detalj slike: pixabay.com

ZOVEM SE ASTIKJA (UČENjE DUŠE) III deo

Književna radionica Kordun od 8. jula objavljuje u nastavcima(5) roman „Zovem se Astikja (Učenje duše)“ Dušice Ivanović, pisca iz Toronta. Danas donosimo III deo!

роман Астикја, корице

Recenzent Gordana Vlajić je napisala da je „autorka, kombinujući naratora posmatrača, naratora slušaoca i struje svesti, podarila srpskoj književnosti moderan i donekle eksperimentalni roman sa svim elementima besmrtnosti.“ 

Umesto najave i poziva da na našem sajtu čitate roman o duši koja uči kroz mnoge živote, evo nekoliko utisaka onih koji su roman čitali:

„Zovem se Astikja“- ovo je moja priča! (D.J.)

Knjiga nosi u sebi univerzalnu ljubav i nadu. (G.S.)

Vaše ime je u punom skladu sa onim što pišete. (V.V.)

Roman koji se čita u dahu, koji donosi smirenje, roman pun dobrote. (G.S.)

Predivan jezik i stil, tečan, svilenkast, ošišan kao vimbldonska trava... Ništa ne štrči, ničega ne manjka. (D.T.)

Autor: Dušica Ivanović

Izdavač: ARTE, Beograd, 2019.

Suizdavač: Književna radionica „Kordun“ 

TREĆE POGLAVLjE: FEJT*

Najvažnije susrete duše dogovaraju mnogo pre nego što su se tela videla.*

                                Čula je majčin glas kako je doziva. Znala je da bi morala da se vrati kući, jer je sunce bilo nisko i vreme je bilo za večeru. Ali, Fejt nije mogla da ostavi knjigu sad kad su Tristan i Izolda* rešili da uzmu ljubavni napitak. Njena ljubav prema knjigama, posebno romantičnim pričama o tragičnim junacima, počela je još kad je sa devet godina tajno, uz pomoć svog starijeg rođaka, naučila da čita i piše. Robert je bio njen brat od tetke, majčine najstarije sestre. Školovao se u gradu i kući dolazio samo preko leta i za Božić. Sva deca u familiji su ga volela, ne samo zato što im je donosio bombone, nego je umeo i da se sa njima igra onako kako odrasli nisu znali. Bio je maštovit i pažljiv, nežan prema svojim mlađim sestrama i rođacima, uvek spreman da sa njima uđe u neku avanturu.

                Jednom, dok je listala njegove knjige, Fejt je zapitala Roberta da li bi hteo da je nauči da čita. Pomilovao je po zlatnoj kosi i bez dvoumljenja pristao. Pre nego što je Robert krajem avgusta krenuo nazad u školu, Fejt je već znala sva slova. Sledećeg leta dobila je od njega svoju prvu knjigu: Priče o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola.

                Roditelji nisu o tome ništa znali. Knjigu je, izlazeći iz kuće, vešto sakrila između suknje i podsuknje i uspela se trčeći na brdašce iznad sela, na kome je jedan bagrem pravio debelu hladovinu. Tu je provela sate u čitanju, a na kraju dana je dragoceni poklon, umotan u maramu, sakrila u naprslinu u stablu. Svakog dana se vraćala i nastavljala čitanje. Izvukla bi se iz igre, baš kad su deca bila najglasnija, i vraćala bi se pre nego što bi počeli da se razilaze kućama. Kad su zapitkivanja o tome gde provodi dan postala češća, vraćala se kući ruku punih poljskog cveća, a kasnije, u jesen, skupljala je opalo lišće, koje je sušila i čuvala u svojoj sobi.

                Fejt je bila sve veštija u pozajmljivanju i neprimetnom vraćanju pročitanih knjiga. Sa jedanaest godina, već je pročitala skoro sve knjige u svojoj kući i kući svojih rođaka. Nije ih bilo mnogo. Pored Biblije, retko ko je imao više od dve-tri knjige, a i njih je malo ko čitao. Dečaci su išli u školu, ali većinu čitanje nije zanimalo. Devojčice su vaspitane tako da budu spremne da jednog dana brinu o kući i deci, učili su ih da kuvaju, tkaju, šiju, krpe i vezu, ali je čitanje smatrano nepotrebnim i opasnim znanjem za bilo koje lepo vaspitano žensko dete.

Trčim niz padinu vrišteći od zadovoljstva. Ispred mene jurcaju dečaci u kratkim pantalonama i devojčice u širokim suknjicama. Pokušavam da ih stignem, ali sam sporija od njih, što ne umanjuje moju radost. Dan je blistav, nebo bez oblaka, svetlo zelena trava golica mi potkolenice. Gledam u svoje braon cipele sa kaiščićima i bele sokne, u gola kolena (na desnom je velika sveža krasta i to koleno me boli svaki put kad ga savijem), a onda opet gledam ispred sebe i na kraju padine vidim drvo velike krošnje. Tu se, zaduvana od jurnjave, zaustavljam pazeći da me ona deca ne primete i sedam u debelu hladovinu. Mlak vetar mi mazi vruće obraze dok ispravljam bolno koleno, naslanjam se udobno na debelo stablo i tonem u san.

                Fejt je imala bezbrižno detinjstvo. Otac i majka bili su vredni i bogobojažljivi ljudi, koji su redovno odlazili u crkvu i decu vaspitavali u istom duhu. Odnos prema muškoj i ženskoj deci je bio različit, ali su sva deca bila jednako voljena i uvek zbrinuta i zaštićena.

Odrastajući, Fejt je sve više osećala teret svoje tajne i nepravdu koju su joj je porodica i celo društvo nanosili zabranom čitanja knjiga. Želela je nekome da se poveri, da se pohvali naučenim, da podeli sa najbližima lepotu čudesnih priča kroz koje je upoznavala jedan sasvim drugačiji svet, svet vitezova i dama, svet kavaljera i romantičnih ljubavi, svet u kome jednostavna devojka, kao ona, pronalazi svog princa. Robert je sada retko dolazio. Posle završene škole, otišao je u grad da bude učitelj, tamo se oženio i dobio prvo dete. Kad bi došao da poseti svog oca, svraćao je kod Fejt na kratko, popio bi čašu vina sa njenim ocem i starijom braćom, a Fejt bi začikavao zato što se zadevojčila i zapitkivao ima li udvarača i prosaca.

Bila je u godinama kad se devojke udaju. Kad je napunila sedamnaest, u kuću su počele sve češće da svraćaju starije žene, koje je jedva poznavala iz viđenja, i razgovarale potiho s majkom i ocem o Fejtinoj udaji.

Osećala je nemoćni bes svaki put kad bi je, šapćući, bez uzdržavanja odmeravale i značajno se smeškale klimajući glavama. Pokušala bi da izađe praveći se da nešto mora da obavi oko kuće, ali bi je majka zadržala i naredila da pripremi čaj i posluži gošće. Dok je prinosila šoljice, zagledale su je još više i ponekad joj sklanjale kosu sa lica hvaleći njene rumene obraze i visoko glatko čelo.

Imao je najlepše oči koje je Fejt do tada videla. Uvek osmehnute, pravile su venac sitnih bora u uglovima prema slepoočnicama. Susret sa Piterom bio je ugovoren između dve porodice, ali je Fejt od prvog trenutka osećala da se dogovor između njih dvoje desio odavno na nekom drugom mestu, da se znaju oduvek, da je susret bio sudbinski, da se nije mogao izbeći. Rupica na nešto istaknutoj bradi, tanki i uredni brkovi, kosa koja je uvek malo razbarušena i koju često sklanja sa čela – sve je to u devojci koja prvi put upoznaje ljubav izazivalo prijatnu nervozu u stomaku, drhtanje u grudima i osećaj slabosti u nogama. Već posle prvog susreta, Fejt je znala da će se udati za Pitera i to je jasno stavila do znanja i roditeljima i samom mladiću. On je gledao pravo u oči, gotovo ne trepćući, i osmehom joj potvrđivao da oseća i želi isto.

Venčanje je bilo brzo zakazano. Uzbuđenje je vladalo u celom selu. Fejt je sa majkom pakovala veliki kovčeg u koji je stalo celo njeno detinjstvo. Majka je bez objašnjenja izvadila lutke, koje je Fejt prethodno stavila na dno končega. Fejt je kriomice među suknje ubacila nekoliko knjiga, koje joj je Robert poklonio. Piterova majka je bila udovica. Živela je sa sinom jedincem u obližnjem selu, u kući u kojoj je, pred dolazak neveste, sebi namestila krevet u staroj Piterovoj sobici, a mladencima ostavila da sebi urede spavaću sobu sa masivnim krevetom i ormanom od orahovine. Došli su po Fejt konjskim kolima jednog vrelog julskog dana, kada je cela dolina bila obojena zlatnim klasjem.

Fejt se u žurbi pozdravila sa majkom, ocem, rodbinom i susedima. Jednom se samo okrenula da im mahne, a onda uzbuđeno i srećno stisla Piterovu ruku. Bila je nestrpljiva da započnu zajednički život. Nije ni slutila da je tada poslednji put videla svoju porodicu. 

                Krišom je ispod vela gledala u Pitera. Nabori i vez na tankoj prozirnoj tkanini, koja joj je pokrivala glavu i ramena, pravili su igru senki na njegovom licu. Crkva je bila puna sunca, a mlazevi svetlosti, koji su dolazili kroz vitraže na prozorima i u kojima su lebdela zrnca prašine, izgledali su nestvarno. Fejt je o ovom danu maštala, zamišljala ga je i o njemu sa drugaricama uz stidljivi kikot razgovarala. I svog budućeg muža je često slikala u glavi i nadevala mu razna imena. Trenutak kad joj je stavio prsten i zadržao njenu malu šaku između svojih, kad joj je pogledom bez ijedne reči obećao sebe, taj trenutak je bio izvan dometa njene mašte, daleko uzbudljiviji od ijedne ljubavne priče zapisane u knjigama. Kao da se uznela u nebo, kao da je hor anđela zapevao uz crkvene orgulje, kao da je sve, osim njih dvoje, nestalo i prestalo - vreme se zaustavilo i Fejt je poželela da tako zauvek ostane. Zauvek - prošaptao je Piter, a ona mu je ne pomerajući usne, bezglasno odgovorila: Zauvek. 

Visok čovek stoji sa moje desne strane. Naslanjam se na njega, pokušavam da podignem glavu i vidim njegovo lice, ali ne mogu. Osećam da je tu, pored mene, dok silina ljubavnog osećanja kao neobuzdani talas plavi celo moje biće, i htela bih da progovorim, želela bih da mu kažem da ostane, da se ne pomera, ali se muškarčevo telo od mene polako udaljava i sad više nisam sigurna da li je još uvek tu ili je nestao. Jer, ja ne mogu da pokrenem svoje telo, ni glavu ne uspevam da okrenem, pa se pretvaram u napregnut mišić, u sluh, u misao, i pokušavam da osetim ono što ne vidim. Tišina je zastrašujuća. Hladan i vlažan vazduh oko mog tela pravi vrtloge i ono počinje da se klati nesigurno, da gubi oslonac, da se podiže od zemlje. U grlu mi je vrisak, koji se ne čuje. U vidnom polju mi jetačka koja se približava i vrti se sve brže, dok ne postane tornado. Ja sam Doroti iz Čarobnjaka iz Oza! Gubim tle pod nogama, vetar okreće moje telo kao čigru, muka mi je, zatvaram oči i pomišljam da je ovo san, da Oz ne postoji. Ali, već u sledećem momentu ponovo osećam ono telo pored sebe, rame mi dotiče njegovu mišicu i sada uspevam da podignem glavu i pogledam u dobro poznato lice, koje je celo u nežnom osmehu, i usne koje mi kažu: Vreme je. Već u sledećem trenutku, mesto pored mene je opet prazno.

                Stojeći na kućnom pragu, opraštali su se dugo. Ni jedno nije htelo da izađe iz zagrljaja, da popusti stisak ruku, da prestane da gleda ono drugo u oči. Sunce se dizalo iznad zelenih pašnjakai oranica, cela dolina je mirisala na žetvu. Piter je netrepćući gledao svoju nevestu dok je na rame stavljaokȍsu. Fejt je u ruci stiskala zavežljaj sa njegovim ručkom. Ni jedno nije progovaralo. Stideli su se svojih osećanja, svoje želje da dan posle venčanja, jutro posle prve zajedničke noći provedu zajedno, da ih niko u toj novoosvojenoj sreći ne ometa. Ali, bilo je vreme poljskih radova, ječam je već stajao složen u stogove, a pšenica je dospela za žetvu, pa su muškarci još pre prvog sunca hitali u polje.

                Fejt je nevoljno zakoračila u kuću, gde je bilo nestvarno tiho. Piterova majka je već gotovila doručak za njih dve. Sledećeg leta će se ovde čuti dečji plač i gugutanje, pomislile su obe žene. A za koju godinu će smeh odjekivati kućom i deca će pomagati ocu u toku vršidbe. Fejt je požurila da počisti kuću dok joj osmeh nije silazio sa usana.

                Piter se uveče nije vratio kući.

Pognutih glava, domaćini su dolazili do njihovog kućnog praga i tu ostajali oborenih ramena, znojavi i umorni, kože opaljene suncem i mutnih očiju. Na pitanja i ženski plač su odgovarali zbunjeno, mucajući, tražeći utešnu reč, ali im to nije polazilo za rukom. Piter, njihov komšija i prijatelj, večito nasmejan, Piter koji je naporno radio još otkako mu je otac umro kad je imao samo deset godina, koji je uvek i svima pomagao, koji je posle napornog dana umeo da peva i veseli se sa ostalima - jednostavno je nestao. Kao i uvek do tada, ljudi iz sela su po dogovoru radili svi zajedno, tih dana su žnjeli njivu po njivu, pomagali jedni drugima da se posao što pre završi. Pitera niko nije video, pa su mislili da je ostao kod kuće sa svojom mladom, i šalili su se na njegov račun, i pripremali se da ga zadirkuju kad se uveče vrate iz polja. Zato su oni mlađi, nekolicina njegovih drugova, završivši posao, prvo skrenuli do Piterove kuće, bučni i veseli, sa spremnim šalama i raspoloženi za čašu vina. Ali, Piter se tog dana nije vratio kući.

                Celu noć su ga tražili pod svetlošću baklji, obišli su celo selo, sve puteve i puteljke koji su vodili do njega, stigli su čak do susednog sela i tamo se raspitivali da li je iko video mladog, visokog i naočitog muškarca sa kȍsom na desnom ramenu i zavežljajem u drugoj ruci.           

                Piter je nestao bez traga.

                Sledeće nedelje je Fejt sahranila njegovu majku i odmah posle sahrane krenula na put.

Jednog dana u ranu jesen, kad su grane jabukovih stabala otežale od zrelih plodova, stigla je u gradić koje je ležao u maloj udolini pored reke, sa stotinak kuća, školom i crkvom u centru. Miris natrulih i prezrelih plodova, koji su popadali na zemlju, punio je njene nozdrve. Prvi put posle dugog vremena je pomislila na roditeljsku kuću, koja je s jeseni mirisala na jabuke i dunje. Šta li sad rade, zapitala se, ali ni tad nije poželela da se vrati u svet iz koga je istrgnuta i kome, znala je to, više nikad ne može da pripada.

Nije pripadala nigde i nikome. Piterovim nestankom su u njoj presušila sećanja, osećanja, reči. Zaćutala je i sasušila se, ostarila za samo nekoliko dana. Nije mogla da ostane u kući u kojoj je započeo njihov zajednički život, pod krovom koji je čuvao uspomene na jednu noć neopisive sreće i jedan dan neizdrživog bola. Piterova majka nije imala kad da joj postane draga, ali ih je u danima posle njegovog nestanka, vezivao bol i nedostatak želje za životom. Starica je smrt želela i prihvatila kao spasenje.

Fejt nije nalazila razloge da živi, ali joj smrt nije bila bliska. Spakovala je nekoliko neophodnih stvari u zavežljaj i napustila kuću ne znajući kuda ide. Ali, znala je da se neće vratiti tamo odakle je krenula. Na dnu kovčega, ispod njenih haljina, ležale su knjige. Pogledala ih je ravnodušno, uzela nešto odeće i pustila poklopac da padne.  

Putovala je danima, uglavnom pešice, ali bi ponekad imala sreće da je povezu na konjskim zapregama. Na pitanje kuda ide, odgovarala bi da ide do najbližeg naselja, i ne znajući kako se ono zove, ni da li će se tamo zadržati. U svakom bi se raspitivala da li negde traže služavku. Ostala bi najduže dan ili dva, zaradila bi u nadnici skroman zajednički obrok i krov nad glavom, pa bi nastavila putovanje. Možda je posluga negde i bila potrebna, ali je Fejt tim ljudima bila nepoznata, pa su se pribojavali da je puste u svoje domove.

U mestašce koje je mirisalo na zrele jabuke stigla je kad je sunce bilo visoko i kad na ulici nije bilo skoro nikoga. Zaustavila se pored niske, široke, u belo okrečene zgrade i osluškivala žamor dečjih glasova. Škola je nju uvek privlačila. Mala škola u njenom selu, u koju su išli samo dečaci, bila je mesto na koje bi ponekad krišom i sa osećanjem ljubomore odlazila. Znatiželjno se približavala ulazu kad se začuo prodoran zvuk školskog zvona i samo trenutak kasnije deca su pohrlila napolje. Žena u strogoj, do grla zakopčanoj crnoj haljini, stajala je na gornjem stepeniku i pogledom ispraćala đake, a onda se okrenula prema Fejt i upitno je pogledala.

                U skromnoj kući na samom kraju glavne ulice, gde je živela učiteljica sa troje dece, Fejt je našla svoj novi dom. Sara je bila petnaestak godina starija od nje. Ostala je udovica još dok je pod srcem nosila treće dete. Bila je mudra, vredna i praktična. Kuhinja je uvek mirisala na pečeni hleb, a sobe za spavanje na čistu uštirkanu posteljinu. Ceo jedan zid kuhinje, koja je ujedno služila i kao trpezarija i dnevna soba, bio je pokriven policama sa knjigama. Dvorište iza kuće bilo je pretvoreno u povrtnjak oivičen lejama sa cvećem.

Fejt je prihvatila posao kao što se davljenik hvata za slamku. Radila je neprekidno, a oko dece i kuće je posla bilo uvek, pa bi je uveče savladao takav umor da je brzo padala u san bez snova. Nije mnogo pričala, nije se nikada smejala. Nije pokazivala emocije ni prema gazdarici ni prema njenoj deci, ali je bila pouzdana i pravična. I zahvalna što je dobila priliku da, kad već ne može da umre, onda bar živi daleko od svega što podseća na prošlost, da bude korisna i umorna. Umor je bio njen spas. Umor, od koga podrhtavaju udovi, koče se vrat i ramena, od koga oseća trnce u prstima i trunje u očima. Umor od koga na kraju dana utrnu sva čula, koji je uvede u dubok san čim dotakne jastuk. Na polici u dnevnoj sobi je pomerala knjige dok je brisala prašinu, ali ni jednom nije poželela da ih otvori, čak ni naslove ne bi pogledala. Knjige su nekada bile izvor radosti, ali su sad pripadale prošlom životu. Radost je bila zakopana duboko i daleko onog dana kad se Piter nije vratio kući.

Godine su prolazile jedna nalik drugoj. Deca su odrasla i otišla od kuće. Sara je i u svojim šezdesetim još uvek radila u školi i pomagala u crkvi. Fejt je i dalje vodila računa o domaćinstvu i maloj bašti, u kojoj je sada bilo više cveća nego povrća. Dve žene su, otkako su deca napustila kuću, provodile večeri pričajući uz pletivo. Fejt je s godinama smekšala, postala poverljivija, zavolela je Saru i radovala se svakog dana kad bi je videla kako se vraća kući sa posla. Počela je da se duže zadržava ispred police sa knjigama, da ih dotiče kao nešto sveto i stoga neprocenjivo vredno. Izvlačila je knjige jednu po jednu, čitala naslove, gladila korice, prinosila ih licu, zatvarala oči i prislanjala nos na nasumično otvorene stranice. Miris starih knjiga, koje su prošle kroz mnogo ruku, posebno je privlačio. Zamišljala je ljude koji su ih čitali, izmišljala njihove životne priče, ali ni jedna nije bila slična njenoj sudbini. U sebe je bilo najteže zaroniti. Ipak, na kraju jedne zime, koja je te godine bila neobično hladna i snežna, pa dve žene skoro da nisu izlazile iz kuće, osim kad su morale, Fejt je svojoj prijateljici počela da priča o rodnom selu, o dečjim igrama na zelenoj livadi, o tajni za koju roditelji nikad nisu saznali, o Robertu i knjigama, o Piteru... Posle takvih popodneva, Sara bi je zagrlila oko ramena i njihala kao malo dete, i nešto bi joj pevušila, pa bi je smestila u postelju i gladila joj kosu sve dok Fejt ne bi počela ujednačeno da diše. Sve dok ne bi zaspala.  

Kosa joj je sasvim pobelela, oči se suzile u dva proreza, a usne postale dve tanke linije. Nekad rumeni i bucmasti obrazi, sada su upali u mršavo lice, koje jedva da je podsećalo na Fejt iz mladosti. Bilo joj je tek nešto više od pedeset godina, ali je izgledala kao starica. Sve je ređe izlazila iz svoje sobice. Sara ju je, donoseći joj doručak, zaticala zavaljenu u velike meke jastuke, nadnesenu nad knjigom, sa crnom maramom, ispod koje su virili pramenovi retke kose. Celo prepodne je čitala u svojoj sobi, a onda bi pomogla Sari oko pripremanja ručka i sklanjanja posuđa, pa bi se ponovo se povlačila u svoju sobu. I dalje su često zajedno plele ili vezle, zimi pored kamina, a leti na tremu, i tu bi se pokatkad nastavila priča o Piteru, ali i o Fejtinim roditeljima, koji sigurno više nisu bili među živima. Osećaj krivice je grizao njenu dušu, krnjio lepa sećanja na sigurno detinjstvo, na ljubav kojom je bila okružena. Preokupirana gubitkom čoveka sa kojim je trebalo da dočeka starost, Fejt je osećala iracionalnu mržnju prema onima koji su bili stariji od njega, a dočekali su pozne godine. Dugo je to osećanje bilo prikrivano maskom ličnog bola, sve dok jednom u ogledalu nije videla svoje do neprepoznavanja izmenjeno lice i neutešno zaplakala. Prvi put od Piterovog nestanka, Fejt je pustila suze. Ridala je glasno, celo telo joj se treslo, grč joj je izobličio lice, povijena ramena su se tresla i nije bilo nikoga i ničega što je moglo zaustaviti provalu osećanja konačnosti i kajanja što je sebično, u svojoj nesreći, zaboravila roditelje i braću, napustila ih kao što je nju napustila nada da će se Piter ikada vratiti, ili da će makar saznati šta mu se dogodilo i gde mu je grob.

Bilo je rano letnje jutro i kuhinja je bila sva okupana suncem, dok je Sara sipala kafu i stavljala je na mali poslužavnik zajedno sa komadom hleba i maslaca. Iz sobička pokraj kuhinje začula je zvuk kao da je nešto palo na pod. Ovorila je vrata i zatekla Fejt kako pokušava da, ležeći u postelji, dohvati knjigu koja joj je ispala. Sara je sela na ivicu kreveta i odmah je znala da njena družbenica, njena prijateljica, koju je volela kao ćerku, neće dočekati noć.

Pomogla joj je da se okupa, očešljala joj je kosu i vezala je u tanku pletenicu, pokušala je da je nahrani, ali je Fejt odbila hranu. Skuvala joj je čaj, ali se i on netaknut ohladio. Fejt nije govorila. Ležala je sa glavom u Sarinom krilu. Dok su joj suze ostavljale trag na suvim obrazima, gledala je u Sarine oči i znala je da ona sve razume. Da je voli. Da joj je zahvalna. I da je pušta da ode.

Do kasno u noć, Sara je držala već ukrućeno telo u svom krilu, milovala joj kosu i molila se Bogu da primi dušu žene koju je zavolela kao rođeno dete. Pred zoru je pozvala sveštenika.

Nepoznata žena mi se unosi u lice. Razgleda me, gladi moje obraze. Plače kao da je neko umro. Kao da sam ja umrla. Nisam! Hoću da vičem, ali ne mogu. Pokušavam da se pomerim, ali ne ide. Lice se udaljava i približava, a onda nestaje i iznad mene je samo nebo, belo i besprekorno. Moje telo leti bez napora, uspinje se nevidljivom stazom. Sa visine gledam svoju ljušturu kako leži u naručju moje majke.  

ASTIKJA

                Telo mi je nepomično, ušuškano u zagrljaju žene koja ima najlepše i najnežnije oči. Gledam u te oči i smešim se. I znam da ona vidi taj osmeh i da se i ona meni osmehuje. Jedna zlatna tačka u dužici njenog levog oka postaje sve veća, otvara se kao kad sunce napravi procep u nebu posle oluje, i ja vidim svoje telo u naručju pogurene žene, koja se njiše, i čujem uspavanku koju mi je majka davno pevala ljuljajući me u kolevci. Žao mi je što je ostavljam, ali me srebrni zrak podiže i dve ženske figure su sve manje, dok potpuno ne nestanu. Trebalo je da joj nešto kažem, da je zagrlim. Beli put se otvara i sad već idem poznatom stazom i pitam se koga ću ovog puta prvo ugledati.

                U susret mi ide majka. Ima Sarine oči. Obučena je u jednostavnu dugačku belu haljinu. Duge kose raspuštene po ramenima, hoda kao da lebdi. Trčim joj u naručje, spuštam glavu na njene grudi, čvrsto je grlim oko struka, ali ona ne daje znak da me poznaje. To sam ja, Astikja, prva progovaram. A ko bi drugi bio, kaže majka tihim glasom i spušta dlan na moju kosu. Umirena, odvajam se od nje i puštam je da ode. A onda vidim kako mi iz belog oblaka prilaze oni kojima pripadam i ja im srećna letim u susret.

---

[1]Fejt na engleskom znači vera

[2]Paolo Koeljo

[3]Tristan i Izolda (engl. Tristan and Iseult) je stara keltska priča o tragičnoj ljubavi dvoje mladih.

PODELITE OVAJ TEKST NA: