detalj slike: Bogdan Miščević, Midar

- insert iz romana Midar -

Ja­gor Zlo­kas

Ču­lo se da iz­vje­sni Ja­gor Zlo­kas tu­ma­či da je sav svi­jet na dr­ve­tu. To­li­ko ve­li­kom dr­ve­tu da ne zna­mo da je to dr­vo. Čak kad bi­smo se po­pe­li do zvi­je­zde i po­gle­da­li na taj naš svi­jet, ne bi­smo mo­gli vi­dje­ti da je dr­vo, jer bi iz­gle­da­lo kro­šnja­sto, okru­glo i pre­li­je­va­lo se u svje­tlo­sti ži­vo­ta i dje­lo­tvor­ne si­le ko­ja taj ži­vot odr­ža­va. Jed­nom pri­li­kom je An oslu­ški­vao ne­ke zvu­ko­ve iz du­bi­ne pe­ći­ne ko­ji su ga pod­sje­ća­li na glas, ali ni­je mo­gao slu­ti­ti da bi još ne­ko mo­gao bi­ti u pe­ći­ni. Od­lu­či da se za jed­nog ki­šnog pe­ri­o­da spu­sti du­blje u pe­ći­nu i po­ku­ša od­go­net­nu­ti gla­so­ve ko­ji do­pi­ru iz nje­ne unu­tra­šnjo­sti. Za­pa­lio je dvi­je ve­li­ke lu­či ko­jih na ula­zu u nje­go­vu pe­ći­nu ima ne­bro­je­no, jer ih sam spra­vlja od su­ve bu­ko­ve ko­re po­mi­je­ša­ne sa je­lo­vom smo­lom, sve čvr­sto za­vi­je­no u ze­le­nu pa­ve­ti­nu oko vr­ha gra­bo­vog šta­pa. Što du­že sto­je bo­lje go­re, ta­ko da An re­dom uzi­ma one ko­je je ra­ni­je spra­vljao i ko­ri­sti ih da po­mog­ne oku u od­su­stvu svje­tla.

Od­o­zdo do­pi­ru zvu­ci kao da ne­ko po­la­ko ko­tr­lja ve­će ka­me­nje. Ka­šalj, zi­je­va­nje i ne­ko nju­njo­re­nje je st­var­no na po­mo­lu, re­kao bi An, to­li­ko bli­zu kao da će sva­kog tre­nut­ka ba­nu­ti iz pe­ćin­ske utro­be. An se ni­je pla­šio, u svo­joj je pe­ći­ni i spre­man je da sva­kog pri­hva­ti i ugo­sti ako se tu za­tek­ne sa do­brom na­mje­rom.

Po­če iz­vi­ri­va­ti iz mra­ka pe­ći­ne je­dan ove­ći ka­men i za njim čo­vjek, oma­len, zgu­snu­te sna­ge, sit­nih va­tre­nih oči­ju, si­je­de bra­de i ko­se, pot­pa­san tka­ni­com u ras­po­ja­sa­noj ko­šu­lji, u suk­ne­nim hla­ča­ma zgu­žva­nih no­ga­vi­ca kao da ih je kra­va žva­ka­la, bos, sa ve­li­kim šta­pom u ru­ci, mo­glo bi se po­mi­sli­ti da nji­me ne­čim upra­vlja.

−Po­ma­že Bog, put­ni­če na­mjer­ni­če! −ogla­si se An pr­vi.

−Bog ti po­mo­gao i ni­ko ti ni­šta ne mo­gao! −jo­gu­na­sto se obra­ti do­šljak i na­sta­vi: −Vi­diš, ova tvo­ja pe­ći­na, ka­ko je ti zo­veš, ni­je sa­mo tvo­ja, već i svih nas ko­ji kroz nju pro­la­zi­mo. Evo, pr­vi put smo se sre­li, a ko­li­ko sam pu­ta ovu­da već pro­šao. Na istom smo ogran­ku, a ne po­zna­je­mo se. Da nam crv ni­je iz­bu­šio ove pro­la­ze, ko zna da li bi­smo se i sre­li.

−Šta ti to pri­čaš, čo­ve­če, ka­kvi su te cr­vi spo­pa­li, ka­kva ti je to ka­men­ču­ga što gu­raš is­pred se­be, kud si na­u­mio i ot­kud si se spe­tio u sr­cu mo­je pe­ći­ne? Ko­ji si? 

−Pri­je sve­ga da se upo­zna­mo −pru­ži ru­ku Anu i po­no­sno na­sta­vi: −Ja sam Ja­gor Zlo­kas, bož­ji po­slu­šnik, na­rod­ni tri­bun i pin­ter iz Gre­đa­na, s onu stra­nu ove pe­ći­ne, gdje ne mo­že sva­ko ući osim bož­jih po­slu­šni­ka ko­ji­ma se sr­ce oka­me­ni­lo ova­ko kao mo­je. 

I po­ka­za na ka­men pred so­bom ko­ji je uisti­nu bio u ob­li­ku sr­ca, te na­sta­vi:

−Ta­ko da znaš da to ni­je ni­ka­kva ka­men­ču­ga, ne­go sav ja, sve mo­je. U nje­mu je oka­me­nje­no i par­če ovog dr­ve­ta na ko­jem smo, i bu­sen ove ze­mlje ko­joj pri­pa­da­mo i sve du­še ko­je su ga no­si­le pri­je me­ne. To­li­ko je po­ra­slo da ga vi­še ne mo­gu no­si­ti u gru­di­ma i Bog mi se umi­lo­sti­vio i omo­gu­ćio da ga ova­ko no­sim pred so­bom i da se ni ko­rak ne odva­ja­mo, jer da bi­lo ku­da po­đem bez nje­ga, ja sam od­mah do­lje, me­ne vi­še ne­ma, a s njim ova­ko mo­gu do kra­ja svje­ta i vi­je­ka.

−Zar ti ni­je te­žak da ga vu­češ i gu­raš?

−Ni­je! Nit ga vu­čem, nit ga gu­ram. Ja sam pr­ko­san čo­vjek, vo­lim pr­ko­si­ti si­li pri­vla­če­nja, ta­ko da mo­je sr­ce ni­je ni­kad na ze­mlji, pe­dalj-dva je nad ze­mljom i uvi­jek pre­da mnom, ta­ko nas dvo­je kro­či­mo pu­ći­ma i bes­pu­ći­ma i pr­ko­si­mo. Ovo što se sa to­bom ras­pri­čah, ne pam­tim da sam do sa­da to­li­ko iz­go­vo­rio. Ne bi ti me­ne dru­ga­či­je ra­zu­mio, jer ja pr­ko­sim i gla­snom spo­ra­zu­mi­je­va­nju, me­ne mo­je uši ne ču­ju, sr­ce sve pri­ma pre­ko se­be. Ja sam znao još dok sam bio do­lje u pe­ćin­skom po­no­ru da si ti ov­dje i o če­mu raz­mi­šljaš, šta ti je na pa­me­ti. I znaš da sam se ob­ra­do­vao što ću te sre­sti i upo­zna­ti. Ču­lo se za te­be. Do­bro ti je to što si u pe­ći­ni. Upo­znat si či­ni mi se sa pro­mi­sli Go­spod­njom, kao so­va, ko­ja svoj let po­či­nje u su­mrak.

An je po­ku­šao da u ne­ko­li­ko krat­kih cr­ta sa­žme su­šti­nu Ja­go­ro­vih ri­je­či. Po­mi­slio je istog ča­sa na Mi­da­ra, a i se­be je pri­nio tom sno­pu svje­tlo­sti iz ko­jeg je po­čeo iz­vi­ra­ti si­ja­set po­zna­tih li­ca ko­ja je su­sreo za ži­vo­ta i one za ko­je je znao da po­sto­je po pro­mi­sli svo­joj. Uči­ni mu se da je pred njim umi­ru­ći bog, čo­vjek bo­žan­skog ko­va, oka­me­nje­nog sr­ca i nat­čo­vječ­ne mo­ći. Iz­la­zi iz mra­ka pe­ći­ne na ogran­ku svo­ga svi­je­ta ko­ji ga vo­di u sa­mo nje­mu po­zna­tom prav­cu. Bio je za­te­čen Ja­go­ro­vim ri­je­či­ma, ali mi­sao mu pro­le­ti po­red stu­ba ra­do­zna­lo­sti, iz­bje­ga­va­ju­ći da do­ta­kne Ja­go­rov za­um­ni svi­jet.

−Ne re­če mi ku­da si na­u­mio i sa ko­je stra­ne si ušao u pe­ći­nu kad ja ne znam ni za je­dan dru­gi ulaz osim za ovaj ko­ji je za me­ne ka­pi­ja ra­ja −pri­u­pi­ta An ne­svje­stan da li je pred njim čo­vjek, sve­ti duh ili ne­ča­sti­vi.

−Me­ni je dra­go da smo se nas dvo­ji­ca sre­li, sad zna­mo da po­sto­ji­mo. Idem kod mo­je tet­ke Ma­re, ća­ći­ne se­stre. Ona je uda­ta u Mer­dža­ne, vo­li kad joj do­đem i do­ne­sem mi­lo­šte sa one stra­ne ovog na­šeg ogran­ka gdje je svo­ju mla­dost pro­ve­la. Ako iz­gu­bi­mo ve­zu sa ro­dom ro­đe­nim, gu­bi­mo i ono što nam je Bo­gom da­no. Ova pe­ći­na, ko­ju ti zo­veš svo­jom, ima ko zna ko­li­ko ula­za, ali ni­su svi ta­ko pro­la­zni kao ova tvo­ja raj­ska ka­pi­ja–me­ko se na­smi­je­ši Ja­gor i na­sta­vi pri­ču: –Je­si li ikad ušao du­blje od ovog mje­sta, je­si li pro­šao kroz ovaj ogra­nak na ko­jem po­či­va naš Kor­dun, je­si li vi­dio ra­nu ko­li­ka je usred sr­ca na­pa­će­ne du­še kra­ja. Ko­li­ko bez­na­de­žnih ja­u­ka, za­pa­nju­ju­ćih po­gle­da, is­pru­že­nih ru­ku, uko­če­nih za­gr­lja­ja, pre­sje­če­nih vra­to­va, su­za, kr­vi, neo­tje­lo­vlje­nih du­ša. I on­da se lju­di pi­ta­ju za­što Ja­gor Zlo­kas gu­ra is­pred se­be oka­me­nje­no sr­ce? Mrak pe­ći­ne vr­vi od ži­vo­ta, vi­še nas je pod ze­mljom ne­go na ze­mlji i da mi sr­ce ni­je oka­me­nje­no ne bih mo­gao ni ču­ti ni vi­dje­ti tu zbi­lju u ko­ju nas ugu­ra­še bez re­da i bez pra­vi­la. Do­ći će dan kad će ulaz u tvo­ju pe­ći­nu za­i­sta bi­ti ka­pi­ja ra­ja na ko­ju će iza­ći sav ovaj za­to­če­ni svi­jet i use­li­ti se u pro­sto­re ko­ji su mu od Bo­ga pre­o­sta­li.

Od­jed­nom kao da pa­de ve­li­ki ko­mad mra­ka pre­ko Ja­go­rovog sr­ca i sav se ras­pli­nu po pe­ći­ni. Uga­si­še se lu­či. Ne­sta ih obo­ji­ce. Je­di­no je Vuk za­vi­jao svo­ju sim­fo­ni­ju is­pred pe­ći­ne u ju­tar­njem kli­zi­štu no­ći u dan!

уметнички рад Богдана Мишчевића на корицама романа Мидар

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: