detalj slike: pixabay.com

"Otkrovenje sa beline" je sonetni venac Milice Milanković objavljen u njenoj knjizi "Isposnice" u izdanju Brankovog kola u Sremskim Karlovcima 2019. 

I

U ime stihova i cele vaseljene

spisaše se svete knjige, psaltiri i tore,

kože na ramovima nebeskim postavljene

o lepoti božanske istine zbore:

o carstvu poezije opštega oca

pravedne duše što drži u svojoj ruci,

sizifovskom usponu čatca

na dlanu božjem njegovoj spisateljskoj muci –

sa opšteslovesne ovih knjiga margine

nedostatku žita i obilju rata,

kao usklik skrivene istine

o grobovima brata i brata.

Potpisujem zapise, svedočanstvo toga,

ja imenom mnogim rab milosnog Boga.

II

Ja imenom mnogim rab milosnog Boga

Nifon, Uteh, Teodosije, Pahomije, zemlja i trava,

izlivam pismena trubom istorijskog roga

iz dana u vek, iznova i iznova...

Ja sluga Božji zvani imenom poete

požurujem pero koje seje krunom

da ptice vrane i orlovi ne slete

u brazde njive neba i kljunom

zatru istinu budućeg života,

istinu poezije u dosluhu s Tvorcem

koja otvara vrata poslednjeg kivota

i najslabijeg među nama naziva borcem.

Istinom koja bdi nad maglom istorijske pričine

ispisujem ovu knjigu poetske suštine.

III

Ispisujem ovu knjigu poetske suštine

da tren čitanja bude duži od istorije,

kad nebeske se dveri otvore – magline

svemira – vrata vaseljenske prostorije

u kojoj večno samuje poeta, car svoje krune,

što prvi pevao je o životu iza groba

koji kaže da duša posle smrti ne trune

već postaje na kantaru Gospoda roba

spremna za meru pravde i istine

između gornjeg i donjeg sveta,

dva krila – palog i anđela suštine,

čiji lepet čuva zavet svakog Gospodnjeg leta

u krugu života pečatom Božjeg loga,

u vencu kaligrafskog metra i sloga.

IV

U vencu kaligrafskog metra i sloga

nižu se životi zaboravljenih pisara,

njihova glad i spora ruka, iskušenje zloga,

ovih nebeskih slugu i poklisara

Svevišnjeg koji im slova u uho duva

i šapuće smirenost nad besom praznog stomaka,

riznice pune blagodeti ključ čuva

da poslednja ćelija ne bude prazna raka.

Bože, prosti grešnu njihovu dušu

koja ostade u telu između smrti dve bitke legiona,

rukom da istinu na margini dopišu

po poslednjoj promisli jedinog ilariona.

Duše odušje pronalazi muka,

oh oh oh na margini ovog veka!

V

Oh oh oh na margini ovog veka

požuri nevešta ruko da pisanje dođe koncu

evo i vrač ne nalazi bolestima leka

i on će molitvom pod kolena Tvorcu.

A legije spremaju se da rat porobi žito,

šakali kolju stada i kujami raspara knjigu,

mastilo mi proli pile žuto,

prhnu da mi potre i napravi brigu...

Dođe pas i zubima pocepa pisano,

u brdu vuci poklaše ovce,

pile prhnu da mi potre iluminisano,

za neveru prebiše višnji crkvene oce!

Nanizani bejahu nebeski znaci u stilu kopca,

po nalogu promisli poete Tvorca.

VI

Po nalogu promisli poete Tvorca

čije srce – sat večnosti

na tornju vaseljenskog dvorca

otkucava dane slovesne zavetnosti

i ište kardiografsku ruku poete

da grame, slova i crte čtuju,

dok margine otvaraju rane da slete

ovozemaljske brige i posvećuju

zapisima o sopstvenoj muci

spisano za buduća pokolenja

pravedne duše u Gospodnjoj ruci

i nepravednih duša otklonjenja –

zapisuju Zemlja i Trava u budućnost veka

neveštom rukom koja na blagoslov čeka.

VII

Neveštom rukom koja na blagoslov čeka

ispisana margina istorije večnosti

prvog ili poslednjeg u nizu veka

čaše ispunjene žučnom tečnosti,

zdravicom gorkom što svedoči o poeti

imena i roda nepoznatog, neznanog

u rodoslovu poslednji ili peti

od mnogih zvanih, izabranog.

Sličan po iskušenju čovečanstvu celom

nadnešen nad temeljima verske knjige

ispisuje rukom pod kaligrafskim velom

dušine uspone, morije i brige.

I čita između redova najvišeg Tvorca,

jedinog istine svetlonosca.

VIII

Jedinog istine svetlonosca

svedočim svetost i postojanje,

bitku legiona mrakonosca

i svetih anđela uzdizanje:

pišem o vremenu starog i novog sveta

livenih posle prvog oživljenog praha,

o događajima tog i tog gospodnjeg leta

od početka sveta i prvog daha

koji navek obeleži blatno telo

utisnuvši među rebra žig Tvorca

ponosnog na svoje voznesensko delo

predato pod krošnjom poznanja kandži kopca.

Čtujem: duša bdi, a telo spava,

budući da sam i sam zemlja i trava.

IX

Budući da sam i sam zemlja i trava,

Grešni Pahomije, Pahomije zlotravnik:

Svetom duhu, Ocu i Sinu neka je slava

potpisujem Jevanđelje, Apostol ili Otačnik

perom umočenim u mastionicu velikog livca

što izliva u srcu svemira zvono prividnog dana,

gde stoje dolnja i gornja granica

duhovnog sveta nad materijom blatnog bezdana.

Bože, prosti grešnoga Pahomija dušicu

koja ostade u telu između smrti dva carstva

da u budućnost šalje poslanicu

o životu nad grobom otačastva.

Telo moje čine trice, kučine i bob,

a otadžbinom zovem jedino grob.

X

A otadžbinom zovem jedino grob,

gornji grad do čijih visova

uspinje se odučen od strasti rob

duhovnim lestvicama, nizovima

slova i stihova u krugu venca

pletenog od margina svetih knjiga,

istočenih iz istog zdenca

Gospodnjih o čovečanstvu svetih briga.

Bože, blagoslovi ruku koja spravi

daščice za ove listove istine,

i povez da svet na okupu drži popravi

sakupivši iskre svetlosne prašine.

Nek miriše na pravdu nebeskog lava,

molim vas, oci i braćo, na odru koji spava

XI

Molim vas, oci i braćo, na odru koji spava

ratnik sa perom pod krilom svojim

namestio rogozinu i kamen, a glava

zatvorila oči i usta (mrak i ćutanje) kojim

svedoči tišinu gde bdi srce

pevajući molitve i psalme u slavu Tvorca –

pokazujući svetu bestelesno lice

arhangelske čete vodnika i borca.

Molim vas, oci i braćo, čitajte ovo

uznoseći njegovo zaboravljeno ime

predato na oltaru ispisano slovo

u ime vekova pismenosti i skladne rime;

kosmičkog zraka ispisanu istorijsku dob –

nek vašom molitvom otpočine rob.

XII

Nek vašom molitvom otpočine rob

dveri da otvori nebeskog grada

gde će se popeti kroz mračni grob

koji obasjavaju ljubav, vera i nada

da prvi dah čeka svakog koji diše

miomirisom mirotočive reči

onoga koji po nalogu Tvorca piše

i svojim rečima „Veruješ li?“ leči!

„Verujem“, zvonak je glas izlivenih usta

pokajanja, razapetih prstiju i posnog hleba

kad mine poslednja iskra pusta

sa prekopanog kamena i neba.

To ispisuje vaseljenske reči nove,

gramatik, čatac, poeta, uteha koji se zove.

XIII

Gramatik, čatac, poeta, uteha koji se zove

blagoslov ište za žitna polja ustalasana bukom

dolazećeg kosca koji trubi sviralom od zove

i razvrstava pravednom rukom

levo i desno, u bezdan i visine,

u svetlost i mrak,

kroz čistilište najsvetije duhovne praznine

gde tišina predstavlja jedini zrak.

Svetlost da bude namesto lica

jedinstvo u slovu i poruci budućeg dana

skrivena na margini poslanica

duhom vantelesnog Tvorca obećana.

Onaj koji molitvom slova ište blagoslove

bezimeno predaje večnosti stihove ove.

XIV

Bezimeno predaje večnosti stihove ove

preuzete iz nebeske knjige postanja

čijim stranama čete ada zloslove

i proriču poslednja blagostanja.

A gornji svetovi sijaju sjajem

utehe pismena što znaju tišinu

prolivenu okeanskim prostornim beskrajem

što za sebe traži posebnu marginu.

Za ispis onoga što nije reč jedna

već vremena crta ličnog trajanja

duša tog pisara čedna

otkida od monaške rize postojanja

parčad neba za druge duše tek doseljene,

u ime stihova i cele vaseljene.

XV

U ime stihova i cele vaseljene

ja imenom mnogim rab milosnog Boga

ispisujem ovu knjigu poetske suštine

u vencu kaligrafskog metra i sloga.

Oh oh oh na margini ovog veka

po nalogu promisli poete Tvorca

neveštom rukom koja na blagoslov čeka

jedinog istine svetlonosca.

Budući da sam i sam zemlja i trava,

a otadžbinom zovem jedino grob,

molim vas, oci i braćo, na odru koji spava

nek vašom molitvom otpočine rob:

gramatik, čatac, poeta, utehakoji se zove,

(bezimeno predaje večnosti stihove ove).

PODELITE OVAJ TEKST NA: