|
|
|
 | Милица Миленковић | |
| |
детаљ слике: pixabay.com
"Откровење са белине" је сонетни венац Милице Миланковић објављен у њеној књизи "Испоснице" у издању Бранковог кола у Сремским Карловцима 2019.
I
У име стихова и целе васељене
списаше се свете књиге, псалтири и торе,
коже на рамовима небеским постављене
о лепоти божанске истине зборе:
о царству поезије општега оца
праведне душе што држи у својој руци,
сизифовском успону чатца
на длану божјем његовој списатељској муци –
са општесловесне ових књига маргине
недостатку жита и обиљу рата,
као усклик скривене истине
о гробовима брата и брата.
Потписујем записе, сведочанство тога,
ја именом многим раб милосног Бога.
II
Ја именом многим раб милосног Бога
Нифон, Утех, Теодосије, Пахомије, земља и трава,
изливам писмена трубом историјског рога
из дана у век, изнова и изнова...
Ја слуга Божји звани именом поете
пожурујем перо које сеје круном
да птице вране и орлови не слете
у бразде њиве неба и кљуном
затру истину будућег живота,
истину поезије у дослуху с Творцем
која отвара врата последњег кивота
и најслабијег међу нама назива борцем.
Истином која бди над маглом историјске причине
исписујем ову књигу поетске суштине.
III
Исписујем ову књигу поетске суштине
да трен читања буде дужи од историје,
кад небеске се двери отворе – маглине
свемира – врата васељенске просторије
у којој вечно самује поета, цар своје круне,
што први певао је о животу иза гроба
који каже да душа после смрти не труне
већ постаје на кантару Господа роба
спремна за меру правде и истине
између горњег и доњег света,
два крила – палог и анђела суштине,
чији лепет чува завет сваког Господњег лета
у кругу живота печатом Божјег лога,
у венцу калиграфског метра и слога.
IV
У венцу калиграфског метра и слога
нижу се животи заборављених писара,
њихова глад и спора рука, искушење злога,
ових небеских слугу и поклисара
Свевишњег који им слова у ухо дува
и шапуће смиреност над бесом празног стомака,
ризнице пуне благодети кључ чува
да последња ћелија не буде празна рака.
Боже, прости грешну њихову душу
која остаде у телу између смрти две битке легиона,
руком да истину на маргини допишу
по последњој промисли јединог илариона.
Душе одушје проналази мука,
ох ох ох на маргини овог века!
V
Ох ох ох на маргини овог века
пожури невешта руко да писање дође концу
ево и врач не налази болестима лека
и он ће молитвом под колена Творцу.
А легије спремају се да рат пороби жито,
шакали кољу стада и кујами распара књигу,
мастило ми проли пиле жуто,
прхну да ми потре и направи бригу...
Дође пас и зубима поцепа писано,
у брду вуци поклаше овце,
пиле прхну да ми потре илуминисано,
за неверу пребише вишњи црквене оце!
Нанизани бејаху небески знаци у стилу копца,
по налогу промисли поете Творца.
VI
По налогу промисли поете Творца
чије срце – сат вечности
на торњу васељенског дворца
откуцава дане словесне заветности
и иште кардиографску руку поете
да граме, слова и црте чтују,
док маргине отварају ране да слете
овоземаљске бриге и посвећују
записима о сопственој муци
списано за будућа поколења
праведне душе у Господњој руци
и неправедних душа отклоњења –
записују Земља и Трава у будућност века
невештом руком која на благослов чека.
VII
Невештом руком која на благослов чека
исписана маргина историје вечности
првог или последњег у низу века
чаше испуњене жучном течности,
здравицом горком што сведочи о поети
имена и рода непознатог, незнаног
у родослову последњи или пети
од многих званих, изабраног.
Сличан по искушењу човечанству целом
наднешен над темељима верске књиге
исписује руком под калиграфским велом
душине успоне, морије и бриге.
И чита између редова највишег Творца,
јединог истине светлоносца.
VIII
Јединог истине светлоносца
сведочим светост и постојање,
битку легиона мраконосца
и светих анђела уздизање:
пишем о времену старог и новог света
ливених после првог оживљеног праха,
о догађајима тог и тог господњег лета
од почетка света и првог даха
који навек обележи блатно тело
утиснувши међу ребра жиг Творца
поносног на своје вознесенско дело
предато под крошњом познања канџи копца.
Чтујем: душа бди, а тело спава,
будући да сам и сам земља и трава.
IX
Будући да сам и сам земља и трава,
Грешни Пахомије, Пахомије злотравник:
Светом духу, Оцу и Сину нека је слава
потписујем Јеванђеље, Апостол или Отачник
пером умоченим у мастионицу великог ливца
што излива у срцу свемира звоно привидног дана,
где стоје долња и горња граница
духовног света над материјом блатног бездана.
Боже, прости грешнога Пахомија душицу
која остаде у телу између смрти два царства
да у будућност шаље посланицу
о животу над гробом отачаства.
Тело моје чине трице, кучине и боб,
а отаџбином зовем једино гроб.
X
А отаџбином зовем једино гроб,
горњи град до чијих висова
успиње се одучен од страсти роб
духовним лествицама, низовима
слова и стихова у кругу венца
плетеног од маргина светих књига,
источених из истог зденца
Господњих о човечанству светих брига.
Боже, благослови руку која справи
дашчице за ове листове истине,
и повез да свет на окупу држи поправи
сакупивши искре светлосне прашине.
Нек мирише на правду небеског лава,
молим вас, оци и браћо, на одру који спава
XI
Молим вас, оци и браћо, на одру који спава
ратник са пером под крилом својим
наместио рогозину и камен, а глава
затворила очи и уста (мрак и ћутање) којим
сведочи тишину где бди срце
певајући молитве и псалме у славу Творца –
показујући свету бестелесно лице
архангелске чете водника и борца.
Молим вас, оци и браћо, читајте ово
узносећи његово заборављено име
предато на олтару исписано слово
у име векова писмености и складне риме;
космичког зрака исписану историјску доб –
нек вашом молитвом отпочине роб.
XII
Нек вашом молитвом отпочине роб
двери да отвори небеског града
где ће се попети кроз мрачни гроб
који обасјавају љубав, вера и нада
да први дах чека сваког који дише
миомирисом мироточиве речи
онога који по налогу Творца пише
и својим речима „Верујеш ли?“ лечи!
„Верујем“, звонак је глас изливених уста
покајања, разапетих прстију и посног хлеба
кад мине последња искра пуста
са прекопаног камена и неба.
То исписује васељенске речи нове,
граматик, чатац, поета, утеха који се зове.
XIII
Граматик, чатац, поета, утеха који се зове
благослов иште за житна поља усталасана буком
долазећег косца који труби свиралом од зове
и разврстава праведном руком
лево и десно, у бездан и висине,
у светлост и мрак,
кроз чистилиште најсветије духовне празнине
где тишина представља једини зрак.
Светлост да буде наместо лица
јединство у слову и поруци будућег дана
скривена на маргини посланица
духом вантелесног Творца обећана.
Онај који молитвом слова иште благослове
безимено предаје вечности стихове ове.
XIV
Безимено предаје вечности стихове ове
преузете из небеске књиге постања
чијим странама чете ада злослове
и проричу последња благостања.
А горњи светови сијају сјајем
утехе писмена што знају тишину
проливену океанским просторним бескрајем
што за себе тражи посебну маргину.
За испис онога што није реч једна
већ времена црта личног трајања
душа тог писара чедна
откида од монашке ризе постојања
парчад неба за друге душе тек досељене,
у име стихова и целе васељене.
XV
У име стихова и целе васељене
ја именом многим раб милосног Бога
исписујем ову књигу поетске суштине
у венцу калиграфског метра и слога.
Ох ох ох на маргини овог века
по налогу промисли поете Tворца
невештом руком која на благослов чека
јединог истине светлоносца.
Будући да сам и сам земља и трава,
а отаџбином зовем једино гроб,
молим вас, оци и браћо, на одру који спава
нек вашом молитвом отпочине роб:
граматик, чатац, поета, утехакоји се зове,
(безимено предаје вечности стихове ове).
|
