детаљ слике: informer.com

КАПЕТАН ЦИЛЕ

 

 

„О једном човеку говори и оно што се о њему може измислити“, каже Андрић у „Везировом слону“.

        Постојала је урбана легенда која је годинама кружила београдским кафанама. Приписивана разним „несташним“ момцима, ни уз кога се није боље уклопила него уз речног капетана Цилета, Сонија и Ику Стоку.

Биле су то године када се обрачуни жестоких момака нису завршавали сачекушама већ фер тучама на Сави.

         Из тих туча је капетан Циле најчешће излазио као победник. Речни капетан није могао бити било ко. За почетак је морао да у фер тучи буде јачи од сваког морнара из посаде.

        Почела је производња „фијата 1300“ у Застави. Југословенска милиција је возила те плаве лимузине. После су куповали и остали.

        Једне зиме нестане милицијски тристаћ. Брука и срамота за свемоћну Титову полицију.

         Крене потера по целој земљи, али кола нетрагом нестала. А даље, прича, иде овако.

         Дакле, Циле, Сону и Ика Стока клепе милицијског тристаћа.

Пре тога су снимили тристаћа покривеног церадом, што је у то време била велика мода. Неки пословођа самопослуге, самоуправљач, купио међу првима тристаћа и обезбедио га од студени церадом.

         Њих двојица паркирају полицијски ауто испред зграде, пребаце цераду, а онда са „позајмљеним“ комшијским тристаћем крену да скитају широм драге нам отаџбине. Самоуправљачке и социјалистичке. Тек на пролеће, кад је комшија скинуо цераду, види милицијски ауто уместо свог.

Аута се нису крала јер није било отпада ни фалшерица. Како се завршило по „позајмљиваче“, не памти кажа. Али, што рече Андрић...

         Тек сам стигао у Београд, сишао са воза, изнајмио стан у Загребачкој и почео да удишем смог који ми се све више допадао. Много више од чистог ваздуха планине.

         Открио сам „Дрвар“, „Ракету“, пансион четврте категорије „Брод Сплит“, „Промају“ и „Бродарску касину“.

         У „Касину“ сам ушао кад је туча добрано одмакла. Испред „Касине“ стајао је милицијски ауто, а милиционер са накривљеном шапком је позивао појачење.

        „Пошаљите још једну патролу... Бродари се туку... Ма, онај луди капетан Циле...“

        Упознао сам га пар дана после тога. Био је славан капетан који је шеснаест баржи одједном протерао кроз Ђердапску клисуру, што никоме пре ни после њега није успело. У Кладову газда кафане Келембер, у којој је Циле банчио свакога дана чекајући да порасте водостај, један зид покрио огледалима. И сваке ноћи би их Циле уредно поломио. И сутрадан платио. Кад би га приводили, слали су обавезно по две патроле.

        Рекао сам му самоуверено да сам писац и да сам дошао у Београд да учим занат за писца. Њему се то допало. Питао ме је шта ћу да пијем. Кило белог и кило киселе. То му се још више допало.

        Онда смо дошли до закључка да традицију не треба прекидати, па је за мој сто, увек кад бих га срео, стизало кило- кило, плус десет са луком.

        После Титове смрти почеле су несташице кафе, детерџента, уља, рестрикције струје...

        А Циле је гурао барже са расутим теретом до Беча... И од Беча...

       На оноликом броду стотине штекова.

       Пошаље куварицу Нину по кафу на брод, а ми урнишемо кафану. Рачун –  кило-два кафе.

       Онда је дошао рат.

       Требало је свега и свачега, а земља под санкцијама.

       Држави су требали вични људи.

       А капетан Циле је био вичан. И тврд. Један од најтврђих.

       Дорастао свему.

       Прошао је рат, и прошле су године.

       И тек овде почиње прича. Прича о страху.

       Јуриш је бекство напред, прочитао сам или чуо негде давно.

       Сећао сам се, пишући, песника Делића из Павиног Поља, који је на књижевним вечерима у гимназији увек говорио исту песмицу коју смо сви запамтили а да је никад објавио није:

       „Кад бејах дјечак мали

       страх ме не би ни од чега,

       мада су ме сви плашили,

       а сад ме је страх од свега!“

       Разболео се пензионисани капетан Циле. Рак бубрега. Операција једноставна. Као вађење зуба. Откривено на време. Није се проширило на други бубрег. Али, Циле ником не верује.

      „Хоће да ми украду здрав бубрег!“ – однекуд је сконтао, и нико га није могао убедити у супротно.

      Узалуд су га разуверавали пријатељи, лекари, рођаци... Остао је при своме.

      Обилазио је биоенергетичаре, хомеопате, гатаре, врачаре, росијске траваре... Бојао се операције – он који се ничег није бојао.

      Кад је пристао на операцију, било је прекасно.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: