детаљ слике: arhiva autora

Године пролазе

Посвећено Јовици Ђурици-Мићи. Почивај у миру, нек ти је вечна слава.

Било је понекад на ратишту и комичних ситуација. Можда понекад, са наше стране и детињастих. Не замерите нам, па и били смо готово деца, млади, несвесни близине смрти, убеђени да смо бесмртни. Тако смо једном у рову на бихаћком Грабежу били ја, један момак из Босанске Крупе, Штрбац се презивао, и Јовица Ђурица (Мићо). Мићу сте већ упознали, у причи ,, Е мој друже, полицајче војни’’ , када смо на правди бога обојица заглавили у војном затвору. Елем, није тих дана било неке пуцњаве, линија прилично мирна, али то јутро нека будала са супротне стране се разбудила у шест ујутру, и почела пуцати као луда. Све мислимо престаће, али јок, ухватио га је неки напад лудила па пуца ли пуца, пробудио је већ све, и њихове и наше. Пошто смо схватили да нема намеру престати, повела се расправа да му неко и узврати-да опалимо и ми који метак , чисто да не помисли да смо се успавали, или уплашили. Међутим ником се није излазило нити пуцало, нешто смо били накриво насађени то јутро...и кад смо се коначно договорили да Мићо буде тај који ће узвратити, пуцњава је престала. Онај луђак се уморио, ваљда је схватио да нас није успео заинтересовати за своје битисање на планети...Мићо излази из рова, протеже се, зева, узима пушку, опаљује један ) метак ка њиховој линији, и враћа се шмекерски у ров...
Наравно, није увек било зеза. Не дајте да вас завара овај догађај. Он је наведен само из разлога да се мало разбије мучна ратна атмосфера. Мићо је итекако био поуздан када је било густо. Познавао сам га од петог основне, фактички од детињства. Био је буквално неустрашив, ничега се није бојао, ни људи ни оружја. Уз њега у рову сам био сто посто сигуран, као уз рођеног брата, да ма шта да се деси, да неће узмаћи, да ме неће оставити.
Сећам се када је, у јуну или јулу деведесет четврте, требао почети наш напад на Грабежу. Мићо је био кући, каснио на смену. Тај дан долази смена из Грахова, и мајка ми стиже у посету. Драго ми је да је видим, али опет, није ми свеједно, није шала, пуца се, штекте пушкомитраљези у даљини, тамо према Алибеговића коси и Бараковцу. Пуцњава прелази у неке чудне, уједначене, ритмичне звукове, који почињу личити готово на музику, на неку сулуду симфонију...То је мрачна песма рата, тама и амбис који вас зове да му узвратите поглед. Сада је лако, у миру топле собе одмахнути руком на заводљиву моћ амбиса и таме, али тамо, у шуми, моћ из мрака обраћа се оном мрачном, анималном делу који чучи у вама, обраћа се оном зависнику од адреналина и узбуђења, обраћа се младости која је превише неискусна и премало мудра да би одмах скренула поглед од амбиса и одвојила слух од музике смрти. Вртим главом, као да отресам од себе какво грозно привиђење.
Најмирнији ћу бити кад видим мајку да се са сменом враћа у Грахово, безбедна. Кад путем-угледам Мићу, иде онако у свом стилу, лаганим ходом, са пушком на рамену. Не могу да верујем, питам га ,,Шта радиш овде, зашто си дошао?’’. ,,Чуо сам да ће бити напад данас, прича се по граду .’’ одговара. Хватам се за главу, покушавам га убедити да се сместа врати кући, са граховском сменом и мојом мајком, док још има превоз, док га није капетан видео, да крене назад. Он се смеши и одбија, неће ни да чује за то да се врати.
Ето, такав је био Мићо. Ишао је директно у сусрет опасности, а не бежао од ње. Срећом, тај напад је отказан буквално у последњем тренутку, тачније нешто је млако као и кренуло, али се брзо стало.
Догађај други. Ја долазим редовно на смену, не касним ни дана. Неки други момци су богами прилично окаснили, а није им био први пут. Међутим, изгледа су били добри са официром који нас је распоређивао, и њих шаље на тзв. Стијену-један прилично увучен, добро заклоњен ров, на одличном положају, који је био ,,бања’’ у односу на већину линије. Мене шаље у један доста опасан ров. Међутим након неких сат времена, стиже ново наређење и ја одлазим на Стијену, а они у тај ров. Тек после сам сазнао да је Мићо, чим је чуо какав се распоред одиграо, отишао код официра и одржао му предавање у стилу ,, нећемо тако, они који касне на безбедно, а њега шаљеш у ватру’’ претио да ће дићи фрку и код капетана, и овај попусти, пошаље мене на Стијену.
Ето, такав је био Мићо, увек би стао за свог пријатеља, без страха и без двоумљења.
Догађај трећи. На почетку нашег војевања, надобудни потпоручник представља се редовној војсци , нама ,,гуштерима’’, сав онако пун себе, као они надрндани наредници из холивудских филмова. Мићо му пружа руку, и шеретски се представља ,,драго ми је, поручник Ђурица)’’.
Ето, такав је био Мићо, није се плашио никаквог ауторитета, чина ни еполете.
После Грабежа, поново смо се видели у Ливањском пољу, децембра деведесет четврте, док су гранате падале по Богдашима. Петнаестак дана касније видели смо се и након што се једва изнела жива глава са Пољаница. Мићо као и увек, опуштен, лаганог хода, ћаска, као да је све у најбољем реду. Испоставило се да сам га тада видео последњи пут.
А онда, неколико дана касније, у Јарузи, прилази ми Славиша (Јовандић) наш школски друг, и говори ми ,, Јеси ли чуо да је Мићо погинуо?’’. Не могу да дођем себи. Како? Није био, условно речено ,,тежак’’ дан, тек понека граната и покоји усамљени пуцањ. Мићо је прошао толико тога, немогуће. А онда ми стиже шокантан одговор од Славише. Није погинуо од непријатељске гранате, ни од непријатељског метка. Ушао је у српску кућу, која је била минирана, и...
Ту бих се зауставио. Слушао сам разне приче типа ,,што је улазио, шта је тражио’’ итд. Не интересују ме. Ја знам какав је он био, знам какав је био у школској клупи, какав је био на фудбалском терену, какав је био у друштву, како се држао пред војном полицијом и у затвору, на крају, знам какав је био и на оном најтежем, најсуровијем и најмучнијем испиту мушкости, у рову, на линији. На том испиту нема поправног, нема пушкица, нема преписивања, варке не пролазе. Ту или јеси-или ниси. А он јесте био храбар, неустрашив, поуздан. Заједно смо прошли и доживели више тога него што неки доживе за пет живота. Никакве приче не могу и неће променити моје мишљење о њему
Игром судбине, немамо ни једну заједничку фотографију. Када су трајала срећна времена, тада смо расли и живели, нико није јурио да се слика. А када је почео несрећни рат, тада већ никоме и није било до фотографисања. Нема га ни у јединој слици коју имам из рата, на њој смо ја, Саша Пердух, Бато Арежина, Јово, и покојни Ниџо Трифуновић. Али Миће нема. Нема га ни на заједничкој фотографији осмог разреда. Али та фотографија на завршетку осмог разреда, парадоксално, ипак ме подсећа на њега. Он ту припада, тој слици, то је и његово детињство, и када гледам ту слику, осећам као и да је он на њој, више него и на једној другој на којој фали његово присуство. Поједини људи оставе тако дубок траг у вашем животу, да је недостајање готово физички болно, да је просто тешко прихватити и помирити се с тим да их више нећете видети. То су они људи са којима можете све испричати и ћутећи, а такав је био и Мићо.
Остаје још само нада, јер без наде не можемо живети и не можемо се помирити ни са светом ни са самим собом, да након краја физичког постојања, Миће и даље некако има, у неком другом, безбрижнијем и нама несазнатљивом виду постојања. Можда га има у граховским пољима, брдима и ливадама, можда је неки део њега у ветру који јури нашим школским стадионом, поред Основне школе у Босанском Грахову, стадионом на којем је дао много голова, у игри коју је толико волео, можда и неки нови клинци који расту сада тамо, у малом измученом граду-хероју, срушеном али пркосном, осећају његову љубав према игри, завичају, животу...осећају је као благи ехо нечег далеког и некад проживљеног.
Много је времена, и година прошло...знам, требало је много раније да све ово напишем. Заслужио је Мићо много више од ових неколико страна. Али не знам, не умем да објасним зашто нисам раније то урадио. И не знам шта више да кажем, јер ако пробам још нешто да паметујем, осећам да ћу се расплакати, а нисам плакао много година, не приличи некоме ко има четрдесет и кусур година да плаче, нити бих желео да се било који део ове приче схвати као нешто патетично. Мораћете се задовољити са овим што сам написао, што се приче о Мићи тиче-била је искрена, и то је најбоље што умем у вези целе ствари. Све више од написаног, било би сувише болно. Нека остане на овоме.
Године пролазе...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: