају другачија задужења и излагања вере.
Црква коју посећујемо је екстремно велика и грандиозна, обојена жутом бојом која сија као сунце на сунчаном дану. Гвоздена капија била је отворена, улаз слободан, па се пењемо уз стрме камене степенице до улазних врата цркве. Крстим се на начин као да улазим у православну цркву, а моји домаћини ме гледају. Овде се не крсти...
Плафон цркве подупире се великим масивним стубовима, обложеним плочама од зеленог жада. Клупе су типичне, као у свим католичким црквама, али оно што је посебно типично су огромне скулптуре смештене у великим стакленим витринама. Прилазим лежећем телу у стакленој положеној витрини. Видим крвавог човека у белој кошуљи... Скулптура је црна... Унутра је црни човек. Читам на плочици и видим да скулптура симболизује Исуса Христа. И не смем да питам што је Исус црн.
Поред зидова стоје велике стојеће стаклене витрине са стубовима такође обложеним зеленим жадом у којима су скулптуре Мајке Божје са дететом Исусом у наручју, али и осталих њихових светаца и апостола у које они верују и којима се клањају. Ходајући кроз цркву, остављајући по који долар на места за прилоге, фотографисала сам ове чудне скулптуре и питала се зашто су божанства црна. Сетих се како ми је једном купац мојих слика вратила слику Пресвете Богородице јер јој је ћерка рекла да она нема филипинско лице. Једва сам јој објаснила да је Пресвета Богородица Јеврејка и да они изгледају другачије од лица Филипинаца. А овде Гватемалци нису црни људи, а нису ни Шпанци. Зашто су им божанства црна?
Већина цркава у Гватемали направљене су у облику крста. Ми смо ушли на врата која су постављена на страни „дршке крста”. Идући кроз цркву, наишла сам на део који се шири лево и десно. Леви део представљао је место за олтар, окружен витринама са скулптурама. У левом делу биле су собе са скулптурама које су представљале рођење Исуса Христа, у другој његово страдање. У тим просторијама клечали су верници у дубокој молитви, које нисмо узнемиравали нашим фотографисањем. Горњи део крста, тј. зграде, служио је као приватне одаје.
Седели смо на клупама, гледали у простор који је био пред нама, одмарали се. У себи захваљивали за овај тренутак могућности да се буде у другој вери, да се моли, види и сазна нешто више. Тај осећај и тај тренутак може се осветлити само дубоком захвалношћу за спознање нечег новог.
По изласку из цркве правили смо фотографије и настојали да овековечимо сваки тренутак. Ту пред црквом, доста је жена обучених у типичне гватемалске ношње, са тканом робом коју држе на глави, док рукама нуде фине памучне шалове и одевне предмете, столњаке и подметаче за тањире. Моји домаћини ме упозоравају да их игноришем и да не питам за цену, да не вадим новчаник, нити ајпед из торбе. Уз мене је Тати и она својим телом стално одваја мене од њих, од свих њих који би да ми се приближе, да ми нешто кажу или фотографишу се са мном. И тада схватим, колико сам различита од њих! Виша сам најмање за главу од свих њих, са великим и изражајним грудима, док су све оне прилично равне. Крупна, док су све оне прилично шланг и мршаве. Уз све то имам плаве очи, што они сматрају да их имају само богови.
– Све оне су чисте Маје. Оне се не мешају са другим народима, увек се жене и удају међу собом. Поштују своје традиције и настоје да очувају свој народ. Већина нас има Маја крви у себи, али постоје они који ни по коју цену не би да промене своје корене –објашњава ми Јасинда, а Роза преводи.
Шетали смо около цркве, гледали велики парк у коме су Маја жене продавале разне украсне предмете, сувенире и ткане одевне предмете, игнорисали их, не одговарајући ни на једну понуду, само незаинтересовано гледали шта имају и шта нуде.
КОЛОНИЈА БОГАТАША
Розини рођаци живе у колонији у којој живе само јако богати становници града Гватемале. У колонију, читаво предграђе, улази се уз посебну контролу личних докумената, уз телефонски позив власника куће који живи и том делу града, уз њихов пристанак и под будним оком полиције и карабињера. У колонији су продавнице хране, ресторани... Улице су двосмерне, јасно обележене, а између њих дрвореди... Дворишта су ограђена веома високим оградама тако да се само кров кућа може видети, и ништа више. Чује се лавеж паса, али се нико на улицама не може срести. Возили смо се прилично дуго, пре но што се заустависмо пред једном ограђеном кућом Розиних рођака. Роза је зазвонила на вратима. Дуго смо чекали да нам Ана Луција отвори капију, а када је отворила, схватила сам и зашто. Простор у који смо ушли је у ствари покривено и озидано двориште у коме су паркирани њихови камиони, кола, пољопривредне машине. Пролазећи поред свега тога, ушли смо у дневну собу куће која је саставни део тог покривеног дворишта или огромног гаражног простора. Огромна дневна соба са модерним гарнитурама за седење, постављеним на бетонском поду, одавала је утисак да не знамо да ли смо у кућном или дворишном простору. На дневну собу ослањала се трпезарија са столом и много столица около. Сто је био прекривен хекланим чаршафом. Око стола витрине са кристалним посуђем. Један део дневног простора, или друге кухиње, са подом за степеник нижим од осталог дела куће, украшен је многим религијским сликама и крстовима, служио је као изложбени простор разних врста кафе која се ту могла видети.
– Они су власници велике фарме кафе – објашњава ми Роза, пошто Ана Луција и ја не можемо да се разумемо. Ана Луција ми показује неколико врста пржене кафе, а ја уживам у њиховим мирисима који се јасно могу осетити и распознати.
Повод нашег доласка био је рођендан њене мајке, па смо позвани да то прославимо. Било је ту обиља хране, вина, музике... Онда сам ја са домаћином и оцем Ане Луције играла, што ретко радим, а нашу игру Роза је камером бележила. Позвани смо да наредног дана посетимо њихову фарму кафе, удаљену стотинак километара од њихове породичне куће у Гватемали.
НА ФАРМИ КАФЕ
Идемо узаним планинским путевима, пењући се ка врху вулкана Фуего. Туда смо већ пролазили, неки дан раније, када смо ишли да видимо богатство и раскош богаташа смештених у колонији тениских терена „Реунин”. Опет снимамо планинске врхове необичних облика који личе на профил Мајо човека, или три фигуре у покрету. Све је блештаво зелено.
На фарми кафе треба да се нађемо са Аном Луцијом, њеном ћерком и оцем, који ће нас дочекати.
Фарма кафе! Зашто фарма? То треба тек да сазнам када се будемо срели и провели један цео дан у тим егзотичним тропским пределима на висини од око 1200-1500 метара надморске висине, на којој кафа расте и даје најбоље плодове.
Предели су толико лепи, зелени и невероватни, а ваздух опија сумпорним мирисима и мирисом цвећа и дрвећа.
Поред пута, фарма је ограђена високом металном оградом иза које се види лепо уређено двориште са много цвећа, а леје цвећа означене су великим белим каменовима који читавом дворишту дају неки зачуђујуће леп облик. Стазе којима се хода, такође су оивичене тим белим каменом. Даље од пута смештена је дугачка зграда, кућа са великим тремом на коме су постављене тешке дрвене клупе. Стубове трема красе велике саксије са цвећем, окачене о ивицу крова и стубове читавој кући дају обележје фармерске куће. На тераси куће седи настојник, чисто Мајо порекла, који ту живи од свог рођења, брине о фарми, чува кућу и са својом целом фамилијом живи у старој трошној кући смештеној десно од фармерске куће.
Капију нам отвара Ана Луција и њен отац. Показују нам где да паркирамо кола и уводе нас под трем куће.
– Ово је кућа мојих родитеља, стара преко сто година. Овде сам се ја родио, овде су моји корени. Сама фарма стара је пар стотина година и његови дедови добили су је или освојили од домородаца, још приликом освајања Шпанаца. Велика је толико да ти треба читав дан да теренским возилом стигнеш до њеног краја.
Смештамо се на терасу трема, дуг исто колико је дуга читава зграда, испод кога је неколико клупа и дрвених столица израђених од неког тешког дрвета, да их ветар не одува. Са леве стране фарме много тропског дрвећа. Свако дрво је у висини од два метра офарбано белим кречом, ваљда да га животиње не би гулиле. Између дрвета уметрена су дрва.
– Ми овде на фарми крчимо и сечемо дрва која метримо и продајемо за огрев. Овде се већином људи греју и кувају на дрва у зиданим шпоретима...
Сваког дана доживљавам неки нови културни шок. Овога пута је то кућа настојника фарме иза чијих су прозора без стакла вирила два мала лика, две слатке девојчице ошишане онако како су мене шишали у мом најранијем детињству. Испод косе ошишане у круг око главе вирила су по два крупна црна ока. Кућа у којој су били, напола је иструлела од влаге, а унутра видео се земљани под, кревети, ствари окачене на ексере по зидовима.
– Они ту живе стотинама година, још од доласка Шпанаца на ове просторе – каже отац, глава породице и власник ове огромне фарме која почиње из подножја вулкана Фуего па низбрдо, ко зна колико далеко. Ако је веровати власнику, каже да има хиљаде и хиљаде хектара.
Цела кућа дужине око двадесет метара има само две просторије и трем дугачак колико и кућа. На средини куће су врата кроз која се улази у дневну собу у којој је дуг сто, столице и клупе, а на преградном зиду витрина са предметима који су се користили пре стотинак година; лампе на гас, заструзи, часе... Све старо... У продужетку дневне собе је кухиња, одељена од собе кухињским елементима, баром, са високим барским столицама на којима смо седели и јели тортиље које је за нас припремила настојница фарме кафе и укусно печење, које је отац Ане Луције купио или испекао за нас. Ана Луција нам спрема кафу, убрану, испечену и самлевену, ту на самој фарми. Тек да пробамо укус и квалитет кафе као да смо ми стручњаци за то.
У соби је велика бела табла са кредама у боји на којој се исписује шта треба на фарми урадити, а шта је већ урађено. Све како треба по пропису. Са десне стране је простор у коме се спава са неколико кревета из кога се улази у продужетку куће у купатило.
– Моја мајка и моји родитељи живели су овде у овој кући све до своје смрти. Они су са настојницима фарме водили фарму, продавали кафу, ангажовали више радника када је било потребно, посебно у време брања кафе – каже отац Ане Луције. – Фарму сам преузео тек када су они умрли. Ја водим фарму, а Ана Луција води продају. Продајемо нашу кафу, али ми са фарме продајемо саднице кафе које овде производимо. Продајемо дрва која метримо и слажемо, продајемо све што доноси приход.
На фарми се морају носити дугачки рукави, јаке и дебеле панталоне, чизме до колена, рукавице... Тропска клима, топло је, а комараца ројеви. Уз то има много дивљих животиња, опасних и крволочних, има змија... Чим се пође из дворишта лепо уређеног у башту, мора се имати и носити велики дебео штап, дугачак од метрар и по до два, који стоје под тремом, увек припремљени за ходање кроз башту и даље кроз фарму.
Ћерка Ане Луције ми показује биљку коју када такнеш прстом, тај лист се повуче, смањи и скупи, као да се осушио. Мало по том, поново се диже... Биљка као да је живо биће. Интересантно.
У башти су смештене црне најлонске кесе, пуне вулканске земље, посебно обрађене хемикалијама, да црви не би појели здраво зрно свеже кафе, постављено у кесу да клија и нарасте. Хиљаде и хиљаде истих црних кесица, можда тежине једног килограма, постављене су у башти по четири у реду у ширини, а по хиљаде у дужини, чинећи леје које се заливају прскалицама сумпорне воде из оближњег Аква вулкана, из кога се водом снабдева цело становништво Гватемале. Та вулканска вода користи се за заливање, санитарију. Она је топла, али вода за пиће мора да се купује и плаћа се сувим златом.
У башти Ане Луције има садница кафе тек посађене, тек изникле, тек порасле.
– Тек после девет месеци, када кафа нарасте двадесетак центиметара, добије лепе зелене листове и обликовано стабло, ми је као такву продајемо мањим фармама, али највише као кућно и собно биље људима из читавог света. Дрво кафе је веома лепо украсно биље, има прелеп цвет, дивне зелене бобице које када сазру, имају грумење налик на ољуштеном нару, само знатно већи – каже Ана Луција, којој је продаја главно занимање. Она камионом разноси саднице кафе на тржницу и у продавнице у којима се продаје цвеће.
–Оно што људи често не знају је да кафа не трпи никакво друго украсно биље поред себе. Мора да буде сама, заштићена од јаког сунца. Кафа не подноси ни климатизацију. Воли температуру 15-25 степени Целзијусових и тада даје најлепше беле мирисне цветове и прекрасне бобице зелене, беле и црвене боје у зависности од степена зрења. Уз кафу се сади и дрвеће које мора да буде више од дрвета кафе да би дрвету кафе правило заштиту од јаког сунца и временских непогода. Дрво кафе почиње да даје плодове тек треће године. Нарасте високо и до 25 метара, али фармери га држе на висини до 3 метра ради лакше бербе. Бере се искључиво ручно и то раде најамни радници. Онда се зрно суши док се кора не осуши и спадне, али то се ради и машинама, тријерима, који зрно кафе одвајају од љуске. Зрно се поново суши, а затим пече да би се добила тамно браон боја која садржи велике количине кофеина. Шољица кафе нас зато разбуђује и чини боље расположеним, зар не? – каже Ана Луција.
Ана Луција израђује од зрна кафе огрлице, наруквице, прстење, разне украсне предмете. Њој је то накит на коме показује колика је њена љубав за оно што ради.
Воде нас кроз фарму, показују змије, док ројеви комараца лете око нас, уједају... Предводник наше мале групе је Сантјаго Мис који је настојник и који живи на овој фарми у кући поред газдине куће.
Све је ово за мене ново, али и за моју пријатељицу Розу.
Газимо кроз црни вулкански песак којим је ова земља натопљена и у којој расту егзотичне биљке, тропско воће, кафа, али свуда, као коровска биљка, на међама и синорима. Поред путева расте рицинус.
Док је пљуштала тропска киша, сместили смо се под трем и гледали како млазеви лију из неба без иједног облачка. То је добро за фарму кафе, али свеједно, младе саднице се морају из прскалица натапати водом да би боље расле и напредовале.
Киша која је лила као да је била зов за беле змије које су измилиле свуда унаоколо. Гледали смо како их настојник и његови синови хватају око базена где их је највише било. Ми нисмо навикли на змије. Мада се овде оне хватају, када тако измиле, од тих белих змија прави се добра чорба. Тако кажу. Ми је нисмо пробали. Са змијама су се играла деца, унуке настојника фарме, које су их држале у рукама и стављале у велику металну кофу из које змије нису могле да изађу.
Када се киша мало смирила, а ми сви добили велике кишобране који на фарми служе баш у ту сврху, да се заштитиш када киша лије. Кренули смо сви ка излазној капији... Уз пут ми је Ана Луција показивала њихову малу метеоролошку станицу, са термометром за мерење температуре, уређајем за мерење влажности ваздуха и епруветом која им показује колико је воде пало по квадратном метру површине земље. То је важно да знају када треба да предузму одређене мере у узгоју кафе.
Изашли смо на главну капију, прешли преко пута којим пролазе аутомобили, сачекујући сваки да прође, јер ту је пуна линија. Упутили се ивицом пута десно стотинак метара на мост који је премошћавао две обале дубоке реке са каменим дном. Река је дубоко у камену усекла своје корито, а оно је изгледало тако сјајно, бело и чисто као да је огледалом обложено.
Стали смо на ивицу моста.
– Ова вода која тече реком је из Аква вулкана. Овде су три жива вулкана која нас окружују. Фуего вулкан, који стално ради, до њега је Аква вулкан, који стално избацује воду која тече овом реком, и Пакаја вулкан, који је одавде мало даље, али ближе месту где ви живите. Ова земља је земља вулкана, земља богова... Вулкани нам дају живот, дају укусне плодове из њихове утробе, али вулкани нас и убијају. Када се богови у њима побуне, они нас казне. Избаце велике количине лаве, побију многе, униште све около, опомену нас за нешто што смо урадили или нисмо урадили. Последња велика ерупција вулкана је била пре седамдесет година, пре него што сам се родио... Када ће опет, то нико не зна – каже отац Ане Луције, док она замишљено гледа у даљину, према врху два вулкана у чијем подножју стојимо, гледајући у корито од камена беле реке која жубори испод нас.
Прелазимо преко моста. Спуштамо се низ шљунковите и камените површине до корита реке, али само корито је толико клизаво да се нико од нас не усуђује, сем деце која нас стално у стопу прате.
Попели смо се на мост. Прешли на другу страну и гледали у реку која низбрдо жубори полако обилазећи беле, велике каменове, за које Ана Луција каже:
– Можда је сваки овај камен жад, али га треба разбити и извући. Тежак је то посао, зато је жад толико скуп. А могло би се пробати. То раде они који се тиме баве. Ја се држим производње и продаје моје кафе.
У кући нас је чекало изненађење. Домаћини су наручили сиреве који се праве на овом делу, од њихови крава које пасу траву са околних пашњака. Има ту различитих врста сирева од оних сасвим младих, до оних тврдих, сви веома укусни уз вруће тортиље које нам је направила супруга настојника фарме.
Идемо у кућу у којој цела фамилија живи, три генерације заједно, три породице заједно, два сина и два брата, оба ожењена и њихово четворо деце. Кућа је пространа. Пролазимо кроз просторију у којој се пече кафа у великим плеховима на шпорету који се ложи дрвима са фарме. Зрна кафе се повремено мешају да би се кафа полако и једномерно испекла. Затим се кафа меље у машинама, налик онима за месо, да буде ситна за филтер кафу. Та кафа је толико јака да после једне шољице имаш осећај да си мало дрогиран. Ту су около пси који се удаљише од нас на наредбу настојника. Све је полумрачно, без светла. Схватам, унутра немају струју, нити било какве електричне уређаје, ни технику, али су у углу велике собе паркирани Дејвис мотори. Овде свако мора да има мотор. То је престиж.
У углу дневне собе, или собе у којој спавају јер има доста кревета, налази се зидани шпорет на дрва, на коме супруга настојника пече тортиље. И увек, једне подмеси од ситног кукурузног брашна које се самеље у првој просторији где се меље и кафа, остави да мало одстоји, затим се од тог теста кидају колутићи величине пинг-понг лоптице, танко се распљескају међу длановима и директно положе на плотну шпорета да би се испекли. Тако врели увијају се у памучне крпе, специјално ткане у ту сврху, које чувају њихову врелину и свежину. Тортиље се једу уз све. На њих се маже пасуљ. Једу се уз свако јело, а то поподне ми смо уживали једући домаћи сир са увијеним врућим и мирисним тортиљама.
- наставиће се!
