детаљ слике: pixabay.com

ЗОВЕМ СЕ АСТИКЈА (УЧЕЊЕ ДУШЕ) III део

Књижевна радионица Кордун од 8. јула објављује у наставцима(5) роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“ Душице Ивановић, писца из Торонта. Данас доносимо III део!

роман Астикја, корице

Рецензент Гордана Влајић је написала да је „ауторка, комбинујући наратора посматрача, наратора слушаоца и струје свести, подарила српској књижевности модеран и донекле експериментални роман са свим елементима бесмртности.“ 

Уместо најаве и позива да на нашем сајту читате роман о души која учи кроз многе животе, ево неколико утисака оних који су роман читали:

„Зовем се Астикја“- ово је моја прича! (Д.Ј.)

Књига носи у себи универзалну љубав и наду. (Г.С.)

Ваше име је у пуном складу са оним што пишете. (В.В.)

Роман који се чита у даху, који доноси смирење, роман пун доброте. (Г.С.)

Предиван језик и стил, течан, свиленкаст, ошишан као вимблдонска трава... Ништа не штрчи, ничега не мањка. (Д.Т.)

Аутор: Душица Ивановић

Издавач: АРТЕ, Београд, 2019.

Суиздавач: Књижевна радионица „Кордун“ 

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ: ФЕЈТ*

Најважније сусрете душе договарају много пре него што су се тела видела.*

                                Чула је мајчин глас како је дозива. Знала је да би морала да се врати кући, јер је сунце било ниско и време је било за вечеру. Али, Фејт није могла да остави књигу сад кад су Тристан и Изолда* решили да узму љубавни напитак. Њена љубав према књигама, посебно романтичним причама о трагичним јунацима, почела је још кад је са девет година тајно, уз помоћ свог старијег рођака, научила да чита и пише. Роберт је био њен брат од тетке, мајчине најстарије сестре. Школовао се у граду и кући долазио само преко лета и за Божић. Сва деца у фамилији су га волела, не само зато што им је доносио бомбоне, него је умео и да се са њима игра онако како одрасли нису знали. Био је маштовит и пажљив, нежан према својим млађим сестрама и рођацима, увек спреман да са њима уђе у неку авантуру.

                Једном, док је листала његове књиге, Фејт је запитала Роберта да ли би хтео да је научи да чита. Помиловао је по златној коси и без двоумљења пристао. Пре него што је Роберт крајем августа кренуо назад у школу, Фејт је већ знала сва слова. Следећег лета добила је од њега своју прву књигу: Приче о краљу Артуру и витезовима округлог стола.

                Родитељи нису о томе ништа знали. Књигу је, излазећи из куће, вешто сакрила између сукње и подсукње и успела се трчећи на брдашце изнад села, на коме је један багрем правио дебелу хладовину. Ту је провела сате у читању, а на крају дана је драгоцени поклон, умотан у мараму, сакрила у напрслину у стаблу. Сваког дана се враћала и настављала читање. Извукла би се из игре, баш кад су деца била најгласнија, и враћала би се пре него што би почели да се разилазе кућама. Кад су запиткивања о томе где проводи дан постала чешћа, враћала се кући руку пуних пољског цвећа, а касније, у јесен, скупљала је опало лишће, које је сушила и чувала у својој соби.

                Фејт је била све вештија у позајмљивању и неприметном враћању прочитаних књига. Са једанаест година, већ је прочитала скоро све књиге у својој кући и кући својих рођака. Није их било много. Поред Библије, ретко ко је имао више од две-три књиге, а и њих је мало ко читао. Дечаци су ишли у школу, али већину читање није занимало. Девојчице су васпитане тако да буду спремне да једног дана брину о кући и деци, учили су их да кувају, ткају, шију, крпе и везу, али је читање сматрано непотребним и опасним знањем за било које лепо васпитано женско дете.

Трчим низ падину вриштећи од задовољства. Испред мене јурцају дечаци у кратким панталонама и девојчице у широким сукњицама. Покушавам да их стигнем, али сам спорија од њих, што не умањује моју радост. Дан је блистав, небо без облака, светло зелена трава голица ми потколенице. Гледам у своје браон ципеле са каишчићима и беле сокне, у гола колена (на десном је велика свежа краста и то колено ме боли сваки пут кад га савијем), а онда опет гледам испред себе и на крају падине видим дрво велике крошње. Ту се, задувана од јурњаве, заустављам пазећи да ме она деца не примете и седам у дебелу хладовину. Млак ветар ми мази вруће образе док исправљам болно колено, наслањам се удобно на дебело стабло и тонем у сан.

                Фејт је имала безбрижно детињство. Отац и мајка били су вредни и богобојажљиви људи, који су редовно одлазили у цркву и децу васпитавали у истом духу. Однос према мушкој и женској деци је био различит, али су сва деца била једнако вољена и увек збринута и заштићена.

Одрастајући, Фејт је све више осећала терет своје тајне и неправду коју су јој је породица и цело друштво наносили забраном читања књига. Желела је некоме да се повери, да се похвали наученим, да подели са најближима лепоту чудесних прича кроз које је упознавала један сасвим другачији свет, свет витезова и дама, свет каваљера и романтичних љубави, свет у коме једноставна девојка, као она, проналази свог принца. Роберт је сада ретко долазио. После завршене школе, отишао је у град да буде учитељ, тамо се оженио и добио прво дете. Кад би дошао да посети свог оца, свраћао је код Фејт на кратко, попио би чашу вина са њеним оцем и старијом браћом, а Фејт би зачикавао зато што се задевојчила и запиткивао има ли удварача и просаца.

Била је у годинама кад се девојке удају. Кад је напунила седамнаест, у кућу су почеле све чешће да свраћају старије жене, које је једва познавала из виђења, и разговарале потихо с мајком и оцем о Фејтиној удаји.

Осећала је немоћни бес сваки пут кад би је, шапћући, без уздржавања одмеравале и значајно се смешкале климајући главама. Покушала би да изађе правећи се да нешто мора да обави око куће, али би је мајка задржала и наредила да припреми чај и послужи гошће. Док је приносила шољице, загледале су је још више и понекад јој склањале косу са лица хвалећи њене румене образе и високо глатко чело.

Имао је најлепше очи које је Фејт до тада видела. Увек осмехнуте, правиле су венац ситних бора у угловима према слепоочницама. Сусрет са Питером био је уговорен између две породице, али је Фејт од првог тренутка осећала да се договор између њих двоје десио одавно на неком другом месту, да се знају одувек, да је сусрет био судбински, да се није могао избећи. Рупица на нешто истакнутој бради, танки и уредни бркови, коса која је увек мало разбарушена и коју често склања са чела – све је то у девојци која први пут упознаје љубав изазивало пријатну нервозу у стомаку, дрхтање у грудима и осећај слабости у ногама. Већ после првог сусрета, Фејт је знала да ће се удати за Питера и то је јасно ставила до знања и родитељима и самом младићу. Он је гледао право у очи, готово не трепћући, и осмехом јој потврђивао да осећа и жели исто.

Венчање је било брзо заказано. Узбуђење је владало у целом селу. Фејт је са мајком паковала велики ковчег у који је стало цело њено детињство. Мајка је без објашњења извадила лутке, које је Фејт претходно ставила на дно кончега. Фејт је криомице међу сукње убацила неколико књига, које јој је Роберт поклонио. Питерова мајка је била удовица. Живела је са сином јединцем у оближњем селу, у кући у којој је, пред долазак невесте, себи наместила кревет у старој Питеровој собици, а младенцима оставила да себи уреде спаваћу собу са масивним креветом и орманом од ораховине. Дошли су по Фејт коњским колима једног врелог јулског дана, када је цела долина била обојена златним класјем.

Фејт се у журби поздравила са мајком, оцем, родбином и суседима. Једном се само окренула да им махне, а онда узбуђено и срећно стисла Питерову руку. Била је нестрпљива да започну заједнички живот. Није ни слутила да је тада последњи пут видела своју породицу. 

                Кришом је испод вела гледала у Питера. Набори и вез на танкој прозирној тканини, која јој је покривала главу и рамена, правили су игру сенки на његовом лицу. Црква је била пуна сунца, а млазеви светлости, који су долазили кроз витраже на прозорима и у којима су лебдела зрнца прашине, изгледали су нестварно. Фејт је о овом дану маштала, замишљала га је и о њему са другарицама уз стидљиви кикот разговарала. И свог будућег мужа је често сликала у глави и надевала му разна имена. Тренутак кад јој је ставио прстен и задржао њену малу шаку између својих, кад јој је погледом без иједне речи обећао себе, тај тренутак је био изван домета њене маште, далеко узбудљивији од иједне љубавне приче записане у књигама. Као да се узнела у небо, као да је хор анђела запевао уз црквене оргуље, као да је све, осим њих двоје, нестало и престало - време се зауставило и Фејт је пожелела да тако заувек остане. Заувек - прошаптао је Питер, а она му је не померајући усне, безгласно одговорила: Заувек. 

Висок човек стоји са моје десне стране. Наслањам се на њега, покушавам да подигнем главу и видим његово лице, али не могу. Осећам да је ту, поред мене, док силина љубавног осећања као необуздани талас плави цело моје биће, и хтела бих да проговорим, желела бих да му кажем да остане, да се не помера, али се мушкарчево тело од мене полако удаљава и сад више нисам сигурна да ли је још увек ту или је нестао. Јер, ја не могу да покренем своје тело, ни главу не успевам да окренем, па се претварам у напрегнут мишић, у слух, у мисао, и покушавам да осетим оно што не видим. Тишина је застрашујућа. Хладан и влажан ваздух око мог тела прави вртлоге и оно почиње да се клати несигурно, да губи ослонац, да се подиже од земље. У грлу ми је врисак, који се не чује. У видном пољу ми јетачка која се приближава и врти се све брже, док не постане торнадо. Ја сам Дороти из Чаробњака из Оза! Губим тле под ногама, ветар окреће моје тело као чигру, мука ми је, затварам очи и помишљам да је ово сан, да Оз не постоји. Али, већ у следећем моменту поново осећам оно тело поред себе, раме ми дотиче његову мишицу и сада успевам да подигнем главу и погледам у добро познато лице, које је цело у нежном осмеху, и усне које ми кажу: Време је. Већ у следећем тренутку, место поред мене је опет празно.

                Стојећи на кућном прагу, опраштали су се дуго. Ни једно није хтело да изађе из загрљаја, да попусти стисак руку, да престане да гледа оно друго у очи. Сунце се дизало изнад зелених пашњакаи ораница, цела долина је мирисала на жетву. Питер је нетрепћући гледао своју невесту док је на раме стављаокȍсу. Фејт је у руци стискала завежљај са његовим ручком. Ни једно није проговарало. Стидели су се својих осећања, своје жеље да дан после венчања, јутро после прве заједничке ноћи проведу заједно, да их нико у тој новоосвојеној срећи не омета. Али, било је време пољских радова, јечам је већ стајао сложен у стогове, а пшеница је доспела за жетву, па су мушкарци још пре првог сунца хитали у поље.

                Фејт је невољно закорачила у кућу, где је било нестварно тихо. Питерова мајка је већ готовила доручак за њих две. Следећег лета ће се овде чути дечји плач и гугутање, помислиле су обе жене. А за коју годину ће смех одјекивати кућом и деца ће помагати оцу у току вршидбе. Фејт је пожурила да почисти кућу док јој осмех није силазио са усана.

                Питер се увече није вратио кући.

Погнутих глава, домаћини су долазили до њиховог кућног прага и ту остајали оборених рамена, знојави и уморни, коже опаљене сунцем и мутних очију. На питања и женски плач су одговарали збуњено, муцајући, тражећи утешну реч, али им то није полазило за руком. Питер, њихов комшија и пријатељ, вечито насмејан, Питер који је напорно радио још откако му је отац умро кад је имао само десет година, који је увек и свима помагао, који је после напорног дана умео да пева и весели се са осталима - једноставно је нестао. Као и увек до тада, људи из села су по договору радили сви заједно, тих дана су жњели њиву по њиву, помагали једни другима да се посао што пре заврши. Питера нико није видео, па су мислили да је остао код куће са својом младом, и шалили су се на његов рачун, и припремали се да га задиркују кад се увече врате из поља. Зато су они млађи, неколицина његових другова, завршивши посао, прво скренули до Питерове куће, бучни и весели, са спремним шалама и расположени за чашу вина. Али, Питер се тог дана није вратио кући.

                Целу ноћ су га тражили под светлошћу бакљи, обишли су цело село, све путеве и путељке који су водили до њега, стигли су чак до суседног села и тамо се распитивали да ли је ико видео младог, високог и наочитог мушкарца са кȍсом на десном рамену и завежљајем у другој руци.           

                Питер је нестао без трага.

                Следеће недеље је Фејт сахранила његову мајку и одмах после сахране кренула на пут.

Једног дана у рану јесен, кад су гране јабукових стабала отежале од зрелих плодова, стигла је у градић које је лежао у малој удолини поред реке, са стотинак кућа, школом и црквом у центру. Мирис натрулих и презрелих плодова, који су попадали на земљу, пунио је њене ноздрве. Први пут после дугог времена је помислила на родитељску кућу, која је с јесени мирисала на јабуке и дуње. Шта ли сад раде, запитала се, али ни тад није пожелела да се врати у свет из кога је истргнута и коме, знала је то, више никад не може да припада.

Није припадала нигде и никоме. Питеровим нестанком су у њој пресушила сећања, осећања, речи. Заћутала је и сасушила се, остарила за само неколико дана. Није могла да остане у кући у којој је започео њихов заједнички живот, под кровом који је чувао успомене на једну ноћ неописиве среће и један дан неиздрживог бола. Питерова мајка није имала кад да јој постане драга, али их је у данима после његовог нестанка, везивао бол и недостатак жеље за животом. Старица је смрт желела и прихватила као спасење.

Фејт није налазила разлоге да живи, али јој смрт није била блиска. Спаковала је неколико неопходних ствари у завежљај и напустила кућу не знајући куда иде. Али, знала је да се неће вратити тамо одакле је кренула. На дну ковчега, испод њених хаљина, лежале су књиге. Погледала их је равнодушно, узела нешто одеће и пустила поклопац да падне.  

Путовала је данима, углавном пешице, али би понекад имала среће да је повезу на коњским запрегама. На питање куда иде, одговарала би да иде до најближег насеља, и не знајући како се оно зове, ни да ли ће се тамо задржати. У сваком би се распитивала да ли негде траже служавку. Остала би најдуже дан или два, зарадила би у надници скроман заједнички оброк и кров над главом, па би наставила путовање. Можда је послуга негде и била потребна, али је Фејт тим људима била непозната, па су се прибојавали да је пусте у своје домове.

У месташце које је мирисало на зреле јабуке стигла је кад је сунце било високо и кад на улици није било скоро никога. Зауставила се поред ниске, широке, у бело окречене зграде и ослушкивала жамор дечјих гласова. Школа је њу увек привлачила. Мала школа у њеном селу, у коју су ишли само дечаци, била је место на које би понекад кришом и са осећањем љубоморе одлазила. Знатижељно се приближавала улазу кад се зачуо продоран звук школског звона и само тренутак касније деца су похрлила напоље. Жена у строгој, до грла закопчаној црној хаљини, стајала је на горњем степенику и погледом испраћала ђаке, а онда се окренула према Фејт и упитно је погледала.

                У скромној кући на самом крају главне улице, где је живела учитељица са троје деце, Фејт је нашла свој нови дом. Сара је била петнаестак година старија од ње. Остала је удовица још док је под срцем носила треће дете. Била је мудра, вредна и практична. Кухиња је увек мирисала на печени хлеб, а собе за спавање на чисту уштиркану постељину. Цео један зид кухиње, која је уједно служила и као трпезарија и дневна соба, био је покривен полицама са књигама. Двориште иза куће било је претворено у повртњак оивичен лејама са цвећем.

Фејт је прихватила посао као што се дављеник хвата за сламку. Радила је непрекидно, а око деце и куће је посла било увек, па би је увече савладао такав умор да је брзо падала у сан без снова. Није много причала, није се никада смејала. Није показивала емоције ни према газдарици ни према њеној деци, али је била поуздана и правична. И захвална што је добила прилику да, кад већ не може да умре, онда бар живи далеко од свега што подсећа на прошлост, да буде корисна и уморна. Умор је био њен спас. Умор, од кога подрхтавају удови, коче се врат и рамена, од кога осећа трнце у прстима и труње у очима. Умор од кога на крају дана утрну сва чула, који је уведе у дубок сан чим дотакне јастук. На полици у дневној соби је померала књиге док је брисала прашину, али ни једном није пожелела да их отвори, чак ни наслове не би погледала. Књиге су некада биле извор радости, али су сад припадале прошлом животу. Радост је била закопана дубоко и далеко оног дана кад се Питер није вратио кући.

Године су пролазиле једна налик другој. Деца су одрасла и отишла од куће. Сара је и у својим шездесетим још увек радила у школи и помагала у цркви. Фејт је и даље водила рачуна о домаћинству и малој башти, у којој је сада било више цвећа него поврћа. Две жене су, откако су деца напустила кућу, проводиле вечери причајући уз плетиво. Фејт је с годинама смекшала, постала поверљивија, заволела је Сару и радовала се сваког дана кад би је видела како се враћа кући са посла. Почела је да се дуже задржава испред полице са књигама, да их дотиче као нешто свето и стога непроцењиво вредно. Извлачила је књиге једну по једну, читала наслове, гладила корице, приносила их лицу, затварала очи и прислањала нос на насумично отворене странице. Мирис старих књига, које су прошле кроз много руку, посебно је привлачио. Замишљала је људе који су их читали, измишљала њихове животне приче, али ни једна није била слична њеној судбини. У себе је било најтеже заронити. Ипак, на крају једне зиме, која је те године била необично хладна и снежна, па две жене скоро да нису излазиле из куће, осим кад су морале, Фејт је својој пријатељици почела да прича о родном селу, о дечјим играма на зеленој ливади, о тајни за коју родитељи никад нису сазнали, о Роберту и књигама, о Питеру... После таквих поподнева, Сара би је загрлила око рамена и њихала као мало дете, и нешто би јој певушила, па би је сместила у постељу и гладила јој косу све док Фејт не би почела уједначено да дише. Све док не би заспала.  

Коса јој је сасвим побелела, очи се сузиле у два прореза, а усне постале две танке линије. Некад румени и буцмасти образи, сада су упали у мршаво лице, које једва да је подсећало на Фејт из младости. Било јој је тек нешто више од педесет година, али је изгледала као старица. Све је ређе излазила из своје собице. Сара ју је, доносећи јој доручак, затицала заваљену у велике меке јастуке, наднесену над књигом, са црном марамом, испод које су вирили праменови ретке косе. Цело преподне је читала у својој соби, а онда би помогла Сари око припремања ручка и склањања посуђа, па би се поново се повлачила у своју собу. И даље су често заједно плеле или везле, зими поред камина, а лети на трему, и ту би се покаткад наставила прича о Питеру, али и о Фејтиним родитељима, који сигурно више нису били међу живима. Осећај кривице је гризао њену душу, крњио лепа сећања на сигурно детињство, на љубав којом је била окружена. Преокупирана губитком човека са којим је требало да дочека старост, Фејт је осећала ирационалну мржњу према онима који су били старији од њега, а дочекали су позне године. Дуго је то осећање било прикривано маском личног бола, све док једном у огледалу није видела своје до непрепознавања измењено лице и неутешно заплакала. Први пут од Питеровог нестанка, Фејт је пустила сузе. Ридала је гласно, цело тело јој се тресло, грч јој је изобличио лице, повијена рамена су се тресла и није било никога и ничега што је могло зауставити провалу осећања коначности и кајања што је себично, у својој несрећи, заборавила родитеље и браћу, напустила их као што је њу напустила нада да ће се Питер икада вратити, или да ће макар сазнати шта му се догодило и где му је гроб.

Било је рано летње јутро и кухиња је била сва окупана сунцем, док је Сара сипала кафу и стављала је на мали послужавник заједно са комадом хлеба и маслаца. Из собичка покрај кухиње зачула је звук као да је нешто пало на под. Оворила је врата и затекла Фејт како покушава да, лежећи у постељи, дохвати књигу која јој је испала. Сара је села на ивицу кревета и одмах је знала да њена дружбеница, њена пријатељица, коју је волела као ћерку, неће дочекати ноћ.

Помогла јој је да се окупа, очешљала јој је косу и везала је у танку плетеницу, покушала је да је нахрани, али је Фејт одбила храну. Скувала јој је чај, али се и он нетакнут охладио. Фејт није говорила. Лежала је са главом у Сарином крилу. Док су јој сузе остављале траг на сувим образима, гледала је у Сарине очи и знала је да она све разуме. Да је воли. Да јој је захвална. И да је пушта да оде.

До касно у ноћ, Сара је држала већ укрућено тело у свом крилу, миловала јој косу и молила се Богу да прими душу жене коју је заволела као рођено дете. Пред зору је позвала свештеника.

Непозната жена ми се уноси у лице. Разгледа ме, глади моје образе. Плаче као да је неко умро. Као да сам ја умрла. Нисам! Хоћу да вичем, али не могу. Покушавам да се померим, али не иде. Лице се удаљава и приближава, а онда нестаје и изнад мене је само небо, бело и беспрекорно. Моје тело лети без напора, успиње се невидљивом стазом. Са висине гледам своју љуштуру како лежи у наручју моје мајке.  

АСТИКЈА

                Тело ми је непомично, ушушкано у загрљају жене која има најлепше и најнежније очи. Гледам у те очи и смешим се. И знам да она види тај осмех и да се и она мени осмехује. Једна златна тачка у дужици њеног левог ока постаје све већа, отвара се као кад сунце направи процеп у небу после олује, и ја видим своје тело у наручју погурене жене, која се њише, и чујем успаванку коју ми је мајка давно певала љуљајући ме у колевци. Жао ми је што је остављам, али ме сребрни зрак подиже и две женске фигуре су све мање, док потпуно не нестану. Требало је да јој нешто кажем, да је загрлим. Бели пут се отвара и сад већ идем познатом стазом и питам се кога ћу овог пута прво угледати.

                У сусрет ми иде мајка. Има Сарине очи. Обучена је у једноставну дугачку белу хаљину. Дуге косе распуштене по раменима, хода као да лебди. Трчим јој у наручје, спуштам главу на њене груди, чврсто је грлим око струка, али она не даје знак да ме познаје. То сам ја, Астикја, прва проговарам. А ко би други био, каже мајка тихим гласом и спушта длан на моју косу. Умирена, одвајам се од ње и пуштам је да оде. А онда видим како ми из белог облака прилазе они којима припадам и ја им срећна летим у сусрет.

---

[1]Фејт на енглеском значи вера

[2]Паоло Коељо

[3]Тристан и Изолда (енгл. Tristan and Iseult) је стара келтска прича о трагичној љубави двоје младих.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: