detalj slike: pixabay.com

Vuk 

Ju­tro se pro­te­za­lo u ne­koj neo­bič­noj spi­ra­li po ci­je­lom kra­jo­li­ku. Sun­ce je bi­lo iza­šlo, ali ni­je se vi­dje­lo. Pla­ni­na kao da je utr­nu­la od du­gog mi­ro­va­nja, re­klo bi se da se ni­šta ne po­mje­ra. Či­ni mi se da sam ju­tros sa­mo jed­nom čuo or­la. Mo­ra da su mu se oči za­ma­gli­le, pa se od­ma­ra na vr­hu pla­ni­ne, ali ipak, po­vrh mo­jih opa­ža­nja, pro­sti­re po­gled niz­br­di­com ju­tra ko­je tek što ni­je kli­znu­lo u ča­ro­li­ju da­na i lo­vi ze­ca. Pro­lje­će je. U nje­dri­ma pri­ro­de od­zva­nja du­bok bruj umil­ni­ih gla­so­va, da bi pro­lje­će sva­kom čo­vje­ku bi­lo po vo­lji. Sve je po­ta­man, sve ona­ko ka­ko baš tre­ba da bu­de.

Vuk je pred pe­ći­nom opru­žen žmir­kao i če­kao na mig da kre­ne­mo uta­ba­nim sta­za­ma ko­je smo sa­mi pro­ga­za­li. Ku­da će­mo? Go­to­vo ni­kad ni­smo ima­li poj­ma gde da se upu­ti­mo. Kre­nu­li bi­smo ona­ko, pa gde za­vr­ši­mo tog da­na. Vuk je vo­lio da za­jed­no si­đe­mo u se­lo Ja­go­ri­cu, da ga obi­đe­mo, ode­mo u pro­dav­ni­cu da bi­smo se snab­dje­li neo­p­hod­nim sit­ni­ca­ma, sre­li se sa Mi­da­rom, po­zdra­vlja­li dje­cu ko­ja bi sa stra­hom pro­la­zi­la po­red nas dvo­ji­ce, a oni od­va­žni­ji bi nam pri­šli i po­ma­zi­li pra­vog vu­ka. Vo­li on dje­cu, vo­li sve lju­de, ali nje­go­va ćud za njih je ne­po­u­zda­na i to stva­ra strah zbog ko­ga ga ipak iz­bje­ga­va­ju. Ni­kad on ne bi ni na ko­ga na­sr­nuo, osim ako bi ne­ko po­ku­šao me­ne da ugro­zi, jer sma­trao me za svog vo­đu, pred­vod­ni­ka u na­šem me­đu­sob­nom po­ret­ku. Od­ra­stao je uz me­ne još dok je bio šte­ne. Bio sam mu maj­ka po nje­go­vim osje­ća­nji­ma, jer kao šte­nac uvi­jek je tra­žio da  osje­ti to­pli­nu mog ti­je­la i da mi se gla­vom na­slo­ni na gru­di slu­ša­ju­ći ot­ku­ca­je sr­ca. Da­nas ima obi­čaj isto to da ura­di u tre­nu­ci­ma kad se bla­že­nost pro­spe svu­da oko nas, a mi pred pe­ći­nom pod to­plim zra­ci­ma sun­ca pro­cvje­ta­va­mo od mi­li­ne.

Ide­mo u se­lo. Obi­ći će­mo mo­ju po­ro­dič­nu ku­ću u Ja­go­ri­ci, u ko­joj je ži­vot za­mro ot­kad je moj Anan sklo­pio oči. Pri­ča­ju lju­di sva­šta. Go­vo­re da je ne­ko u ku­ći, da do­la­zi i tu bo­ra­vi, ali ni­kad ne iz­la­zi, i da ga još ni­ko ni­je vi­dio. Ni­sam se to­ga pla­šio. Znam svo­ju rod­nu ku­ću i kad se sje­tim svo­jih po­koj­ni­ka, on­da znam da ne­ko osje­ća po­tre­bu da po­ho­di na­še sve­to mje­sto. Mo­ja ba­ba Ani­na, ka­ko joj je bi­lo pra­vo kr­šte­no ime ko­je joj je iza­brao kum To­dor, što je po nje­mu zna­či­lo svi­je­ća, ma­da su je ne­ki zva­li Ana, a ne­ki Ani­ka, vje­ro­vat­no po­že­li da tu svra­ti. Le­gen­da ka­že da je u Tur­skom gra­du Ani, po­pu­lar­no zva­nom „grad hi­lja­du i jed­ne cr­kve,, gor­je­la svi­je­ća ko­ju ni­je mo­glo ni­šta uga­si­ti. Sma­tra­lo se da ju je upa­lio Duh Sve­ti, a zva­li su je „Ani­na“ i pro­gla­si­li je za­štit­ni­kom gra­da, sve dok jed­ne no­ći ni­je blje­snu­la olu­ja ta­ko stra­šna da je sve po­gro­mi­la pred so­bom. Uga­si­la je i svi­je­ću „Ani­nu“, ali je ni­je po­mje­ri­la, osta­la je i da­lje na svom mje­stu če­ka­ju­ći vje­ro­vat­no bo­žan­ski bla­go­slov da je po­no­vo upa­li.  Mo­ja Ani­na je umr­la 2. ma­ja; te go­di­ne je, tog da­na bio ta­ko ve­lik blje­sak na ne­bu ko­ji je slu­tio na stra­šnu olu­ju. Od ta­da su se lju­di po­če­li ne­ka­ko po­vla­či­ti u se­be i sa ne­vje­ri­com gle­da­ti na sva de­ša­va­nja ko­ja su sli­je­di­la, pla­še­ći se i za vla­sti­ti ži­vot. I, bi olu­ja! Odu­va­la je sve što se da­lo odu­va­ti, i ka­men na ka­me­nu se uz­dr­mao. Olu­ja je bi­la to­li­ko sil­na i ne­u­mo­lji­va, da ni­je bi­lo ni­ka­kve mo­guć­no­sti da se sa­hra­ni Ani­na. Osta­la je da le­ži na po­smrt­nom od­ru, pre­pu­šte­na vi­šoj si­li ko­ja će je is­pra­ti u vječ­ni mir. Tad sam bio mlad, mo­glo bi se re­ći, još di­je­te. Ni­sam ma­rio za sud­bi­nu. Gu­bio sam se u lu­do­sti­ma, a pro­na­la­zio u po­vrat­ku po­sto­je­ćim vri­jed­no­sti­ma. Moj Anan je bri­nuo jed­na­ko o ži­vi­ma i o mr­tvi­ma. Ni­je mo­gao pre­ža­li­ti što svo­ju Ani­nu ni­je do­stoj­no is­pra­tio na onaj svi­jet. Ka­da se vra­tio ku­ći, Ani­ne vi­še ni­je bi­lo, na ve­li­kom sto­lu u ve­li­koj so­bi, ni tra­ga ni gla­sa. Te­ško se mi­rio sa pra­zni­nom ko­ju je osta­vi­la iza se­be. On ju je zvao Májka.

Od pe­ći­ne do na­še po­ro­dič­ne ku­će bi­lo je šu­mo­vi­to, a jed­nim di­je­lom iz­nad pu­ta vi­dje­lo se otvo­re­no ne­bo oda­kle je po­gled pu­cao u ma­štu. Ka­ko je ta­mo, ko ta­mo ži­vi? Svje­tlost, na­ša sa­put­ni­ca, u tom pred­je­lu nam se ne­se­bič­no po­da­va­la. Kad bi­smo no­ću išli istim pu­tem, pi­li bi­smo mje­se­či­nu. Vuk je osje­ćao ne­ke po­seb­ne vi­bra­ci­je i znao je da uži­va u tom tre­nut­ku oba­sja­nja; nje­go­vo krat­ko cvi­lje­nje i umi­lja­va­nje po­gle­dom oda­va­lo je ko­li­ko je sre­ćan. Spu­šta­li smo se pu­tem pre­ma ku­ći. Sun­ce se već iz­di­glo i mo­gli smo vi­dje­ti or­la ka­ko is­tra­žu­je bu­si­je iza ko­jih se kri­ju ze­če­vi. Kad bi za­klik­tao, vuk bi sa­mo za­vr­tio re­pom i ba­cio mi po­gled usred osmi­je­ha. Ka­da bi­smo se pri­bli­ža­va­li ku­ći, vuk bi uvi­jek za­stao i pu­stio me­ne da bu­dem pr­vi. Umi­rio bi se i ma­zio oko no­gu, opet sa ne­kim po­seb­nim osje­ća­nji­ma.

Od­jed­nom za­tro­po­šta se ze­mlja pod na­ma. Strah is­tr­ča is­pred nas i za­u­sta­vi nas u ča­su. Is­pod na­še ku­ku­ru­za­ne u ko­joj je još bi­lo ne­što ma­lo ku­ku­ru­za iz­le­tje­še dva ve­pra i da­do­še se u bi­jeg kad su nas na­mi­ri­sa­li. Vuk je ostao po­red me­ne, uću­lje­nih uši­ju i za­dig­nu­tog re­pa, gre­bu­ći ze­mlju pred­njom de­snom no­gom uz krat­ko: v­uv! Vra­ti­smo se opet se­bi. Gr­lim po­gle­dom ku­ću i okuć­ni­cu. Nji­šti dje­tinj­stvo u me­ni! Ne­mam obi­čaj da ula­zim, ali vo­lim da obi­đem na­o­ko­lo i za­vi­rim u sva­ki ugao, pri­je bih re­kao svi­je­sti, ili mo­žda pod­svi­je­sti, ne­go pro­sto­ra. U tim mo­men­ti­ma vuk je slu­šao mo­je sr­ce, na­u­čio je nje­gov ri­tam još od ma­le­na i znao po tom rit­mu mo­je ras­po­lo­že­nje, ko­je je ima­lo znat­nog uti­ca­ja na nje­go­vo po­na­ša­nje. Pod sta­rom li­pom sta­ja­li su sto i dvi­je klu­pe.

– Sjed­ni, put­ni­če na­mjer­ni­če i od­mo­ri se.

To bi se ne­ka­ko sa­mo od se­be re­klo i te­ško je bi­lo ra­za­zna­ti da li je glas stva­ran ili ne­stva­ran.

Ne­ko­li­ko ko­ra­ka od sto­la bi­la je če­sma, po­red nje ba­gre­mom stu­pac, pri či­jem vr­hu je bio za­ku­can ča­vao na ko­jem je vi­sio pla­vi lon­čić.

– I na­pij se hlad­ne vo­de, put­ni­če na­mjer­ni­če!

Ono­me ko zna či­ta­ti zna­ko­ve po­red pu­ta uvi­jek će to što je na­pi­sa­no bi­ti ja­sno.

Na­kon obi­la­ska ku­će i okuć­ni­ce, sje­doh da odah­nem, sr­ce je tre­pe­ri­lo, a štap ko­ji me pod­bo­čio tr­pio je svu mo­ju te­ži­nu dok sam raz­gle­dao pa­no­ra­mu jed­nog iz­gu­blje­nog svi­je­ta. Vuk me gric­kao za ru­kav pred­njim zu­bi­ma i sit­no cvi­lju­kao kao da mi je htio re­ći: Ne otva­raj sr­ce, eno tu­ga ču­či na li­po­vom ogran­ku i sa­mo če­ka da usko­či.

Ra­zu­mio sam nje­go­vu po­ru­ku i umi­rio sr­ce. Mir­no sam sje­dio i po­ti­ho raz­go­va­rao sa vje­trom ko­ji je od­no­sio mo­je ri­je­či ta­mo iza ku­će, do gumna, dr­vlja­ni­ka, šlji­va­ra, sto­ži­na, i vra­ćao mi se sa dru­ga­či­jim, isto ta­ko ne­kim umil­nim ri­je­či­ma, ko­je su od­zva­nja­le da­ma­ri­ma. Tu­ga se raz­go­ro­pa­di­la po kro­šnji li­pe, ali bez mo­guć­no­sti da me osvo­ji, dok je vuk vjer­no bdio nad okru­že­njem mo­je du­še.

Pri­đoh če­smi i na­pih se vo­de, po­nu­dih i vu­ku, li­znuo je sa­mo re­da ra­di. Po­red če­sme je i ma­la ka­me­na po­ji­li­ca, ko­ja je uglav­nom slu­ži­la za ži­vi­nu; oprah je i na­pu­nih vo­dom, ako se vuk pre­do­mi­sli, da mu se na­đe. Pro­lje­će je i sun­ce ma­mi svo­jim sja­jem. Ze­mlja je još hlad­nji­ka­va i gle­dam da pro­strem svo­ju opa­kli­ju ko­ju sam po­nio za sva­ki slu­čaj, ma­lo pre­ko ple­ća i le­đa, ma­lo pre­ko ra­me­na, ma­lo pre­ko ru­ke, ali do­bro je da se na­đe. Po­vu­če me že­lja da usnim je­dan krat­ki sa­nak pod li­pom mog ko­ri­je­nja. Na ovom mje­stu ne­ma ni stra­ha, ni utva­ra. Ov­de je óna či­sta lju­bav u ko­joj mo­gu da se ku­pam do mi­le vo­lje, slo­bod­ni­ji i sreć­ni­ji ne­go pred svo­jom pe­ći­nom. Po­dvo­stru­če­nu opa­kli­ju pro­stro sam na ze­mlju, a ko­mad ode­bljeg ogran­ka sta­vio is­pod nje za pod gla­vu. Spu­stih se i osje­tih onu lju­bav ka­kvu sam osje­ćao kad bih se sa ocem vra­tio sa ko­šnje i dok bi nam Ani­na pri­sta­vi­la ru­čak, nas dvo­ji­ca bi­smo klo­nu­li u sa­nak pod na­šim li­pi­ćem.

U snu sam. Na istom mje­stu. Sam. Ne­ma vu­ka. Pro­ga­nja me pri­ča ko­ju sam čuo da u mo­joj po­ro­dič­noj ku­ći ne­ko ima, da ne iz­la­zi i ne da se vi­dje­ti. Ni­je me strah da uđem i sve pre­gle­dam, ali na­vi­ka mi je da ne ula­zim. Ne­će ni san da me pre­va­ri i uve­de. Pri­kra­dam se pro­zo­ru, ali svje­tlost mi ne do­zvo­lja­va da li­je­po raz­gle­dam unu­tra­šnjost. Sta­vljam ru­ku po­vrh oči­ju i po­mo­ću sjen­ke na­zi­rem de­ta­lje u ve­li­koj so­bi u ko­joj smo bo­ra­vi­li naj­ve­ći dio da­na dok smo tu ži­vje­li. Vi­dim sta­ri du­gač­ki sto za ko­jim se pro­sla­vlja­la sva­ka na­ša svet­ko­vi­na i za ko­jim su se oku­plja­li rod­bi­na, ku­mo­vi i pri­ja­te­lji u do­bru i zlu ko­je smo me­đu so­bom di­je­li­li. Ša­ram po­gle­dom po zi­do­vi­ma, vi­dim pra­šnja­ve sli­ke i na­kri­vljen lam­puš na zi­du iza či­jeg ci­lin­dra ku­lja svje­tlost. To se sun­ce za­li­je­pi­lo za lam­pu­ško ogle­da­lo pa blje­ska me­ni pra­vo u oči i mu­ti mi vid, ne do­zvo­lja­va da pom­no ra­za­znam unu­tra­šnjost.

Ooooo, Go­spo­de! Kao da me ne­što odig­nu od ze­mlje da bih što bo­lje pri­vi­rio, a oči se ras­ko­la­či­le pu­ne ne­vje­ri­ce, kr­stim se i spo­lja i iz­nu­tra, i na jed­nu i na dru­gu stra­nu, osje­ćam da bih i kla­njao i či­tao sve­te man­tre sa­mo da bih po­vje­ro­vao u ono što vi­dim. Po­gled mi se pri­ki­va za sto­lac ko­ji bi se kao po­čast nu­dio zna­čaj­nom go­stu ili kad bi se ne­kom od nas ukra­la pri­li­ka za to, za­va­li­li bi­smo se i pu­sti­li ma­šti na vo­lju. Ovaj put osta­jem zbu­njen, ska­me­njen, pri­li­je­pljen za sta­klo. Dah ne­ma do­volj­no sna­ge da iza­đe iz me­ne. Na sto­cu u uglu ve­li­ke so­be, mir­na, ne­po­mič­na, za­gle­da­na u iko­nu sve­tog Đor­đa, sje­di­la je Ani­na. Bo­že, umi­lo­sti­vi me, ho­ću da sa­njam!

(VUK je jedna od glava romana "MIDAR" za koji je autor dobio književnu nagradu, Matice iseljenika, "Rastislav Petrović" za najbolje prozno delo na srpskom jeziku u dijaspori, 2019. godine)

PODELITE OVAJ TEKST NA: