detalj slike: arhiva autora

Godine prolaze

Posvećeno Jovici Đurici-Mići. Počivaj u miru, nek ti je večna slava.

Bilo je ponekad na ratištu i komičnih situacija. Možda ponekad, sa naše strane i detinjastih. Ne zamerite nam, pa i bili smo gotovo deca, mladi, nesvesni blizine smrti, ubeđeni da smo besmrtni. Tako smo jednom u rovu na bihaćkom Grabežu bili ja, jedan momak iz Bosanske Krupe, Štrbac se prezivao, i Jovica Đurica (Mićo). Miću ste već upoznali, u priči ,, E moj druže, policajče vojni’’ , kada smo na pravdi boga obojica zaglavili u vojnom zatvoru. Elem, nije tih dana bilo neke pucnjave, linija prilično mirna, ali to jutro neka budala sa suprotne strane se razbudila u šest ujutru, i počela pucati kao luda. Sve mislimo prestaće, ali jok, uhvatio ga je neki napad ludila pa puca li puca, probudio je već sve, i njihove i naše. Pošto smo shvatili da nema nameru prestati, povela se rasprava da mu neko i uzvrati-da opalimo i mi koji metak , čisto da ne pomisli da smo se uspavali, ili uplašili. Međutim nikom se nije izlazilo niti pucalo, nešto smo bili nakrivo nasađeni to jutro...i kad smo se konačno dogovorili da Mićo bude taj koji će uzvratiti, pucnjava je prestala. Onaj luđak se umorio, valjda je shvatio da nas nije uspeo zainteresovati za svoje bitisanje na planeti...Mićo izlazi iz rova, proteže se, zeva, uzima pušku, opaljuje jedan ) metak ka njihovoj liniji, i vraća se šmekerski u rov...
Naravno, nije uvek bilo zeza. Ne dajte da vas zavara ovaj događaj. On je naveden samo iz razloga da se malo razbije mučna ratna atmosfera. Mićo je itekako bio pouzdan kada je bilo gusto. Poznavao sam ga od petog osnovne, faktički od detinjstva. Bio je bukvalno neustrašiv, ničega se nije bojao, ni ljudi ni oružja. Uz njega u rovu sam bio sto posto siguran, kao uz rođenog brata, da ma šta da se desi, da neće uzmaći, da me neće ostaviti.
Sećam se kada je, u junu ili julu devedeset četvrte, trebao početi naš napad na Grabežu. Mićo je bio kući, kasnio na smenu. Taj dan dolazi smena iz Grahova, i majka mi stiže u posetu. Drago mi je da je vidim, ali opet, nije mi svejedno, nije šala, puca se, štekte puškomitraljezi u daljini, tamo prema Alibegovića kosi i Barakovcu. Pucnjava prelazi u neke čudne, ujednačene, ritmične zvukove, koji počinju ličiti gotovo na muziku, na neku suludu simfoniju...To je mračna pesma rata, tama i ambis koji vas zove da mu uzvratite pogled. Sada je lako, u miru tople sobe odmahnuti rukom na zavodljivu moć ambisa i tame, ali tamo, u šumi, moć iz mraka obraća se onom mračnom, animalnom delu koji čuči u vama, obraća se onom zavisniku od adrenalina i uzbuđenja, obraća se mladosti koja je previše neiskusna i premalo mudra da bi odmah skrenula pogled od ambisa i odvojila sluh od muzike smrti. Vrtim glavom, kao da otresam od sebe kakvo grozno priviđenje.
Najmirniji ću biti kad vidim majku da se sa smenom vraća u Grahovo, bezbedna. Kad putem-ugledam Miću, ide onako u svom stilu, laganim hodom, sa puškom na ramenu. Ne mogu da verujem, pitam ga ,,Šta radiš ovde, zašto si došao?’’. ,,Čuo sam da će biti napad danas, priča se po gradu .’’ odgovara. Hvatam se za glavu, pokušavam ga ubediti da se smesta vrati kući, sa grahovskom smenom i mojom majkom, dok još ima prevoz, dok ga nije kapetan video, da krene nazad. On se smeši i odbija, neće ni da čuje za to da se vrati.
Eto, takav je bio Mićo. Išao je direktno u susret opasnosti, a ne bežao od nje. Srećom, taj napad je otkazan bukvalno u poslednjem trenutku, tačnije nešto je mlako kao i krenulo, ali se brzo stalo.
Događaj drugi. Ja dolazim redovno na smenu, ne kasnim ni dana. Neki drugi momci su bogami prilično okasnili, a nije im bio prvi put. Međutim, izgleda su bili dobri sa oficirom koji nas je raspoređivao, i njih šalje na tzv. Stijenu-jedan prilično uvučen, dobro zaklonjen rov, na odličnom položaju, koji je bio ,,banja’’ u odnosu na većinu linije. Mene šalje u jedan dosta opasan rov. Međutim nakon nekih sat vremena, stiže novo naređenje i ja odlazim na Stijenu, a oni u taj rov. Tek posle sam saznao da je Mićo, čim je čuo kakav se raspored odigrao, otišao kod oficira i održao mu predavanje u stilu ,, nećemo tako, oni koji kasne na bezbedno, a njega šalješ u vatru’’ pretio da će dići frku i kod kapetana, i ovaj popusti, pošalje mene na Stijenu.
Eto, takav je bio Mićo, uvek bi stao za svog prijatelja, bez straha i bez dvoumljenja.
Događaj treći. Na početku našeg vojevanja, nadobudni potporučnik predstavlja se redovnoj vojsci , nama ,,gušterima’’, sav onako pun sebe, kao oni nadrndani narednici iz holivudskih filmova. Mićo mu pruža ruku, i šeretski se predstavlja ,,drago mi je, poručnik Đurica)’’.
Eto, takav je bio Mićo, nije se plašio nikakvog autoriteta, čina ni epolete.
Posle Grabeža, ponovo smo se videli u Livanjskom polju, decembra devedeset četvrte, dok su granate padale po Bogdašima. Petnaestak dana kasnije videli smo se i nakon što se jedva iznela živa glava sa Poljanica. Mićo kao i uvek, opušten, laganog hoda, ćaska, kao da je sve u najboljem redu. Ispostavilo se da sam ga tada video poslednji put.
A onda, nekoliko dana kasnije, u Jaruzi, prilazi mi Slaviša (Jovandić) naš školski drug, i govori mi ,, Jesi li čuo da je Mićo poginuo?’’. Ne mogu da dođem sebi. Kako? Nije bio, uslovno rečeno ,,težak’’ dan, tek poneka granata i pokoji usamljeni pucanj. Mićo je prošao toliko toga, nemoguće. A onda mi stiže šokantan odgovor od Slaviše. Nije poginuo od neprijateljske granate, ni od neprijateljskog metka. Ušao je u srpsku kuću, koja je bila minirana, i...
Tu bih se zaustavio. Slušao sam razne priče tipa ,,što je ulazio, šta je tražio’’ itd. Ne interesuju me. Ja znam kakav je on bio, znam kakav je bio u školskoj klupi, kakav je bio na fudbalskom terenu, kakav je bio u društvu, kako se držao pred vojnom policijom i u zatvoru, na kraju, znam kakav je bio i na onom najtežem, najsurovijem i najmučnijem ispitu muškosti, u rovu, na liniji. Na tom ispitu nema popravnog, nema puškica, nema prepisivanja, varke ne prolaze. Tu ili jesi-ili nisi. A on jeste bio hrabar, neustrašiv, pouzdan. Zajedno smo prošli i doživeli više toga nego što neki dožive za pet života. Nikakve priče ne mogu i neće promeniti moje mišljenje o njemu
Igrom sudbine, nemamo ni jednu zajedničku fotografiju. Kada su trajala srećna vremena, tada smo rasli i živeli, niko nije jurio da se slika. A kada je počeo nesrećni rat, tada već nikome i nije bilo do fotografisanja. Nema ga ni u jedinoj slici koju imam iz rata, na njoj smo ja, Saša Perduh, Bato Arežina, Jovo, i pokojni Nidžo Trifunović. Ali Miće nema. Nema ga ni na zajedničkoj fotografiji osmog razreda. Ali ta fotografija na završetku osmog razreda, paradoksalno, ipak me podseća na njega. On tu pripada, toj slici, to je i njegovo detinjstvo, i kada gledam tu sliku, osećam kao i da je on na njoj, više nego i na jednoj drugoj na kojoj fali njegovo prisustvo. Pojedini ljudi ostave tako dubok trag u vašem životu, da je nedostajanje gotovo fizički bolno, da je prosto teško prihvatiti i pomiriti se s tim da ih više nećete videti. To su oni ljudi sa kojima možete sve ispričati i ćuteći, a takav je bio i Mićo.
Ostaje još samo nada, jer bez nade ne možemo živeti i ne možemo se pomiriti ni sa svetom ni sa samim sobom, da nakon kraja fizičkog postojanja, Miće i dalje nekako ima, u nekom drugom, bezbrižnijem i nama nesaznatljivom vidu postojanja. Možda ga ima u grahovskim poljima, brdima i livadama, možda je neki deo njega u vetru koji juri našim školskim stadionom, pored Osnovne škole u Bosanskom Grahovu, stadionom na kojem je dao mnogo golova, u igri koju je toliko voleo, možda i neki novi klinci koji rastu sada tamo, u malom izmučenom gradu-heroju, srušenom ali prkosnom, osećaju njegovu ljubav prema igri, zavičaju, životu...osećaju je kao blagi eho nečeg dalekog i nekad proživljenog.
Mnogo je vremena, i godina prošlo...znam, trebalo je mnogo ranije da sve ovo napišem. Zaslužio je Mićo mnogo više od ovih nekoliko strana. Ali ne znam, ne umem da objasnim zašto nisam ranije to uradio. I ne znam šta više da kažem, jer ako probam još nešto da pametujem, osećam da ću se rasplakati, a nisam plakao mnogo godina, ne priliči nekome ko ima četrdeset i kusur godina da plače, niti bih želeo da se bilo koji deo ove priče shvati kao nešto patetično. Moraćete se zadovoljiti sa ovim što sam napisao, što se priče o Mići tiče-bila je iskrena, i to je najbolje što umem u vezi cele stvari. Sve više od napisanog, bilo bi suviše bolno. Neka ostane na ovome.
Godine prolaze...

PODELITE OVAJ TEKST NA: