детаљ слике: woodstock.com - najveći dernek svih vremena 1969. Woodstock, SAD

ДЕРНЕК,  забава подсвесне стварности                                                           

   Живимо у времену које слави свако уживање, кад сви све знају, кад се преко ноћи рађају локални и глобални хероји, када скандал, егзибиционизам и свака врста хистеричне глупости постају  вредносни обрасци. Свако је сваком ривал у утакмици за славом,  богатством, угледом.. Дакако, било је понешто од тога и раније, али су се слава, достојанство, углед и свака друга афирмација стицали годинама, на правим вредностима: херојством у рату, научним успесима, вредним књигама, запањујућим уметничким делима..

   Реалност савременог живота је надреална, неурачунљива, убедљивија него икад у историји, суманута, опседнута изобиљем, ексклузивношћу, вечним животом.. Лако се прелази преко важних ствари, пребрзо се живи, још брже заборавља. Никоме ништа није по вољи. Нервозно се мењају места и улоге у покушају да се пронађе склад и уравнотеженост. Свуда око нас велика бука и жагор, а нигде тихе и благе речи, које су увек имале свој значај и вредност, или, што би Бела Хамваш рекао: Живимо унутрашњи потоп. У таквим околностима људи траже утеху у свакој, а поготову у колективним забавама и лудостима,  заборављајући притом да се оне, по правилу, претварају у баналност и своју супротност. И баш отуда што се овакве прилике указују често, дернек  као одомаћен и препознатљив биолошки ентитет и социокултурни феномен, заслужује посебну пажњу и анализу.

   Дернек је амбивалентан културолошки феномен који спонтано пред собом руши свакодневни исхабани свет са сугестивношћу да се друштвене појаве доживљавају у новој димензији , као нови поредак ствари, као нова мисао и идеја, као смисао игре. Дернек  се може окарактерисати као инвертирано лице стварности; агресивно стање свести; рационално и ограничено колективно лудило, које актерима причињава задовољство са превише слободе и мањком пристојности. Може се поредити са некадашњим забавама римских царева и сличних манифестација, од етаблираних до најједноставнијих садржаја. Дернек је алтернативна могућност и забава потиснуте енергије; игра између суштине и појаве; ирационална експресивност, често и непобедиве снаге. Он је прекорачење досадног свакодневља и форма нове егзистенцијалне могућности. Као чулно и подстицајно усијање, дернек носи снажна, јака, интензивна и продорна осећања, која је тешко контролисати, јер импулси темперамента  имају емоционални набој. Наравно, реч је о онима који заборављају или никад нису знали да живе у складу са оним што јесте, о њиховим неумереним жељама, које их лишавају оствариве могућности да живе на нормалан, људски начин, препуштајући се „исконским“страстима у вртлогу буке, омамљујућих мириса и укуса, радећи ствари које иначе не раде. 

   Како год дернек дефинисали нећемо погрешити. Етимолошки, реч дернек је персијско-турског порекла и означава вашар, народни збор, сабор, друштво, скуп, весеље, забаву. Синоними су му тулум, шенлук, док  у одомаћеном сленгу или жаргону поп културе то је  журка, русвај, џумбус, хаос, дармар, копање, смак света.. Дернек означава провод епских размера; стање чудне, спонтане недефинисане еуфорије: ако сам, нека сам, опет ћу, “са апокалиптичним последицама”.На дернеку се могу видети ирационалне неочекиваности и незамисливе сцене које нису игране ни у једном светском позоришту; људске глупости које трезан човек никада не може смислити, приче које литература не познаје; улоге које би многи светски режисери пожелели; стихови које ниједан песник не би могао смислити..Једном речју, ту је све могуће, тачније, ништа није немогуће јер индивидуалне и групне лудости у дернеку достижу иронијске, надреалне и нарцистичке сцене антологијске вредности. То је велико весеље које слави себе и “најбоља забава у животу”, бар онај део којег се њени актери сећају,  или су чули од својих  пријатеља.

   Дернек је образац балканског лудила свих генерација, сваког времена, сваке средине, у коме се сједињују ритам живота, добро друштво, обест и туга, револт и протест. Или, како запажа А. Кјосев, бугарски културолог: На Балкану се родио један нови тип арогантне интимности, који господари атмосфером. Баш зато, балкански дернек је специфичан јер живимо на простору где су мерак, дерт и севдах уграђени у наш генестки код и менталитет, тако да у њему увек има од свега реченог понешто. Традиционално, код нас су такве забаве део домаћег фолклора, или боље рећи балканске ујдурме. Какав је то дернек када се сложно удруже лоле бекрије и алко-дилбери. У том имагинаријуму лудила, свако настоји да агресивно емитује себе, били они сирови, бучни, весели, пргави, културни, васпитани - прекорачује се време, осваја се нови простор. Људи забораве на оно што мисле да јесу и постају оно што заиста јесу. Уосталом, ако поштујеш сва правила, пропустићеш забаву. У њему бије васељенски бол за неком визијом савршене хармоније, благостања и вечите младости. Дернек је ослобођен свих стега и предрасуда, будући да у својој узбудљивој аутентичности и оригиналности, замци и неизвесности, сваки на свој начин припада самом себи.

   Славља или забаве које се претварају у дернек могу бити најразличитији поводи: прослава рођендана, матура, диплома, брак, рођење детета, муштулук, годишњица компаније, породичне славе, државни празници, Нова година, спортски успеси, обична журка.. Славе се и антихероји, криминалци, нарко-дилери.. Битно је наћи повод, а најчешће и без тога, само да се скупи друштво, или, што би Кафка рекао: Ако је човек сам онда је у лошем друштву. Кроз дернек се изражава спонтаност, темперамент који иде до краја, неспутаност емоција, бунт, вапај, разбарушеност.. Он је симбол двоструког, почесто деформисаног лица збиље и илузије. Дернек је руинирано и распамећујуће весеље са пуно туге, горчине, кад ред уступа место расколу и хаосу, а врлина преступу и наказности. Он има карактеристике оргијастичке и  банално запањујуће светковине у којој људи испољавају нагомилане фрустрације, што је иначе у свакодневном животу табуисано, и када у први план избије прикривено, затајено, све оно о чему се ћутало. То је огољена, жељна и пожељна атмосфера да задиви, зачуди, опсени. Само буди свој, следи своје инстинкте; ти си то што јеси; битан је језик тела и оно што тело има да каже..  Вулгарни хумор, испразне теме и приче, весеље, обест и охолост, зачас се претварају у експонирану чулност, “од које ти се свест претвара у несвест у којима нико не влада већ дернек усмерава своје учеснике према расколу у бегству омраза”. На дернецима се тела и убризгане облине лепотица  сапињу, сужавају, скраћују, продужавају, распродају, мере, шире, увијају, савијају..У дернеку плутају ојађена бића која би да лете, иако још једва ходају; шизоидно стање, морални стриптиз и сурова пантомима гротескно изобличених људских лица. На њима се једино могу видети: инфантилне слике призора, голи нагон, некултура глупости као неукуса, спој анималног и људског, земље и неба, оног сада и будућег.. Брутално , на ниске гране сведено “весеље”. У наопакој дијагностици стварности постоје и ретке мајсторије досетљивости. Тај тренутак лепоте постојања и мистификације само је неко издвојено стање које помаже људима да демистификују своје мане, врлине, карактер и вредност.

   У дернеку нема правила, нема организације, нема забрана. Анализирајући ову урбану патологију, дошао сам до закључка да постоје три врсте таквих забава: пристојна – све у границама весеља, због чега је друштво окупљено; толерантна - прелазе се границе пристојности; и трећа – тотално лудило. У сваком случају, дернек настаје спонтано, као колективна прича, кад се атмосфера усија, кад музика понесе, уз алкохол, опијат, не ретко обоје заједно, кад откажу све кочнице. А кад лудило крене и музика отвори срце и душу и дотакне најтананије струне, на површини избијају потиснута очекивања, комплекси, скривене жеље и страхови. Тада креће бајка која траје до зоре, понекад и дуже. Делиријум трименс. Што би рекао песник Вита Николић: Празнују људи празнину! 

   Дернек је узвишено заједништво у лепоти пића и песме, кад се просипа вино, пиво, вода, ракија, кад се игра док се не попада, док све не прерасте у лудило. Сви се понашају као природна сила или пролећне воде, које руше све пред собом. Ствара се амбијент за бога вина и весеља, за омаму, завођење и навођење, лудило и лудовање. Трубе, гајде, гласно, бучно, појединачно, хорски. У таквом вртлогу душа се губи у врлетима таштине, налази се сладострасно уживање, којем се предају као у трансу, сва чула су пренаглашено надражена. Све постаје могуће и дозвољено: људи понижавају себе, постају смешни, изокрећу се сва значења, разбија се, игра се на столовима, испод столова, у магновењу милују се своје сенке, обављају се венчање са планином, рекама и морем.. Ако је гост спреман да плати и контрабас ће отићи у парампарчад; наручују се «масне песме», што је зора ближа, све ласцивније.

    У дернеку напуштамо своју шкољку, све што нас штити и заклања од других, занемарујемо ко смо и шта смо. Човек никад није пристао на себе и на разне начине покушава да побегне из своје коже, подељен између свога реалног ја и неоткривеног или неоствареног ја. Дернек пружа шансу онима који настоје да се изгубе у таквим забавама како би након тога пронашли сами себе. У дернеку се руше сви мостови које трезан на лажима гради. То је романса иза које чучи огољено, осујећено и похарано биће. 

    Живи се у хаотичном времену, међу неуротичним људима, са истањеним или изгубљеним живцима без емоционалне блискости. Садашња млада генерација је усамљена, депресивно срећна, са гомилом стереотипа и  компромиса, деструктивним емоцијама. Пуни меланхолије, отуђени, свакодневно уморни и располућени, незадовољни сазнањем о томе да не познају ни себе саме, мењају места и улоге у покушају да пронађу свој склад и уравнотеженост коју никада неће достићи. Мали скучени, вечити тинејџери, интуитивно перципирају своју стварност као рањену и урушену цивилизацију и са сопственим мислима и емоцијама, настоје да буду визионари бољег, светлијег и хуманијег друштва, да решавају његове мутне и недовршене токове. У дослуху са будућношћу, свесни да свет не могу досегнути у својим пројекцијама, преко дернека шаљу поруку о томе како се живи и како се другачије може живети. Таква осећања рађају узнемиреност, а дернек је вентил преко којег неутралишу, потискују или беже од своје стварности.

   Дернек негира постојећи живот кроз бунт, са тенденцијом ка отпору универзалне орјентације и тоталне негације, што би рекао професор  Ратко Божовић: Стварност делује као  да је поломила сопствено огледало.  Такве забаве су прилика за истеривање истине и свођење рачуна са собом; шанса да радознале поведе у неку „лековиту“, непознату стварност, пуну изазова и „инспиративних“ фантазија. И колико год будни у стварности, у дернеку постају заробљеници немоћи да се од своје разузданости одбране. Потпуна слобода и комоција дозвољавају да се замагле бројна ограничења и однос са стварношћу.

   Најимпресивнији су дернеци кад се учесници не познају, јер тада на површини исплива све оно што не заслужује да буде у људској свести. Зато дернек у малим срединама, где се сви знају, није репрезентативан,  нема свој аутентичан облик, садржај и смисао. На таквим забавама нема буре ни непогоде, нема опуштања ни комоције. У малим срединама, где је традиционална култура невероватно моћна, а самим тим непроцењиво утицајна и значајна, ограђена високим зидовима ускости и паланачког схватања, људи немају снаге  ни храбрости да се одвоје од равне линије живота, било навише или наниже. Ако се и пређе у фазу „лудила“, онда се дернек испољава оштрије и примитивније. Уосталом, малограђанско схватање има привилегију да  продукује пожељне фантазије о самом себи.

   Тешко је одредити време настанка дернека, али свакако појавом алкохола или неког сличног опијата. Дернек некад и сад – две потпуно различите појаве. Раније је имао све особине правог весеља са мером, достојанством, укусом и обзиром. Временом дернек губи своју физиономију и форму и залази у просторе екстремног понашања. Колико је дернек некад био богат инспиративним емоцијама толико је данас лишен свега што је племенито, узвишено, вредно. Тако је дернек  изашао из своје сврхе и намене. Пре само неколико деценија деловали су помало шокантно, данас изгледају гротескно.

   Откако је равноправност увела жене на овакве забаве, дернек је доживео своју ренесансу. Уместо једноличних, монотоних и прилично досадних забава, жене су дернеку дале потпун смисао, лепоту, шарм, дух и харизму. Оне постају главни и пожељни јунаци таквих забава. Блажене међу мушкарцима и саме срећне, жене откривају све своје чари, али и своје мане у замци дернека. Једини проблем је што мушки и женски праг толеранције на алкохол не показују исто време, када се све, наизглед једноставно, претвара у необјашњиво а очекивано у незамисливо. Морам признати да је пијанство слабост и добрих људи, али, то је свеједно слабост, и ова утеха пијаног чини још пијанијим.

   У анализи урбаних поткултура као релевантног проблема, у које спада и дернек, не сме се изоставити значај утицаја употребе, односно злоупотребе психоактивних супстанци, због чега је дернек  парадигма анархоидне бучне акције, побуна против свакојаког бесмисла. Заробљени потиснутим емоцијам, што није срећно стање, дернек  кроз своју имагинацију и естетску димензију масовног једноумља, поткопава темеље наших заблуда, предрасуда и искривљених етичких ставова. У ритму вишегласја дернек  има све карактеристике бурлеске, када људи  добијају неку натприродну снагу и моћ, када у врхунцу ограничености свога духа са дивљењем скрећу пажњу на себе и своје поступке, или, што би врло прецизно и тачно рекао Чарлс Буковски: Данас свако мора да буде неко!  Пилоти, хирурзи, програмери, професори, песници, вајари, политичари.., нема професије која неће на дернеку признати и показати своје скривене жеље и страсти - од фараона, мускетара, шеика, пирата, до ђавола и вештице, сви се понашају као да траже своје изгубљене животе. Једном речју, дернек је адреналинска рапсодија у којој се тражи благослов игре, како би се већина вратила својој правој природи.

   Пијане честитке, жеље и здравице, посебна су прича дернека. Уместо коректне, надахнуте здравице, оне се упућују са стола, шанка, са дрвета, столице, са чашицом у једној, из које се просипа пиће и цигаретом у другој руци, чији пепео пада на свечану торту,  наздравља се шљивовици, вискију. Говорити а не рећи ништа, није тако страшно, али говорити свечано, на рођендану или на озбиљној прослави а не рећи ништа или причати глупости, то значи говорити о духовној пустоши, симулацији прозирности у коме су речи само пуки звук. Честитке, које се не могу чути ни разумети, почињу са неком неумесном шалом, трају дуго са ласцивним речником, а завршавају се у општем смеху и делиријуму баналности. Шта све човек каже, када не зна да каже.

   Где год постоји људско друштво постоје и необуздане забаве, игре, перформанси. Људе привлаче заједничке прославе које су створене да би телом, духом и гласом изразили сву сложеност, различитост и рањивост. Дернек, као најдубљи извор архетипског, у великој мери зависи од културе народа, јер начин на који људи доживљавају дернек лежи у њиховом темпераменту који има своје наслеђе. Код многих нација дернек прелази у оргијање или обредне манифестације (Африка, Ј. Америка, Океанија). Под балканским дернеком многи на западу подразумевају посебну врсту темперамента и енергију која се даје без остатка, која не калкулише: то је забава у којој се вришти кад се вришти, у којој се и плаче и јеца и смеје и мршти и удара. За сваки минут забаве добија се  сат мучнине. Сваки странац, који површно познаје балкански провод, кад дође на ове просторе, жели да учествује у балканском хепенингу, пуном изопаченог дерта,  трбушног плеса. Незаборавни су дернеци у летњем периоду када туристи из разних земаља направе такву фешту којој ни најлуђи дернек није раван. „Наша хистерична и неуротична машта кад се запали може свашта“. “Лепотице су се пеле и играле на столовима а мушкарци падали у дерт, развезивали кравате и опуштали каишеве испод набреклих трбуха. Повремено би истрчавали из шатри да се исповраћају па се убледелих лица, орошених знојем, враћали и настављали да пију“, запажа Момо Капор. То је забава која воли, која грли, која тражи и узима, која је нападна и због тога храбра и бескомпромисна; она је управо онаква какви смо ми који смо овде рођени. У свему томе има нешто лудачки заносно: сва туга, патња и страст су патетични и због тога симпатични и смешни, што све скупа ту стварност чини надреалним. То је та балканска омамљеност и заводљивост. „Узнесена стања, па и она најплеменитије провенијенције додирују враџбину,“ или што би Мефисто у Гетеовом Фаусту рекао: Лажна слика и реч засењују, смисао и место замењују.

   Човек се вековима труди да покаже само своју светлу страну, а дернек је посебан партy кад многи на светлу и без маске понуде своју тамну страну; кад губе свој опрез; кад усамљен дух призива ђавола да се веселе и кад помрачени ум не види скоро ништа. Дернек негује способност тајности живота и јавност подсвести, узајамност интимног и јавног, понекад еротског и лирског, ресетовање емоција. Оно што се крије, што нисмо знали, сазнаћемо на дернеку свакако. Живот без дернека јесте живот тајних шифри наше подсвести. Дернек је слобода избора на којем вам нико неће приговорити нити замерити. У њему једни  призивају нова искушења, други славе свој свакодневни и стваран живот, трећи желе да у том стању величанственог тренутка доживе катарзу, као одговор на страшну празнину сопствене душе. Дернек се прави да буде угођај, а испадне банални догађај, не ретко постане бир – фест. Многи би закључили: „Ко не разуме дернек, има неку ману или проблем са собом“!

   Шта је наша истина – онако како се представљамо у свакодневном животу, у свом дому, на послу, или како се понашамо на дернецима? Да ли се иза таквих забава скрива човеков двојник, или је то одбрана ирационалне сфере и човековог субјективитета? Чији је то свет у коме је омладина толико слуђена, немоћна, ојађена, неостварена? Да ли дернек помаже људима да буду то што јесу или му пружа прилику да се измести из реалног света? Да ли дернек мири реални и имагинарни свет? Колико је данас угрожена човекова слобода и да ли дернек то потврђује? Да ли магија дернека служи за приказивање дубинске и суштинске кризе појединца, стављајући спољне ефекте у служби унутрашње менталне суштине бића? Да ли је то лабораторија из које у живи свет надире отров за масовно уништавање живота, или својеврсна индукција неваспитања и простаклука, која се третира као тобоже замена идентитета?  Кад истраживач са онтолошког и психолошког становишта уђе у суштину овог феномена из њега ће добити много комплекснију и веродостојнију слику него из поједностављене и површне анализе саме појаве. Све ово знају социјални психолози па и они који су прошли сито и решето, али њихова објашњења више никога не интересује.

   Покајања долазе касније, кад сване и кад се лудило пијанства претвара у мамурлук, који се лечи расолом, киселом чорбом или јогуртом. Понекад, дернек својом распеваном експресивношћу збуни своје актере који, понесени жељом да се будућем времену обезбеди нови ентузијазам и нове емоције, губе осећај за време, за стварност, за фантазије и у својој самодовољности емотивне проблеме претварају у телесне, са неизвесним последицама.“Твој дернек није за туђе очи, ни њихов за твоје“.

   Поред алкохола, у дернеку се музика снажно осећа и дубоко преживљава. Она изазива еуфорична и узбудљива расположења, са разузданим опуштеним понашањем - од уранка до заранка труба у Гучи свира. Она  има привилегију да код актера буди јака осећања, да их  одведе у своју интиму која престаје да буде универзална. Музика доприноси да комуникација, осећања и размена доживљаја буду спонтани, лежерни и природнији, чиме се ствара утисак блискости и међусобне повезаности. Туга се гаси љутом ракијом, блуз за напаћену и преварену душу, за неиспуњена обећања, хорско певање је обавезно. Колико на почетку пиће соколи, храбри и шири видике, како фешта одмиче почиње депресија, видици се сужавају, а пијанство се касније скупо плаћа. Кад дернек утихне/ и ноћ дође до краја/ када остане да пјева/ само права раја, славе дернек у песми чланови бенда Забрањено пушење.

   Музичке манифестације, које трају више дана, имају  карактеристике и садржај продуженог дернека. У таквим забавама свако жели да скрене пажњу на себе у име драматичности и екстраваганције. То је депресија са осмехом,  игром и певањем,  где је све на граници несвесног, јер су актери таквих манифестација тобоже у бедаку. Њихова неоствареност и лишеност ваљаног избора и излаза, овакве представе, као неочекиваност и авантура, опседају, инспирише и мотивишу. Они су на сцени живота са дна неке нововековне каце, вапе за лепотама овостраности, ношени заносима и ватрама ирационалног. Нарцизам, таштина, екстремна себичност и велика потреба за дивљењем. Иако свакодневно са изразима рафинираних манира, они постају хорде простака у фирмираној одећи и обући.

   Поништавајући свој садржај, карактер и  идентитет, дернек данас празни све емоције, прелазећи у дионизијску атмосферу, хипокризију и исфорсирани скандал у сваком погледу. Постали су порочни, недоречени, несвршени, патетични, неодређени, иронични са узнемирујућом истином и дијагностиком. Дернек више, тачније и прецизније указује на проблеме социолошке, психолошке, социјалне природе од било којих релевантних анализа. То и јесте субкултурна и социокултурна појава због компликованих узрока и последица, људских потреба и жеља, нагона, свесних и несвесних тежњи. У таквим ситуацијама градска породица, родитељска кућа и друге васпитно образовне институције, као заштитне повеље успеха и моралности, показују се као привид. У необичност и зачудност, у ирационалност и лудило као да се даље не може.

   Дернек има моћ да своје актере на чудан начин увуче у свој банални садржај. Он личи на стампедо који буди уснуле, невине, немоћне, грешне, заблуделе; отвара појединцима широко тумачење стварности али истовремено и сужава видике. Уместо да глорификује љубав и друге животне вредности он то деградира. То је опасна и опака забава која се игра до краја, на све или ништа, заоштрена и отрежњујућа драмска ситуација, коју би Пауло Коељо овако окарактерисао: Људско биће има два велика проблема: први је да не зна кад треба да почне, а други, да не зна кад треба да престане. Године прикривања, искупљења у једној лудој, пијаној забави, необузданој и шокантној истинољубивости. Какав дух, такав ум, опоменуо би Шекспир.

   Поред тога што је дернек прерастао у производњу забаве, он је данас, увучен у уобичајени урбани фолклор, постао помало узнемирујућа тема и прича, која на суморан и опомињући начин осликава све мане савременог друштва у коме нико није задовољан својим животом. Као сваки друштвени феномен дернек остаје да траје, прилагођавајући се времену и људима.

   Свако мисли да би био срећан и задовољан кад би могао да живи онако како жели. Сан о животу, то се још може разумети, али не и живот сам. Вратимо се  обичности као мери ствари и бића. Ничег изван и преко мере сопственог тела и ваљаног осећања живота. Скраси се у себи, то није тешко рећи, али појединцима и колективима то не полази лако за руком. Уосталом, ризница снова увек је свима на располагању.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: