детаљ слике: pixabay.com

Вук 

Ју­тро се про­те­за­ло у не­кој нео­бич­ној спи­ра­ли по ци­је­лом кра­јо­ли­ку. Сун­це је би­ло иза­шло, али ни­је се ви­дје­ло. Пла­ни­на као да је утр­ну­ла од ду­гог ми­ро­ва­ња, ре­кло би се да се ни­шта не по­мје­ра. Чи­ни ми се да сам ју­трос са­мо јед­ном чуо ор­ла. Мо­ра да су му се очи за­ма­гли­ле, па се од­ма­ра на вр­ху пла­ни­не, али ипак, по­врх мо­јих опа­жа­ња, про­сти­ре по­глед низ­бр­ди­цом ју­тра ко­је тек што ни­је кли­зну­ло у ча­ро­ли­ју да­на и ло­ви зе­ца. Про­ље­ће је. У ње­дри­ма при­ро­де од­зва­ња ду­бок бруј умил­ни­их гла­со­ва, да би про­ље­ће сва­ком чо­вје­ку би­ло по во­љи. Све је по­та­ман, све она­ко ка­ко баш тре­ба да бу­де.

Вук је пред пе­ћи­ном опру­жен жмир­као и че­као на миг да кре­не­мо ута­ба­ним ста­за­ма ко­је смо са­ми про­га­за­ли. Ку­да ће­мо? Го­то­во ни­кад ни­смо има­ли пој­ма где да се упу­ти­мо. Кре­ну­ли би­смо она­ко, па где за­вр­ши­мо тог да­на. Вук је во­лио да за­јед­но си­ђе­мо у се­ло Ја­го­ри­цу, да га оби­ђе­мо, оде­мо у про­дав­ни­цу да би­смо се снаб­дје­ли нео­п­ход­ним сит­ни­ца­ма, сре­ли се са Ми­да­ром, по­здра­вља­ли дје­цу ко­ја би са стра­хом про­ла­зи­ла по­ред нас дво­ји­це, а они од­ва­жни­ји би нам при­шли и по­ма­зи­ли пра­вог ву­ка. Во­ли он дје­цу, во­ли све љу­де, али ње­го­ва ћуд за њих је не­по­у­зда­на и то ства­ра страх због ко­га га ипак из­бје­га­ва­ју. Ни­кад он не би ни на ко­га на­ср­нуо, осим ако би не­ко по­ку­шао ме­не да угро­зи, јер сма­трао ме за свог во­ђу, пред­вод­ни­ка у на­шем ме­ђу­соб­ном по­рет­ку. Од­ра­стао је уз ме­не још док је био ште­не. Био сам му мај­ка по ње­го­вим осје­ћа­њи­ма, јер као ште­нац уви­јек је тра­жио да  осје­ти то­пли­ну мог ти­је­ла и да ми се гла­вом на­сло­ни на гру­ди слу­ша­ју­ћи от­ку­ца­је ср­ца. Да­нас има оби­чај исто то да ура­ди у тре­ну­ци­ма кад се бла­же­ност про­спе сву­да око нас, а ми пред пе­ћи­ном под то­плим зра­ци­ма сун­ца про­цвје­та­ва­мо од ми­ли­не.

Иде­мо у се­ло. Оби­ћи ће­мо мо­ју по­ро­дич­ну ку­ћу у Ја­го­ри­ци, у ко­јој је жи­вот за­мро от­кад је мој Анан скло­пио очи. При­ча­ју љу­ди сва­шта. Го­во­ре да је не­ко у ку­ћи, да до­ла­зи и ту бо­ра­ви, али ни­кад не из­ла­зи, и да га још ни­ко ни­је ви­дио. Ни­сам се то­га пла­шио. Знам сво­ју род­ну ку­ћу и кад се сје­тим сво­јих по­кој­ни­ка, он­да знам да не­ко осје­ћа по­тре­бу да по­хо­ди на­ше све­то мје­сто. Мо­ја ба­ба Ани­на, ка­ко јој је би­ло пра­во кр­ште­но име ко­је јој је иза­брао кум То­дор, што је по ње­му зна­чи­ло сви­је­ћа, ма­да су је не­ки зва­ли Ана, а не­ки Ани­ка, вје­ро­ват­но по­же­ли да ту свра­ти. Ле­ген­да ка­же да је у Тур­ском гра­ду Ани, по­пу­лар­но зва­ном „град хи­ља­ду и јед­не цр­кве,, гор­је­ла сви­је­ћа ко­ју ни­је мо­гло ни­шта уга­си­ти. Сма­тра­ло се да ју је упа­лио Дух Све­ти, а зва­ли су је „Ани­на“ и про­гла­си­ли је за­штит­ни­ком гра­да, све док јед­не но­ћи ни­је бље­сну­ла олу­ја та­ко стра­шна да је све по­гро­ми­ла пред со­бом. Уга­си­ла је и сви­је­ћу „Ани­ну“, али је ни­је по­мје­ри­ла, оста­ла је и да­ље на свом мје­сту че­ка­ју­ћи вје­ро­ват­но бо­жан­ски бла­го­слов да је по­но­во упа­ли.  Мо­ја Ани­на је умр­ла 2. ма­ја; те го­ди­не је, тог да­на био та­ко ве­лик бље­сак на не­бу ко­ји је слу­тио на стра­шну олу­ју. Од та­да су се љу­ди по­че­ли не­ка­ко по­вла­чи­ти у се­бе и са не­вје­ри­цом гле­да­ти на сва де­ша­ва­ња ко­ја су сли­је­ди­ла, пла­ше­ћи се и за вла­сти­ти жи­вот. И, би олу­ја! Оду­ва­ла је све што се да­ло оду­ва­ти, и ка­мен на ка­ме­ну се уз­др­мао. Олу­ја је би­ла то­ли­ко сил­на и не­у­мо­љи­ва, да ни­је би­ло ни­ка­кве мо­гућ­но­сти да се са­хра­ни Ани­на. Оста­ла је да ле­жи на по­смрт­ном од­ру, пре­пу­ште­на ви­шој си­ли ко­ја ће је ис­пра­ти у вјеч­ни мир. Тад сам био млад, мо­гло би се ре­ћи, још ди­је­те. Ни­сам ма­рио за суд­би­ну. Гу­био сам се у лу­до­сти­ма, а про­на­ла­зио у по­врат­ку по­сто­је­ћим ври­јед­но­сти­ма. Мој Анан је бри­нуо јед­на­ко о жи­ви­ма и о мр­тви­ма. Ни­је мо­гао пре­жа­ли­ти што сво­ју Ани­ну ни­је до­стој­но ис­пра­тио на онај сви­јет. Ка­да се вра­тио ку­ћи, Ани­не ви­ше ни­је би­ло, на ве­ли­ком сто­лу у ве­ли­кој со­би, ни тра­га ни гла­са. Те­шко се ми­рио са пра­зни­ном ко­ју је оста­ви­ла иза се­бе. Он ју је звао Мáјка.

Од пе­ћи­не до на­ше по­ро­дич­не ку­ће би­ло је шу­мо­ви­то, а јед­ним ди­је­лом из­над пу­та ви­дје­ло се отво­ре­но не­бо ода­кле је по­глед пу­цао у ма­шту. Ка­ко је та­мо, ко та­мо жи­ви? Свје­тлост, на­ша са­пут­ни­ца, у том пред­је­лу нам се не­се­бич­но по­да­ва­ла. Кад би­смо но­ћу ишли истим пу­тем, пи­ли би­смо мје­се­чи­ну. Вук је осје­ћао не­ке по­себ­не ви­бра­ци­је и знао је да ужи­ва у том тре­нут­ку оба­сја­ња; ње­го­во крат­ко цви­ље­ње и уми­ља­ва­ње по­гле­дом ода­ва­ло је ко­ли­ко је сре­ћан. Спу­шта­ли смо се пу­тем пре­ма ку­ћи. Сун­це се већ из­ди­гло и мо­гли смо ви­дје­ти ор­ла ка­ко ис­тра­жу­је бу­си­је иза ко­јих се кри­ју зе­че­ви. Кад би за­клик­тао, вук би са­мо за­вр­тио ре­пом и ба­цио ми по­глед усред осми­је­ха. Ка­да би­смо се при­бли­жа­ва­ли ку­ћи, вук би уви­јек за­стао и пу­стио ме­не да бу­дем пр­ви. Уми­рио би се и ма­зио око но­гу, опет са не­ким по­себ­ним осје­ћа­њи­ма.

Од­јед­ном за­тро­по­шта се зе­мља под на­ма. Страх ис­тр­ча ис­пред нас и за­у­ста­ви нас у ча­су. Ис­под на­ше ку­ку­ру­за­не у ко­јој је још би­ло не­што ма­ло ку­ку­ру­за из­ле­тје­ше два ве­пра и да­до­ше се у би­јег кад су нас на­ми­ри­са­ли. Вук је остао по­ред ме­не, ућу­ље­них уши­ју и за­диг­ну­тог ре­па, гре­бу­ћи зе­мљу пред­њом де­сном но­гом уз крат­ко: в­ув! Вра­ти­смо се опет се­би. Гр­лим по­гле­дом ку­ћу и окућ­ни­цу. Њи­шти дје­тињ­ство у ме­ни! Не­мам оби­чај да ула­зим, али во­лим да оби­ђем на­о­ко­ло и за­ви­рим у сва­ки угао, при­је бих ре­као сви­је­сти, или мо­жда под­сви­је­сти, не­го про­сто­ра. У тим мо­мен­ти­ма вук је слу­шао мо­је ср­це, на­у­чио је ње­гов ри­там још од ма­ле­на и знао по том рит­му мо­је рас­по­ло­же­ње, ко­је је има­ло знат­ног ути­ца­ја на ње­го­во по­на­ша­ње. Под ста­ром ли­пом ста­ја­ли су сто и дви­је клу­пе.

– Сјед­ни, пут­ни­че на­мјер­ни­че и од­мо­ри се.

То би се не­ка­ко са­мо од се­бе ре­кло и те­шко је би­ло ра­за­зна­ти да ли је глас ства­ран или не­ства­ран.

Не­ко­ли­ко ко­ра­ка од сто­ла би­ла је че­сма, по­ред ње ба­гре­мом сту­пац, при чи­јем вр­ху је био за­ку­цан ча­вао на ко­јем је ви­сио пла­ви лон­чић.

– И на­пиј се хлад­не во­де, пут­ни­че на­мјер­ни­че!

Оно­ме ко зна чи­та­ти зна­ко­ве по­ред пу­та уви­јек ће то што је на­пи­са­но би­ти ја­сно.

На­кон оби­ла­ска ку­ће и окућ­ни­це, сје­дох да одах­нем, ср­це је тре­пе­ри­ло, а штап ко­ји ме под­бо­чио тр­пио је сву мо­ју те­жи­ну док сам раз­гле­дао па­но­ра­му јед­ног из­гу­бље­ног сви­је­та. Вук ме гриц­као за ру­кав пред­њим зу­би­ма и сит­но цви­љу­као као да ми је хтио ре­ћи: Не отва­рај ср­це, ено ту­га чу­чи на ли­по­вом огран­ку и са­мо че­ка да уско­чи.

Ра­зу­мио сам ње­го­ву по­ру­ку и уми­рио ср­це. Мир­но сам сје­дио и по­ти­хо раз­го­ва­рао са вје­тром ко­ји је од­но­сио мо­је ри­је­чи та­мо иза ку­ће, до гумна, др­вља­ни­ка, шљи­ва­ра, сто­жи­на, и вра­ћао ми се са дру­га­чи­јим, исто та­ко не­ким умил­ним ри­је­чи­ма, ко­је су од­зва­ња­ле да­ма­ри­ма. Ту­га се раз­го­ро­па­ди­ла по кро­шњи ли­пе, али без мо­гућ­но­сти да ме осво­ји, док је вук вјер­но бдио над окру­же­њем мо­је ду­ше.

При­ђох че­сми и на­пих се во­де, по­ну­дих и ву­ку, ли­знуо је са­мо ре­да ра­ди. По­ред че­сме је и ма­ла ка­ме­на по­ји­ли­ца, ко­ја је углав­ном слу­жи­ла за жи­ви­ну; опрах је и на­пу­них во­дом, ако се вук пре­до­ми­сли, да му се на­ђе. Про­ље­ће је и сун­це ма­ми сво­јим сја­јем. Зе­мља је још хлад­њи­ка­ва и гле­дам да про­стрем сво­ју опа­кли­ју ко­ју сам по­нио за сва­ки слу­чај, ма­ло пре­ко пле­ћа и ле­ђа, ма­ло пре­ко ра­ме­на, ма­ло пре­ко ру­ке, али до­бро је да се на­ђе. По­ву­че ме же­ља да усним је­дан крат­ки са­нак под ли­пом мог ко­ри­је­ња. На овом мје­сту не­ма ни стра­ха, ни утва­ра. Ов­де је óна чи­ста љу­бав у ко­јој мо­гу да се ку­пам до ми­ле во­ље, сло­бод­ни­ји и срећ­ни­ји не­го пред сво­јом пе­ћи­ном. По­дво­стру­че­ну опа­кли­ју про­стро сам на зе­мљу, а ко­мад оде­бљег огран­ка ста­вио ис­под ње за под гла­ву. Спу­стих се и осје­тих ону љу­бав ка­кву сам осје­ћао кад бих се са оцем вра­тио са ко­шње и док би нам Ани­на при­ста­ви­ла ру­чак, нас дво­ји­ца би­смо кло­ну­ли у са­нак под на­шим ли­пи­ћем.

У сну сам. На истом мје­сту. Сам. Не­ма ву­ка. Про­га­ња ме при­ча ко­ју сам чуо да у мо­јој по­ро­дич­ној ку­ћи не­ко има, да не из­ла­зи и не да се ви­дје­ти. Ни­је ме страх да уђем и све пре­гле­дам, али на­ви­ка ми је да не ула­зим. Не­ће ни сан да ме пре­ва­ри и уве­де. При­кра­дам се про­зо­ру, али свје­тлост ми не до­зво­ља­ва да ли­је­по раз­гле­дам уну­тра­шњост. Ста­вљам ру­ку по­врх очи­ју и по­мо­ћу сјен­ке на­зи­рем де­та­ље у ве­ли­кој со­би у ко­јој смо бо­ра­ви­ли нај­ве­ћи дио да­на док смо ту жи­вје­ли. Ви­дим ста­ри ду­гач­ки сто за ко­јим се про­сла­вља­ла сва­ка на­ша свет­ко­ви­на и за ко­јим су се оку­пља­ли род­би­на, ку­мо­ви и при­ја­те­љи у до­бру и злу ко­је смо ме­ђу со­бом ди­је­ли­ли. Ша­рам по­гле­дом по зи­до­ви­ма, ви­дим пра­шња­ве сли­ке и на­кри­вљен лам­пуш на зи­ду иза чи­јег ци­лин­дра ку­ља свје­тлост. То се сун­це за­ли­је­пи­ло за лам­пу­шко огле­да­ло па бље­ска ме­ни пра­во у очи и му­ти ми вид, не до­зво­ља­ва да пом­но ра­за­знам уну­тра­шњост.

Ооооо, Го­спо­де! Као да ме не­што одиг­ну од зе­мље да бих што бо­ље при­ви­рио, а очи се рас­ко­ла­чи­ле пу­не не­вје­ри­це, кр­стим се и спо­ља и из­ну­тра, и на јед­ну и на дру­гу стра­ну, осје­ћам да бих и кла­њао и чи­тао све­те ман­тре са­мо да бих по­вје­ро­вао у оно што ви­дим. По­глед ми се при­ки­ва за сто­лац ко­ји би се као по­част ну­дио зна­чај­ном го­сту или кад би се не­ком од нас укра­ла при­ли­ка за то, за­ва­ли­ли би­смо се и пу­сти­ли ма­шти на во­љу. Овај пут оста­јем збу­њен, ска­ме­њен, при­ли­је­пљен за ста­кло. Дах не­ма до­вољ­но сна­ге да иза­ђе из ме­не. На сто­цу у углу ве­ли­ке со­бе, мир­на, не­по­мич­на, за­гле­да­на у ико­ну све­тог Ђор­ђа, сје­ди­ла је Ани­на. Бо­же, уми­ло­сти­ви ме, хо­ћу да са­њам!

(ВУК је једна од глава романа "МИДАР" за који је аутор добио књижевну награду, Матице исељеника, "Растислав Петровић" за најбоље прозно дело на српском језику у дијаспори, 2019. године)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: