КОСТИ
Кости на цести смо, на вјетрометини,
добри мој с очима запаљеним, зјапећим у њедра неба.
Још су нам само сузе топле и, као живи смо,
ништа нам више не треба,
само макар миро да потече са Симонидине фреске,
да не видимо кад сестра сестри очи вади
и брат на брата крене,
не марећи за мајчине косе расплетене
и шаке на грудима њене,
не марећи за молитве.
И нико нас, добри мој, неће такнути, маћи,
ни метлом смести,
на крају скапаћемо по заслузи,
кад више не будемо требали,
јер кад стигну нове кости ко за старе мари.
Како да пишем, а како да ћутим!?
Нису нам зулуми вијековима толико несреће чинили
колико је сами себи можемо дати.
Стид ме мајке кнежопољке, мајке браће Југовића,
Крагујевачких ђака,
стид ме јутра, сумрака и дана...,,
стид ме рана Митровдана, придворичана, жртвеника
корићкије, пребиловчана.
Стид ме мајки-рана!
Прошла су времена свилена гајтана, а ми и даље
у вилајету ума,
огољени, огорчени, сами
заробљени самовољно у клопци ко сиви мишеви
у мишоловци.
Отишли су претпоследњи..., ја не могу.
Коме да оставим крстове гроба мајке и оца,
коме да оставим зелен бор, брезе,
куће кров, гангу и народну ношњу, сватовске сирене,
обичаје, прве љубави и прошњу!?
Коме да оставим сунчане дане дјетињства,
како да понесем живота радости и дјеци кажем
да идемо јер прашина зла времена костима
више смета од туђег блуда назадност.
Кости смо на цести, на вјетрометини, добри мој.
Само кости!
