детаљ слике: Богдан Мишчевић, Мидар

- инсерт из романа Мидар -

Ја­гор Зло­кас

Чу­ло се да из­вје­сни Ја­гор Зло­кас ту­ма­чи да је сав сви­јет на др­ве­ту. То­ли­ко ве­ли­ком др­ве­ту да не зна­мо да је то др­во. Чак кад би­смо се по­пе­ли до зви­је­зде и по­гле­да­ли на тај наш сви­јет, не би­смо мо­гли ви­дје­ти да је др­во, јер би из­гле­да­ло кро­шња­сто, окру­гло и пре­ли­је­ва­ло се у свје­тло­сти жи­во­та и дје­ло­твор­не си­ле ко­ја тај жи­вот одр­жа­ва. Јед­ном при­ли­ком је Ан ослу­шки­вао не­ке зву­ко­ве из ду­би­не пе­ћи­не ко­ји су га под­сје­ћа­ли на глас, али ни­је мо­гао слу­ти­ти да би још не­ко мо­гао би­ти у пе­ћи­ни. Од­лу­чи да се за јед­ног ки­шног пе­ри­о­да спу­сти ду­бље у пе­ћи­ну и по­ку­ша од­го­нет­ну­ти гла­со­ве ко­ји до­пи­ру из ње­не уну­тра­шњо­сти. За­па­лио је дви­је ве­ли­ке лу­чи ко­јих на ула­зу у ње­го­ву пе­ћи­ну има не­бро­је­но, јер их сам спра­вља од су­ве бу­ко­ве ко­ре по­ми­је­ша­не са је­ло­вом смо­лом, све чвр­сто за­ви­је­но у зе­ле­ну па­ве­ти­ну око вр­ха гра­бо­вог шта­па. Што ду­же сто­је бо­ље го­ре, та­ко да Ан ре­дом узи­ма оне ко­је је ра­ни­је спра­вљао и ко­ри­сти их да по­мог­не оку у од­су­ству свје­тла.

Од­о­здо до­пи­ру зву­ци као да не­ко по­ла­ко ко­тр­ља ве­ће ка­ме­ње. Ка­шаљ, зи­је­ва­ње и не­ко њу­њо­ре­ње је ст­вар­но на по­мо­лу, ре­као би Ан, то­ли­ко бли­зу као да ће сва­ког тре­нут­ка ба­ну­ти из пе­ћин­ске утро­бе. Ан се ни­је пла­шио, у сво­јој је пе­ћи­ни и спре­ман је да сва­ког при­хва­ти и уго­сти ако се ту за­тек­не са до­бром на­мје­ром.

По­че из­ви­ри­ва­ти из мра­ка пе­ћи­не је­дан ове­ћи ка­мен и за њим чо­вјек, ома­лен, згу­сну­те сна­ге, сит­них ва­тре­них очи­ју, си­је­де бра­де и ко­се, пот­па­сан тка­ни­цом у рас­по­ја­са­ној ко­шу­љи, у сук­не­ним хла­ча­ма згу­жва­них но­га­ви­ца као да их је кра­ва жва­ка­ла, бос, са ве­ли­ким шта­пом у ру­ци, мо­гло би се по­ми­сли­ти да њи­ме не­чим упра­вља.

−По­ма­же Бог, пут­ни­че на­мјер­ни­че! −огла­си се Ан пр­ви.

−Бог ти по­мо­гао и ни­ко ти ни­шта не мо­гао! −јо­гу­на­сто се обра­ти до­шљак и на­ста­ви: −Ви­диш, ова тво­ја пе­ћи­на, ка­ко је ти зо­веш, ни­је са­мо тво­ја, већ и свих нас ко­ји кроз њу про­ла­зи­мо. Ево, пр­ви пут смо се сре­ли, а ко­ли­ко сам пу­та ову­да већ про­шао. На истом смо огран­ку, а не по­зна­је­мо се. Да нам црв ни­је из­бу­шио ове про­ла­зе, ко зна да ли би­смо се и сре­ли.

−Шта ти то при­чаш, чо­ве­че, ка­кви су те цр­ви спо­па­ли, ка­ква ти је то ка­мен­чу­га што гу­раш ис­пред се­бе, куд си на­у­мио и от­куд си се спе­тио у ср­цу мо­је пе­ћи­не? Ко­ји си? 

−При­је све­га да се упо­зна­мо −пру­жи ру­ку Ану и по­но­сно на­ста­ви: −Ја сам Ја­гор Зло­кас, бож­ји по­слу­шник, на­род­ни три­бун и пин­тер из Гре­ђа­на, с ону стра­ну ове пе­ћи­не, гдје не мо­же сва­ко ући осим бож­јих по­слу­шни­ка ко­ји­ма се ср­це ока­ме­ни­ло ова­ко као мо­је. 

И по­ка­за на ка­мен пред со­бом ко­ји је уисти­ну био у об­ли­ку ср­ца, те на­ста­ви:

−Та­ко да знаш да то ни­је ни­ка­ква ка­мен­чу­га, не­го сав ја, све мо­је. У ње­му је ока­ме­ње­но и пар­че овог др­ве­та на ко­јем смо, и бу­сен ове зе­мље ко­јој при­па­да­мо и све ду­ше ко­је су га но­си­ле при­је ме­не. То­ли­ко је по­ра­сло да га ви­ше не мо­гу но­си­ти у гру­ди­ма и Бог ми се уми­ло­сти­вио и омо­гу­ћио да га ова­ко но­сим пред со­бом и да се ни ко­рак не одва­ја­мо, јер да би­ло ку­да по­ђем без ње­га, ја сам од­мах до­ље, ме­не ви­ше не­ма, а с њим ова­ко мо­гу до кра­ја свје­та и ви­је­ка.

−Зар ти ни­је те­жак да га ву­чеш и гу­раш?

−Ни­је! Нит га ву­чем, нит га гу­рам. Ја сам пр­ко­сан чо­вјек, во­лим пр­ко­си­ти си­ли при­вла­че­ња, та­ко да мо­је ср­це ни­је ни­кад на зе­мљи, пе­даљ-два је над зе­мљом и уви­јек пре­да мном, та­ко нас дво­је кро­чи­мо пу­ћи­ма и бес­пу­ћи­ма и пр­ко­си­мо. Ово што се са то­бом рас­при­чах, не пам­тим да сам до са­да то­ли­ко из­го­во­рио. Не би ти ме­не дру­га­чи­је ра­зу­мио, јер ја пр­ко­сим и гла­сном спо­ра­зу­ми­је­ва­њу, ме­не мо­је уши не чу­ју, ср­це све при­ма пре­ко се­бе. Ја сам знао још док сам био до­ље у пе­ћин­ском по­но­ру да си ти ов­дје и о че­му раз­ми­шљаш, шта ти је на па­ме­ти. И знаш да сам се об­ра­до­вао што ћу те сре­сти и упо­зна­ти. Чу­ло се за те­бе. До­бро ти је то што си у пе­ћи­ни. Упо­знат си чи­ни ми се са про­ми­сли Го­спод­њом, као со­ва, ко­ја свој лет по­чи­ње у су­мрак.

Ан је по­ку­шао да у не­ко­ли­ко крат­ких цр­та са­жме су­шти­ну Ја­го­ро­вих ри­је­чи. По­ми­слио је истог ча­са на Ми­да­ра, а и се­бе је при­нио том сно­пу свје­тло­сти из ко­јег је по­чео из­ви­ра­ти си­ја­сет по­зна­тих ли­ца ко­ја је су­срео за жи­во­та и оне за ко­је је знао да по­сто­је по про­ми­сли сво­јој. Учи­ни му се да је пред њим уми­ру­ћи бог, чо­вјек бо­жан­ског ко­ва, ока­ме­ње­ног ср­ца и нат­чо­вјеч­не мо­ћи. Из­ла­зи из мра­ка пе­ћи­не на огран­ку сво­га сви­је­та ко­ји га во­ди у са­мо ње­му по­зна­том прав­цу. Био је за­те­чен Ја­го­ро­вим ри­је­чи­ма, али ми­сао му про­ле­ти по­ред сту­ба ра­до­зна­ло­сти, из­бје­га­ва­ју­ћи да до­та­кне Ја­го­ров за­ум­ни сви­јет.

−Не ре­че ми ку­да си на­у­мио и са ко­је стра­не си ушао у пе­ћи­ну кад ја не знам ни за је­дан дру­ги улаз осим за овај ко­ји је за ме­не ка­пи­ја ра­ја −при­у­пи­та Ан не­свје­стан да ли је пред њим чо­вјек, све­ти дух или не­ча­сти­ви.

−Ме­ни је дра­го да смо се нас дво­ји­ца сре­ли, сад зна­мо да по­сто­ји­мо. Идем код мо­је тет­ке Ма­ре, ћа­ћи­не се­стре. Она је уда­та у Мер­џа­не, во­ли кад јој до­ђем и до­не­сем ми­ло­ште са оне стра­не овог на­шег огран­ка гдје је сво­ју мла­дост про­ве­ла. Ако из­гу­би­мо ве­зу са ро­дом ро­ђе­ним, гу­би­мо и оно што нам је Бо­гом да­но. Ова пе­ћи­на, ко­ју ти зо­веш сво­јом, има ко зна ко­ли­ко ула­за, али ни­су сви та­ко про­ла­зни као ова тво­ја рај­ска ка­пи­ја–ме­ко се на­сми­је­ши Ја­гор и на­ста­ви при­чу: –Је­си ли икад ушао ду­бље од овог мје­ста, је­си ли про­шао кроз овај огра­нак на ко­јем по­чи­ва наш Кор­дун, је­си ли ви­дио ра­ну ко­ли­ка је усред ср­ца на­па­ће­не ду­ше кра­ја. Ко­ли­ко без­на­де­жних ја­у­ка, за­па­њу­ју­ћих по­гле­да, ис­пру­же­них ру­ку, уко­че­них за­гр­ља­ја, пре­сје­че­них вра­то­ва, су­за, кр­ви, нео­тје­ло­вље­них ду­ша. И он­да се љу­ди пи­та­ју за­што Ја­гор Зло­кас гу­ра ис­пред се­бе ока­ме­ње­но ср­це? Мрак пе­ћи­не вр­ви од жи­во­та, ви­ше нас је под зе­мљом не­го на зе­мљи и да ми ср­це ни­је ока­ме­ње­но не бих мо­гао ни чу­ти ни ви­дје­ти ту зби­љу у ко­ју нас угу­ра­ше без ре­да и без пра­ви­ла. До­ћи ће дан кад ће улаз у тво­ју пе­ћи­ну за­и­ста би­ти ка­пи­ја ра­ја на ко­ју ће иза­ћи сав овај за­то­че­ни сви­јет и усе­ли­ти се у про­сто­ре ко­ји су му од Бо­га пре­о­ста­ли.

Од­јед­ном као да па­де ве­ли­ки ко­мад мра­ка пре­ко Ја­го­ровог ср­ца и сав се рас­пли­ну по пе­ћи­ни. Уга­си­ше се лу­чи. Не­ста их обо­ји­це. Је­ди­но је Вук за­ви­јао сво­ју сим­фо­ни­ју ис­пред пе­ћи­не у ју­тар­њем кли­зи­шту но­ћи у дан!

уметнички рад Богдана Мишчевића на корицама романа Мидар

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: