KOSTI
Kosti na cesti smo, na vjetrometini,
dobri moj s očima zapaljenim, zjapećim u njedra neba.
Još su nam samo suze tople i, kao živi smo,
ništa nam više ne treba,
samo makar miro da poteče sa Simonidine freske,
da ne vidimo kad sestra sestri oči vadi
i brat na brata krene,
ne mareći za majčine kose raspletene
i šake na grudima njene,
ne mareći za molitve.
I niko nas, dobri moj, neće taknuti, maći,
ni metlom smesti,
na kraju skapaćemo po zasluzi,
kad više ne budemo trebali,
jer kad stignu nove kosti ko za stare mari.
Kako da pišem, a kako da ćutim!?
Nisu nam zulumi vijekovima toliko nesreće činili
koliko je sami sebi možemo dati.
Stid me majke knežopoljke, majke braće Jugovića,
Kragujevačkih đaka,
stid me jutra, sumraka i dana...,,
stid me rana Mitrovdana, pridvoričana, žrtvenika
korićkije, prebilovčana.
Stid me majki-rana!
Prošla su vremena svilena gajtana, a mi i dalje
u vilajetu uma,
ogoljeni, ogorčeni, sami
zarobljeni samovoljno u klopci ko sivi miševi
u mišolovci.
Otišli su pretposlednji..., ja ne mogu.
Kome da ostavim krstove groba majke i oca,
kome da ostavim zelen bor, breze,
kuće krov, gangu i narodnu nošnju, svatovske sirene,
običaje, prve ljubavi i prošnju!?
Kome da ostavim sunčane dane djetinjstva,
kako da ponesem života radosti i djeci kažem
da idemo jer prašina zla vremena kostima
više smeta od tuđeg bluda nazadnost.
Kosti smo na cesti, na vjetrometini, dobri moj.
Samo kosti!
