detalj slike: informer.com

KAPETAN CILE

 

 

„O jednom čoveku govori i ono što se o njemu može izmisliti“, kaže Andrić u „Vezirovom slonu“.

        Postojala je urbana legenda koja je godinama kružila beogradskim kafanama. Pripisivana raznim „nestašnim“ momcima, ni uz koga se nije bolje uklopila nego uz rečnog kapetana Cileta, Sonija i Iku Stoku.

Bile su to godine kada se obračuni žestokih momaka nisu završavali sačekušama već fer tučama na Savi.

         Iz tih tuča je kapetan Cile najčešće izlazio kao pobednik. Rečni kapetan nije mogao biti bilo ko. Za početak je morao da u fer tuči bude jači od svakog mornara iz posade.

        Počela je proizvodnja „fijata 1300“ u Zastavi. Jugoslovenska milicija je vozila te plave limuzine. Posle su kupovali i ostali.

        Jedne zime nestane milicijski tristać. Bruka i sramota za svemoćnu Titovu policiju.

         Krene potera po celoj zemlji, ali kola netragom nestala. A dalje, priča, ide ovako.

         Dakle, Cile, Sonu i Ika Stoka klepe milicijskog tristaća.

Pre toga su snimili tristaća pokrivenog ceradom, što je u to vreme bila velika moda. Neki poslovođa samoposluge, samoupravljač, kupio među prvima tristaća i obezbedio ga od studeni ceradom.

         Njih dvojica parkiraju policijski auto ispred zgrade, prebace ceradu, a onda sa „pozajmljenim“ komšijskim tristaćem krenu da skitaju širom drage nam otadžbine. Samoupravljačke i socijalističke. Tek na proleće, kad je komšija skinuo ceradu, vidi milicijski auto umesto svog.

Auta se nisu krala jer nije bilo otpada ni falšerica. Kako se završilo po „pozajmljivače“, ne pamti kaža. Ali, što reče Andrić...

         Tek sam stigao u Beograd, sišao sa voza, iznajmio stan u Zagrebačkoj i počeo da udišem smog koji mi se sve više dopadao. Mnogo više od čistog vazduha planine.

         Otkrio sam „Drvar“, „Raketu“, pansion četvrte kategorije „Brod Split“, „Promaju“ i „Brodarsku kasinu“.

         U „Kasinu“ sam ušao kad je tuča dobrano odmakla. Ispred „Kasine“ stajao je milicijski auto, a milicioner sa nakrivljenom šapkom je pozivao pojačenje.

        „Pošaljite još jednu patrolu... Brodari se tuku... Ma, onaj ludi kapetan Cile...“

        Upoznao sam ga par dana posle toga. Bio je slavan kapetan koji je šesnaest barži odjednom proterao kroz Đerdapsku klisuru, što nikome pre ni posle njega nije uspelo. U Kladovu gazda kafane Kelember, u kojoj je Cile bančio svakoga dana čekajući da poraste vodostaj, jedan zid pokrio ogledalima. I svake noći bi ih Cile uredno polomio. I sutradan platio. Kad bi ga privodili, slali su obavezno po dve patrole.

        Rekao sam mu samouvereno da sam pisac i da sam došao u Beograd da učim zanat za pisca. Njemu se to dopalo. Pitao me je šta ću da pijem. Kilo belog i kilo kisele. To mu se još više dopalo.

        Onda smo došli do zaključka da tradiciju ne treba prekidati, pa je za moj sto, uvek kad bih ga sreo, stizalo kilo- kilo, plus deset sa lukom.

        Posle Titove smrti počele su nestašice kafe, deterdženta, ulja, restrikcije struje...

        A Cile je gurao barže sa rasutim teretom do Beča... I od Beča...

       Na onolikom brodu stotine štekova.

       Pošalje kuvaricu Ninu po kafu na brod, a mi urnišemo kafanu. Račun –  kilo-dva kafe.

       Onda je došao rat.

       Trebalo je svega i svačega, a zemlja pod sankcijama.

       Državi su trebali vični ljudi.

       A kapetan Cile je bio vičan. I tvrd. Jedan od najtvrđih.

       Dorastao svemu.

       Prošao je rat, i prošle su godine.

       I tek ovde počinje priča. Priča o strahu.

       Juriš je bekstvo napred, pročitao sam ili čuo negde davno.

       Sećao sam se, pišući, pesnika Delića iz Pavinog Polja, koji je na književnim večerima u gimnaziji uvek govorio istu pesmicu koju smo svi zapamtili a da je nikad objavio nije:

       „Kad bejah dječak mali

       strah me ne bi ni od čega,

       mada su me svi plašili,

       a sad me je strah od svega!“

       Razboleo se penzionisani kapetan Cile. Rak bubrega. Operacija jednostavna. Kao vađenje zuba. Otkriveno na vreme. Nije se proširilo na drugi bubreg. Ali, Cile nikom ne veruje.

      „Hoće da mi ukradu zdrav bubreg!“ – odnekud je skontao, i niko ga nije mogao ubediti u suprotno.

      Uzalud su ga razuveravali prijatelji, lekari, rođaci... Ostao je pri svome.

      Obilazio je bioenergetičare, homeopate, gatare, vračare, rosijske travare... Bojao se operacije – on koji se ničeg nije bojao.

      Kad je pristao na operaciju, bilo je prekasno.

PODELITE OVAJ TEKST NA: