detalj slike: woodstock.com - najveći dernek svih vremena 1969. Woodstock, SAD

DERNEK,  zabava podsvesne stvarnosti                                                           

   Živimo u vremenu koje slavi svako uživanje, kad svi sve znaju, kad se preko noći rađaju lokalni i globalni heroji, kada skandal, egzibicionizam i svaka vrsta histerične gluposti postaju  vrednosni obrasci. Svako je svakom rival u utakmici za slavom,  bogatstvom, ugledom.. Dakako, bilo je ponešto od toga i ranije, ali su se slava, dostojanstvo, ugled i svaka druga afirmacija sticali godinama, na pravim vrednostima: herojstvom u ratu, naučnim uspesima, vrednim knjigama, zapanjujućim umetničkim delima..

   Realnost savremenog života je nadrealna, neuračunljiva, ubedljivija nego ikad u istoriji, sumanuta, opsednuta izobiljem, ekskluzivnošću, večnim životom.. Lako se prelazi preko važnih stvari, prebrzo se živi, još brže zaboravlja. Nikome ništa nije po volji. Nervozno se menjaju mesta i uloge u pokušaju da se pronađe sklad i uravnoteženost. Svuda oko nas velika buka i žagor, a nigde tihe i blage reči, koje su uvek imale svoj značaj i vrednost, ili, što bi Bela Hamvaš rekao: Živimo unutrašnji potop. U takvim okolnostima ljudi traže utehu u svakoj, a pogotovu u kolektivnim zabavama i ludostima,  zaboravljajući pritom da se one, po pravilu, pretvaraju u banalnost i svoju suprotnost. I baš otuda što se ovakve prilike ukazuju često, dernek  kao odomaćen i prepoznatljiv biološki entitet i sociokulturni fenomen, zaslužuje posebnu pažnju i analizu.

   Dernek je ambivalentan kulturološki fenomen koji spontano pred sobom ruši svakodnevni ishabani svet sa sugestivnošću da se društvene pojave doživljavaju u novoj dimenziji , kao novi poredak stvari, kao nova misao i ideja, kao smisao igre. Dernek  se može okarakterisati kao invertirano lice stvarnosti; agresivno stanje svesti; racionalno i ograničeno kolektivno ludilo, koje akterima pričinjava zadovoljstvo sa previše slobode i manjkom pristojnosti. Može se porediti sa nekadašnjim zabavama rimskih careva i sličnih manifestacija, od etabliranih do najjednostavnijih sadržaja. Dernek je alternativna mogućnost i zabava potisnute energije; igra između suštine i pojave; iracionalna ekspresivnost, često i nepobedive snage. On je prekoračenje dosadnog svakodnevlja i forma nove egzistencijalne mogućnosti. Kao čulno i podsticajno usijanje, dernek nosi snažna, jaka, intenzivna i prodorna osećanja, koja je teško kontrolisati, jer impulsi temperamenta  imaju emocionalni naboj. Naravno, reč je o onima koji zaboravljaju ili nikad nisu znali da žive u skladu sa onim što jeste, o njihovim neumerenim željama, koje ih lišavaju ostvarive mogućnosti da žive na normalan, ljudski način, prepuštajući se „iskonskim“strastima u vrtlogu buke, omamljujućih mirisa i ukusa, radeći stvari koje inače ne rade. 

   Kako god dernek definisali nećemo pogrešiti. Etimološki, reč dernek je persijsko-turskog porekla i označava vašar, narodni zbor, sabor, društvo, skup, veselje, zabavu. Sinonimi su mu tulum, šenluk, dok  u odomaćenom slengu ili žargonu pop kulture to je  žurka, rusvaj, džumbus, haos, darmar, kopanje, smak sveta.. Dernek označava provod epskih razmera; stanje čudne, spontane nedefinisane euforije: ako sam, neka sam, opet ću, “sa apokaliptičnim posledicama”.Na derneku se mogu videti iracionalne neočekivanosti i nezamislive scene koje nisu igrane ni u jednom svetskom pozorištu; ljudske gluposti koje trezan čovek nikada ne može smisliti, priče koje literatura ne poznaje; uloge koje bi mnogi svetski režiseri poželeli; stihovi koje nijedan pesnik ne bi mogao smisliti..Jednom rečju, tu je sve moguće, tačnije, ništa nije nemoguće jer individualne i grupne ludosti u derneku dostižu ironijske, nadrealne i narcističke scene antologijske vrednosti. To je veliko veselje koje slavi sebe i “najbolja zabava u životu”, bar onaj deo kojeg se njeni akteri sećaju,  ili su čuli od svojih  prijatelja.

   Dernek je obrazac balkanskog ludila svih generacija, svakog vremena, svake sredine, u kome se sjedinjuju ritam života, dobro društvo, obest i tuga, revolt i protest. Ili, kako zapaža A. Kjosev, bugarski kulturolog: Na Balkanu se rodio jedan novi tip arogantne intimnosti, koji gospodari atmosferom. Baš zato, balkanski dernek je specifičan jer živimo na prostoru gde su merak, dert i sevdah ugrađeni u naš genestki kod i mentalitet, tako da u njemu uvek ima od svega rečenog ponešto. Tradicionalno, kod nas su takve zabave deo domaćeg folklora, ili bolje reći balkanske ujdurme. Kakav je to dernek kada se složno udruže lole bekrije i alko-dilberi. U tom imaginarijumu ludila, svako nastoji da agresivno emituje sebe, bili oni sirovi, bučni, veseli, prgavi, kulturni, vaspitani - prekoračuje se vreme, osvaja se novi prostor. Ljudi zaborave na ono što misle da jesu i postaju ono što zaista jesu. Uostalom, ako poštuješ sva pravila, propustićeš zabavu. U njemu bije vaseljenski bol za nekom vizijom savršene harmonije, blagostanja i večite mladosti. Dernek je oslobođen svih stega i predrasuda, budući da u svojoj uzbudljivoj autentičnosti i originalnosti, zamci i neizvesnosti, svaki na svoj način pripada samom sebi.

   Slavlja ili zabave koje se pretvaraju u dernek mogu biti najrazličitiji povodi: proslava rođendana, matura, diploma, brak, rođenje deteta, muštuluk, godišnjica kompanije, porodične slave, državni praznici, Nova godina, sportski uspesi, obična žurka.. Slave se i antiheroji, kriminalci, narko-dileri.. Bitno je naći povod, a najčešće i bez toga, samo da se skupi društvo, ili, što bi Kafka rekao: Ako je čovek sam onda je u lošem društvu. Kroz dernek se izražava spontanost, temperament koji ide do kraja, nesputanost emocija, bunt, vapaj, razbarušenost.. On je simbol dvostrukog, počesto deformisanog lica zbilje i iluzije. Dernek je ruinirano i raspamećujuće veselje sa puno tuge, gorčine, kad red ustupa mesto raskolu i haosu, a vrlina prestupu i nakaznosti. On ima karakteristike orgijastičke i  banalno zapanjujuće svetkovine u kojoj ljudi ispoljavaju nagomilane frustracije, što je inače u svakodnevnom životu tabuisano, i kada u prvi plan izbije prikriveno, zatajeno, sve ono o čemu se ćutalo. To je ogoljena, željna i poželjna atmosfera da zadivi, začudi, opseni. Samo budi svoj, sledi svoje instinkte; ti si to što jesi; bitan je jezik tela i ono što telo ima da kaže..  Vulgarni humor, isprazne teme i priče, veselje, obest i oholost, začas se pretvaraju u eksponiranu čulnost, “od koje ti se svest pretvara u nesvest u kojima niko ne vlada već dernek usmerava svoje učesnike prema raskolu u begstvu omraza”. Na dernecima se tela i ubrizgane obline lepotica  sapinju, sužavaju, skraćuju, produžavaju, rasprodaju, mere, šire, uvijaju, savijaju..U derneku plutaju ojađena bića koja bi da lete, iako još jedva hodaju; šizoidno stanje, moralni striptiz i surova pantomima groteskno izobličenih ljudskih lica. Na njima se jedino mogu videti: infantilne slike prizora, goli nagon, nekultura gluposti kao neukusa, spoj animalnog i ljudskog, zemlje i neba, onog sada i budućeg.. Brutalno , na niske grane svedeno “veselje”. U naopakoj dijagnostici stvarnosti postoje i retke majstorije dosetljivosti. Taj trenutak lepote postojanja i mistifikacije samo je neko izdvojeno stanje koje pomaže ljudima da demistifikuju svoje mane, vrline, karakter i vrednost.

   U derneku nema pravila, nema organizacije, nema zabrana. Analizirajući ovu urbanu patologiju, došao sam do zaključka da postoje tri vrste takvih zabava: pristojna – sve u granicama veselja, zbog čega je društvo okupljeno; tolerantna - prelaze se granice pristojnosti; i treća – totalno ludilo. U svakom slučaju, dernek nastaje spontano, kao kolektivna priča, kad se atmosfera usija, kad muzika ponese, uz alkohol, opijat, ne retko oboje zajedno, kad otkažu sve kočnice. A kad ludilo krene i muzika otvori srce i dušu i dotakne najtananije strune, na površini izbijaju potisnuta očekivanja, kompleksi, skrivene želje i strahovi. Tada kreće bajka koja traje do zore, ponekad i duže. Delirijum trimens. Što bi rekao pesnik Vita Nikolić: Praznuju ljudi prazninu! 

   Dernek je uzvišeno zajedništvo u lepoti pića i pesme, kad se prosipa vino, pivo, voda, rakija, kad se igra dok se ne popada, dok sve ne preraste u ludilo. Svi se ponašaju kao prirodna sila ili prolećne vode, koje ruše sve pred sobom. Stvara se ambijent za boga vina i veselja, za omamu, zavođenje i navođenje, ludilo i ludovanje. Trube, gajde, glasno, bučno, pojedinačno, horski. U takvom vrtlogu duša se gubi u vrletima taštine, nalazi se sladostrasno uživanje, kojem se predaju kao u transu, sva čula su prenaglašeno nadražena. Sve postaje moguće i dozvoljeno: ljudi ponižavaju sebe, postaju smešni, izokreću se sva značenja, razbija se, igra se na stolovima, ispod stolova, u magnovenju miluju se svoje senke, obavljaju se venčanje sa planinom, rekama i morem.. Ako je gost spreman da plati i kontrabas će otići u paramparčad; naručuju se «masne pesme», što je zora bliža, sve lascivnije.

    U derneku napuštamo svoju školjku, sve što nas štiti i zaklanja od drugih, zanemarujemo ko smo i šta smo. Čovek nikad nije pristao na sebe i na razne načine pokušava da pobegne iz svoje kože, podeljen između svoga realnog ja i neotkrivenog ili neostvarenog ja. Dernek pruža šansu onima koji nastoje da se izgube u takvim zabavama kako bi nakon toga pronašli sami sebe. U derneku se ruše svi mostovi koje trezan na lažima gradi. To je romansa iza koje čuči ogoljeno, osujećeno i poharano biće. 

    Živi se u haotičnom vremenu, među neurotičnim ljudima, sa istanjenim ili izgubljenim živcima bez emocionalne bliskosti. Sadašnja mlada generacija je usamljena, depresivno srećna, sa gomilom stereotipa i  kompromisa, destruktivnim emocijama. Puni melanholije, otuđeni, svakodnevno umorni i raspolućeni, nezadovoljni saznanjem o tome da ne poznaju ni sebe same, menjaju mesta i uloge u pokušaju da pronađu svoj sklad i uravnoteženost koju nikada neće dostići. Mali skučeni, večiti tinejdžeri, intuitivno percipiraju svoju stvarnost kao ranjenu i urušenu civilizaciju i sa sopstvenim mislima i emocijama, nastoje da budu vizionari boljeg, svetlijeg i humanijeg društva, da rešavaju njegove mutne i nedovršene tokove. U dosluhu sa budućnošću, svesni da svet ne mogu dosegnuti u svojim projekcijama, preko derneka šalju poruku o tome kako se živi i kako se drugačije može živeti. Takva osećanja rađaju uznemirenost, a dernek je ventil preko kojeg neutrališu, potiskuju ili beže od svoje stvarnosti.

   Dernek negira postojeći život kroz bunt, sa tendencijom ka otporu univerzalne orjentacije i totalne negacije, što bi rekao profesor  Ratko Božović: Stvarnost deluje kao  da je polomila sopstveno ogledalo.  Takve zabave su prilika za isterivanje istine i svođenje računa sa sobom; šansa da radoznale povede u neku „lekovitu“, nepoznatu stvarnost, punu izazova i „inspirativnih“ fantazija. I koliko god budni u stvarnosti, u derneku postaju zarobljenici nemoći da se od svoje razuzdanosti odbrane. Potpuna sloboda i komocija dozvoljavaju da se zamagle brojna ograničenja i odnos sa stvarnošću.

   Najimpresivniji su derneci kad se učesnici ne poznaju, jer tada na površini ispliva sve ono što ne zaslužuje da bude u ljudskoj svesti. Zato dernek u malim sredinama, gde se svi znaju, nije reprezentativan,  nema svoj autentičan oblik, sadržaj i smisao. Na takvim zabavama nema bure ni nepogode, nema opuštanja ni komocije. U malim sredinama, gde je tradicionalna kultura neverovatno moćna, a samim tim neprocenjivo uticajna i značajna, ograđena visokim zidovima uskosti i palanačkog shvatanja, ljudi nemaju snage  ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije života, bilo naviše ili naniže. Ako se i pređe u fazu „ludila“, onda se dernek ispoljava oštrije i primitivnije. Uostalom, malograđansko shvatanje ima privilegiju da  produkuje poželjne fantazije o samom sebi.

   Teško je odrediti vreme nastanka derneka, ali svakako pojavom alkohola ili nekog sličnog opijata. Dernek nekad i sad – dve potpuno različite pojave. Ranije je imao sve osobine pravog veselja sa merom, dostojanstvom, ukusom i obzirom. Vremenom dernek gubi svoju fizionomiju i formu i zalazi u prostore ekstremnog ponašanja. Koliko je dernek nekad bio bogat inspirativnim emocijama toliko je danas lišen svega što je plemenito, uzvišeno, vredno. Tako je dernek  izašao iz svoje svrhe i namene. Pre samo nekoliko decenija delovali su pomalo šokantno, danas izgledaju groteskno.

   Otkako je ravnopravnost uvela žene na ovakve zabave, dernek je doživeo svoju renesansu. Umesto jednoličnih, monotonih i prilično dosadnih zabava, žene su derneku dale potpun smisao, lepotu, šarm, duh i harizmu. One postaju glavni i poželjni junaci takvih zabava. Blažene među muškarcima i same srećne, žene otkrivaju sve svoje čari, ali i svoje mane u zamci derneka. Jedini problem je što muški i ženski prag tolerancije na alkohol ne pokazuju isto vreme, kada se sve, naizgled jednostavno, pretvara u neobjašnjivo a očekivano u nezamislivo. Moram priznati da je pijanstvo slabost i dobrih ljudi, ali, to je svejedno slabost, i ova uteha pijanog čini još pijanijim.

   U analizi urbanih potkultura kao relevantnog problema, u koje spada i dernek, ne sme se izostaviti značaj uticaja upotrebe, odnosno zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, zbog čega je dernek  paradigma anarhoidne bučne akcije, pobuna protiv svakojakog besmisla. Zarobljeni potisnutim emocijam, što nije srećno stanje, dernek  kroz svoju imaginaciju i estetsku dimenziju masovnog jednoumlja, potkopava temelje naših zabluda, predrasuda i iskrivljenih etičkih stavova. U ritmu višeglasja dernek  ima sve karakteristike burleske, kada ljudi  dobijaju neku natprirodnu snagu i moć, kada u vrhuncu ograničenosti svoga duha sa divljenjem skreću pažnju na sebe i svoje postupke, ili, što bi vrlo precizno i tačno rekao Čarls Bukovski: Danas svako mora da bude neko!  Piloti, hirurzi, programeri, profesori, pesnici, vajari, političari.., nema profesije koja neće na derneku priznati i pokazati svoje skrivene želje i strasti - od faraona, musketara, šeika, pirata, do đavola i veštice, svi se ponašaju kao da traže svoje izgubljene živote. Jednom rečju, dernek je adrenalinska rapsodija u kojoj se traži blagoslov igre, kako bi se većina vratila svojoj pravoj prirodi.

   Pijane čestitke, želje i zdravice, posebna su priča derneka. Umesto korektne, nadahnute zdravice, one se upućuju sa stola, šanka, sa drveta, stolice, sa čašicom u jednoj, iz koje se prosipa piće i cigaretom u drugoj ruci, čiji pepeo pada na svečanu tortu,  nazdravlja se šljivovici, viskiju. Govoriti a ne reći ništa, nije tako strašno, ali govoriti svečano, na rođendanu ili na ozbiljnoj proslavi a ne reći ništa ili pričati gluposti, to znači govoriti o duhovnoj pustoši, simulaciji prozirnosti u kome su reči samo puki zvuk. Čestitke, koje se ne mogu čuti ni razumeti, počinju sa nekom neumesnom šalom, traju dugo sa lascivnim rečnikom, a završavaju se u opštem smehu i delirijumu banalnosti. Šta sve čovek kaže, kada ne zna da kaže.

   Gde god postoji ljudsko društvo postoje i neobuzdane zabave, igre, performansi. Ljude privlače zajedničke proslave koje su stvorene da bi telom, duhom i glasom izrazili svu složenost, različitost i ranjivost. Dernek, kao najdublji izvor arhetipskog, u velikoj meri zavisi od kulture naroda, jer način na koji ljudi doživljavaju dernek leži u njihovom temperamentu koji ima svoje nasleđe. Kod mnogih nacija dernek prelazi u orgijanje ili obredne manifestacije (Afrika, J. Amerika, Okeanija). Pod balkanskim dernekom mnogi na zapadu podrazumevaju posebnu vrstu temperamenta i energiju koja se daje bez ostatka, koja ne kalkuliše: to je zabava u kojoj se vrišti kad se vrišti, u kojoj se i plače i jeca i smeje i mršti i udara. Za svaki minut zabave dobija se  sat mučnine. Svaki stranac, koji površno poznaje balkanski provod, kad dođe na ove prostore, želi da učestvuje u balkanskom hepeningu, punom izopačenog derta,  trbušnog plesa. Nezaboravni su derneci u letnjem periodu kada turisti iz raznih zemalja naprave takvu feštu kojoj ni najluđi dernek nije ravan. „Naša histerična i neurotična mašta kad se zapali može svašta“. “Lepotice su se pele i igrale na stolovima a muškarci padali u dert, razvezivali kravate i opuštali kaiševe ispod nabreklih trbuha. Povremeno bi istrčavali iz šatri da se ispovraćaju pa se ubledelih lica, orošenih znojem, vraćali i nastavljali da piju“, zapaža Momo Kapor. To je zabava koja voli, koja grli, koja traži i uzima, koja je napadna i zbog toga hrabra i beskompromisna; ona je upravo onakva kakvi smo mi koji smo ovde rođeni. U svemu tome ima nešto ludački zanosno: sva tuga, patnja i strast su patetični i zbog toga simpatični i smešni, što sve skupa tu stvarnost čini nadrealnim. To je ta balkanska omamljenost i zavodljivost. „Uznesena stanja, pa i ona najplemenitije provenijencije dodiruju vradžbinu,“ ili što bi Mefisto u Geteovom Faustu rekao: Lažna slika i reč zasenjuju, smisao i mesto zamenjuju.

   Čovek se vekovima trudi da pokaže samo svoju svetlu stranu, a dernek je poseban party kad mnogi na svetlu i bez maske ponude svoju tamnu stranu; kad gube svoj oprez; kad usamljen duh priziva đavola da se vesele i kad pomračeni um ne vidi skoro ništa. Dernek neguje sposobnost tajnosti života i javnost podsvesti, uzajamnost intimnog i javnog, ponekad erotskog i lirskog, resetovanje emocija. Ono što se krije, što nismo znali, saznaćemo na derneku svakako. Život bez derneka jeste život tajnih šifri naše podsvesti. Dernek je sloboda izbora na kojem vam niko neće prigovoriti niti zameriti. U njemu jedni  prizivaju nova iskušenja, drugi slave svoj svakodnevni i stvaran život, treći žele da u tom stanju veličanstvenog trenutka dožive katarzu, kao odgovor na strašnu prazninu sopstvene duše. Dernek se pravi da bude ugođaj, a ispadne banalni događaj, ne retko postane bir – fest. Mnogi bi zaključili: „Ko ne razume dernek, ima neku manu ili problem sa sobom“!

   Šta je naša istina – onako kako se predstavljamo u svakodnevnom životu, u svom domu, na poslu, ili kako se ponašamo na dernecima? Da li se iza takvih zabava skriva čovekov dvojnik, ili je to odbrana iracionalne sfere i čovekovog subjektiviteta? Čiji je to svet u kome je omladina toliko sluđena, nemoćna, ojađena, neostvarena? Da li dernek pomaže ljudima da budu to što jesu ili mu pruža priliku da se izmesti iz realnog sveta? Da li dernek miri realni i imaginarni svet? Koliko je danas ugrožena čovekova sloboda i da li dernek to potvrđuje? Da li magija derneka služi za prikazivanje dubinske i suštinske krize pojedinca, stavljajući spoljne efekte u službi unutrašnje mentalne suštine bića? Da li je to laboratorija iz koje u živi svet nadire otrov za masovno uništavanje života, ili svojevrsna indukcija nevaspitanja i prostakluka, koja se tretira kao tobože zamena identiteta?  Kad istraživač sa ontološkog i psihološkog stanovišta uđe u suštinu ovog fenomena iz njega će dobiti mnogo kompleksniju i verodostojniju sliku nego iz pojednostavljene i površne analize same pojave. Sve ovo znaju socijalni psiholozi pa i oni koji su prošli sito i rešeto, ali njihova objašnjenja više nikoga ne interesuje.

   Pokajanja dolaze kasnije, kad svane i kad se ludilo pijanstva pretvara u mamurluk, koji se leči rasolom, kiselom čorbom ili jogurtom. Ponekad, dernek svojom raspevanom ekspresivnošću zbuni svoje aktere koji, poneseni željom da se budućem vremenu obezbedi novi entuzijazam i nove emocije, gube osećaj za vreme, za stvarnost, za fantazije i u svojoj samodovoljnosti emotivne probleme pretvaraju u telesne, sa neizvesnim posledicama.“Tvoj dernek nije za tuđe oči, ni njihov za tvoje“.

   Pored alkohola, u derneku se muzika snažno oseća i duboko preživljava. Ona izaziva euforična i uzbudljiva raspoloženja, sa razuzdanim opuštenim ponašanjem - od uranka do zaranka truba u Guči svira. Ona  ima privilegiju da kod aktera budi jaka osećanja, da ih  odvede u svoju intimu koja prestaje da bude univerzalna. Muzika doprinosi da komunikacija, osećanja i razmena doživljaja budu spontani, ležerni i prirodniji, čime se stvara utisak bliskosti i međusobne povezanosti. Tuga se gasi ljutom rakijom, bluz za napaćenu i prevarenu dušu, za neispunjena obećanja, horsko pevanje je obavezno. Koliko na početku piće sokoli, hrabri i širi vidike, kako fešta odmiče počinje depresija, vidici se sužavaju, a pijanstvo se kasnije skupo plaća. Kad dernek utihne/ i noć dođe do kraja/ kada ostane da pjeva/ samo prava raja, slave dernek u pesmi članovi benda Zabranjeno pušenje.

   Muzičke manifestacije, koje traju više dana, imaju  karakteristike i sadržaj produženog derneka. U takvim zabavama svako želi da skrene pažnju na sebe u ime dramatičnosti i ekstravagancije. To je depresija sa osmehom,  igrom i pevanjem,  gde je sve na granici nesvesnog, jer su akteri takvih manifestacija tobože u bedaku. Njihova neostvarenost i lišenost valjanog izbora i izlaza, ovakve predstave, kao neočekivanost i avantura, opsedaju, inspiriše i motivišu. Oni su na sceni života sa dna neke novovekovne kace, vape za lepotama ovostranosti, nošeni zanosima i vatrama iracionalnog. Narcizam, taština, ekstremna sebičnost i velika potreba za divljenjem. Iako svakodnevno sa izrazima rafiniranih manira, oni postaju horde prostaka u firmiranoj odeći i obući.

   Poništavajući svoj sadržaj, karakter i  identitet, dernek danas prazni sve emocije, prelazeći u dionizijsku atmosferu, hipokriziju i isforsirani skandal u svakom pogledu. Postali su poročni, nedorečeni, nesvršeni, patetični, neodređeni, ironični sa uznemirujućom istinom i dijagnostikom. Dernek više, tačnije i preciznije ukazuje na probleme sociološke, psihološke, socijalne prirode od bilo kojih relevantnih analiza. To i jeste subkulturna i sociokulturna pojava zbog komplikovanih uzroka i posledica, ljudskih potreba i želja, nagona, svesnih i nesvesnih težnji. U takvim situacijama gradska porodica, roditeljska kuća i druge vaspitno obrazovne institucije, kao zaštitne povelje uspeha i moralnosti, pokazuju se kao privid. U neobičnost i začudnost, u iracionalnost i ludilo kao da se dalje ne može.

   Dernek ima moć da svoje aktere na čudan način uvuče u svoj banalni sadržaj. On liči na stampedo koji budi usnule, nevine, nemoćne, grešne, zabludele; otvara pojedincima široko tumačenje stvarnosti ali istovremeno i sužava vidike. Umesto da glorifikuje ljubav i druge životne vrednosti on to degradira. To je opasna i opaka zabava koja se igra do kraja, na sve ili ništa, zaoštrena i otrežnjujuća dramska situacija, koju bi Paulo Koeljo ovako okarakterisao: Ljudsko biće ima dva velika problema: prvi je da ne zna kad treba da počne, a drugi, da ne zna kad treba da prestane. Godine prikrivanja, iskupljenja u jednoj ludoj, pijanoj zabavi, neobuzdanoj i šokantnoj istinoljubivosti. Kakav duh, takav um, opomenuo bi Šekspir.

   Pored toga što je dernek prerastao u proizvodnju zabave, on je danas, uvučen u uobičajeni urbani folklor, postao pomalo uznemirujuća tema i priča, koja na sumoran i opominjući način oslikava sve mane savremenog društva u kome niko nije zadovoljan svojim životom. Kao svaki društveni fenomen dernek ostaje da traje, prilagođavajući se vremenu i ljudima.

   Svako misli da bi bio srećan i zadovoljan kad bi mogao da živi onako kako želi. San o životu, to se još može razumeti, ali ne i život sam. Vratimo se  običnosti kao meri stvari i bića. Ničeg izvan i preko mere sopstvenog tela i valjanog osećanja života. Skrasi se u sebi, to nije teško reći, ali pojedincima i kolektivima to ne polazi lako za rukom. Uostalom, riznica snova uvek je svima na raspolaganju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: