detalj slike: poduzetnice.ba

Ovaj rad je objavljen u zborniku emigrantskih priča "Zašto smo otišli" koji je priredila Gordana Petković Laković, književnica iz Toronta.

Obgrljen istinom i osećanjima

Došle su godine prevelikog prava. Tad još nije bilo interneta i mobilne telefonije da bismo bili zagledani u aparate i sami u sebe, ali bejahu ljudi razgoropađeni i spremni da iskažu neka svoja prava, koja im je neko uskraćivao. Nije bila u pitanju samo lična stvar. Gledalo se da se što više čuje glas društva – naravno protiv sistema i protiv svakog za koga se pomišljalo da smeta. Tražili su se međusobno slični ljudi i vrlo brzo su se pronalazili. Izrastala je u njima prevelika sloboda govora i ponašanja, u duhu zapadnjačke demokratije krajem osamdesetih godina prošlog veka. Devedesete su dolazile kao mongolske horde na jugoslovenske narode, naoružane i razjapurene da unište spoj socijalističke ideologije i popularne kulture. Smutno vreme smućenom narodu.
Sedeli smo na terasi moje kafane i već dosadnim mislima dodavali po ko zna koji put neke ideje koje su nas samo nekud odvodile, jer sve što se dešava oko nas je ludilo koje se moglo razumeti samo ako si bio u društvu istomišljenika. Pokoja reč mudrih staraca u selu odlazila je u vetar. A mudro su besedili: „Ne rušite jednoumlje, upašćete u bezumlje! ” Nas je vređao prvi deo rečenice, a o drugom nismo ni razmišljali. To jednoumlje bilo je lako srušiti, jer se rušilo samo od sebe, izlazio mu je rok trajanja, ali uspostaviti sklad među različitim stavovima i novostvorenim strankama, pod okriljem demokratije – kamena kravata koju niko nije umeo nositi oko vrata.
Prvi put kad sam javno istupio rečima da nam niko neće moći zabraniti da na svom jeziku govorimo, pišemo, mislimo i sanjamo, duboko u sebi sam osetio da sam „otišao“. Ipak, držala me je misao koja me je vodila nejasnom cilju. Odjednom sam osetio i primetio da sam i ja nečiji cilj, tj. meta. Strah je iz dana u dan bio sve veći. Probudilo se nešto u meni što više nije želelo da se vrati snu. Osećao sam pobunu. Sve mi je trebalo osim rata, ali više se nisu mogli sresti razumevanje, tolerancija, dijalog, uvažavanje, poštovanje. Postadosmo protivnici, ljuti neprijatelji. Dobro koje je bilo među nama kao da je otišlo na poduže odsustvo. Mržnja je poput korova obuhvatila i one koji su se na sve načine branili. Spasao se samo onaj ko je pobegao, pa je mrzeo izdaleka i to samo onda kad mu se htelo.
Rat! Nema praštanja. Živ je onaj ko prvi potegne obarač. Stradanja. Rane. Krv. Plač. Odlaze najbliži putem nepovrata. Smrt postaje deo svakodnevnog sivila. Svi nas lažu, a mi ne verujemo ni sami sebi. Ućutkani porazom, slomljeni i sa velikom nevericom u koloni dužoj od 200 km, svi smo otišli.
Gde sam danas? Da nije bilo zemlje Srbije, pitam se da li bih danas bio ovde gde sam. Imao sam pored sebe nekog ko me voli i koga ja neizmerno volim. Ljubav je mogla da zameni svu neimaštinu, da obeća i ulepša život. Nada i vera su bile sa nama. Nije mi ništa drugo preostalo nego da volim i da se oporavim od svega zla koje me je snašlo. Vredelo je! Živeli smo i radili na Kopaoniku tri godine – tri zime, tri leta. Odrekli smo se državljanstva novostvorene državice iz koje smo prognani i u okolnostima koje su nas snašle stekli pravo da se iselimo u treću zemlju. Pitao sam se da li da to pravo iskoristimo? Odgovor je bio zajednički: „Ako ga ne iskoristimo, uvek ćemo se kajati zašto nismo kad nam je već ponuđeno”.
Dana 14. jula 1998. poleteli smo sa beogradskog aerodroma i već u večernjim satima sleteli u Njujork. Amerika, zemlja velika! Čim sam udahnuo oparušeni vazduh, nijedna dobrodošlica više nije mogla popraviti raspoloženje. Iz Njujorka nas je „čelična ptica“ donela u Filadelfiju. Umesto dočeka, radosti i uzbuđenja – plač i suze. Šta je ovo, gde smo došli, da li je ovo Amerika?! U dva dana promenismo tri države. Službenici Međunarodne organizacije za migracije (IOM) odvode nas u Nju Džerzi i spajaju sa drugim sunarodnicima koji su dopremljeni pre nas. Ni pošte, ni telefona, ni hrane, ni pića, sobe, kreveta, sve je izostalo osim vapaja koji me tera da se vratim u mrtvaju, zaklanu zemlju iz koje sam otišao.
Očekujemo da prođe noć, pa će novi dan doneti nešto čemu se nadamo. Ništa osim nerazumevanja. Dodeljena nam je finansijska pomoć za dve osobe u iznosu od 360 dolara i mi smo imali naših 490 dolara sa kojim smo doputovali u SAD. Agencija nam pronalazi stan koji treba platiti 570 dolara mesečno, ali odmah nam moraju uzeti 1140, za prvi mesec i depozit u visini jedne rente. Nema milosti. Uzimaju nam naših 840 dolara – deset sam sakrio za ne daj bože – i daju nam 300 dolara kredita koje treba vratiti do kraja meseca. A posao?! Misaona imenica! Sunce ti žarko... Plače ona, plačem i ja.
Svesni smo da nam suze neće pomoći. Treba pronaći ljude, dobrog čoveka koji ume da prepozna dobro u drugom čoveku. Znam da postoje ljudi, u to sam uvek verovao. Sva mudrost koju sam naučio u mom selu na Kordunu, gde sam se rodio i odrastao, počela je da isplivava na površinu: „Ostavi se strpljenja, drži se snalažljivosti”. Nakon dva meseca, dva pogažena cveta stajala su uspravno – vedra, raspoložena, nasmejana, spremna za sve životne izazove. Zasijalo je i naše svetlo na kraju tunela – Rouzmont koledž u Pensilvaniji, pored Filadelfije. Posao, plata, škola, ljudi! Idemo dalje!
Postoji nešto u čoveku što ga tera dalje sa određenog mesta i u određeno vreme. Često tom unutrašnjem porivu pridodamo i okolnosti u kojima se zadesimo i eto opravdanog razloga da se krene u neizvesnost. To je po svemu sudeći deo ljudske prirode. Izgubio sam rodnu grudu i sve nekretnine koje su moji preci teško sticali i održavali, a nama koji smo se u trenutku zadesili kao branioci svega toga sve je izmaklo – prokockali smo vekovnu borbu za opstanak i izneverili sve pretke čije su kosti ostale na večnoj mrtvoj straži Korduna. Za sve postoji poravnanje, te je tako trebalo da poravnam prošlost i sadašnjost i da nastavim dalje – međutim, srce je drugačije govorilo. Da li sam ga morao poslušati? Sve što sam ostavio, ostalo je čini mi se zauvek. Da li me sve to još uvek čeka? Ne znam. Zašto sam otišao? Što sam duže ovde, nameće mi se mišljenje da ni to ne znam, a pored mišljenja je i pitanje zašto se ne vratim.
Rad i trpeljivost su me vodili. Srbija je devedesetih godina XX veka, pored uniženosti od strane svetskih moćnika, ipak još uvek odolevala. Tako je i nama, prognanicima iz Republike Srpske Krajine, pružila utočište slobode i šansu da se konsolidujemo u novom okruženju i odlučimo šta dalje: da se vratimo u novostvorenu Tuđmanovu Hrvatsku, ostanemo u „krnjoj Jugoslaviji” ili preselimo u treću zemlju.
Noći su bile malo veselije od dana. Snovi bi nas odvodili nekim svojim zaumnim putevima i radovali smo se novom danu koji je uvek donosio nešto novo. No, želje nisu nikako išle u korak sa stvarnošću. Iz zavičaja su pristizale samo nemile vesti, a muke prvih povratnika su mnogima odlagale ideju o sličnoj odluci i terale ih da razmišljaju i maštaju o drugim planovima. Znao sam jedno – neću se vratiti. Sa onim ko me je proterao na neljudski i necivilizovan način suživota nema, to je jasno. Mogao sam da ostanem u Srbiji, pronašao sam hleba sasvim dovoljno da bi moja supruga i ja mogli normalno živeti. Sa raznih strana su pristizale različite priče. Sve više se čulo kako čitave porodice odlaze u Ameriku, Kanadu, Australiju, Norvešku, na Island. Često se kao razlog isticao mešani brak, zatim gubitak hranitelja, a bilo je i nekih čudnih primera u koje se teško verovalo, no to nije bilo ni toliko bitno. Bilo je važno osmisliti način, odnosno razlog koji bi omogućio iseljenje u treću zemlju. Ljudi koji su bili pred odlaskom govorili su nam da ne vredi isticati ekonomske probleme i da zbog toga neće nikome dozvoliti odlazak.
Sećam se, jedne aprilske večeri sam bio u šetnji pored velike borove šume na Kopaoniku, osluškivao bruj vetra kroz borove i razmišljao o svom zavičaju. Na um su mi dolazili ljudi sa kojima sam se zbližio po ključu sudbine. Imao sam veliki broj prijatelja iz Zapadne Bosne. Zbližila nas je slična nevolja, u vreme kad su proterani od svojih sunarodnika koji su živeli u drugačijim ubeđenjima. Njihova vlada, telo koje ih je predstavljalo na čelu sa Fikretom Abdićem Babom, bila je smeštena izvesno vreme u mojoj kući u Donjem Budačkom na Kordunu. Često sam razmišljao o svima njima i pokušavao saznati o njihovim sudbinama, jer oni su u dve godine bili dva puta prognani sa svojih rodnih ognjišta. Zamišljao sam kako bi život mogao ponovo da teče, da se jednog dana svi vratimo i živimo tamo gde smo živeli. I tad mi padne na pamet da u stvari taj naš obnovljeni život ne bi bio u skladu sa novonastalim prilikama na terenu. Sad tamo žive pobednici, a mi bismo u tom galimatijasu bili poraženi i samim tim predmet za potkusurivanje svih nesrazmerica. To nije dobro! Prema meni bi se pre svega i moj narod nečovečno ponašao, jer bi me gledao kao nekog ko je pružao utočište muslimanima, direktnim neprijateljima; zatim bi me i Bošnjaci, koji su bili protiv svojih sunarodnika u Zapadnoj Bosni, posmatrali neprijateljski jer sam Srbin, a pomagao sam njihovim protivnicima. Hrvatska strana pak, kao pobednička u našem građanskom ratu, može izmisliti hiljadu i jedan razlog protiv mene, jer sam svih tih godina dok je rat trajao bio građanin Republike Srpske Krajine. Na osnovu zdravog razmišljanja, shvatio sam da bi moja egzistencija na taj način bila ugrožena, a uslovi za obavljanje privrednih aktivnosti kao u predratnim prilikama nemogući.
Novonastale okolnosti mi nisu išle u prilog. Krajnja odluka bila je da to navedem kao razlog u prijavi koju smo dobili da popunimo u formi zahteva za iseljenje u treću zemlju. Čitava priča stala je u dva okvira na belom papiru. Nije se mnogo filozofiralo. Istinu i osećanja kojima sam bio obgrljen preneo sam u nekoliko rečenica i one su mi omogućile da krenem na put preko „velike bare”. Da li je to razlog zbog kog sam otišao, ne znam ni dan-danas! To je verovatno samo jedna od stvari koja je opravdala moj odlazak.
Razloge zbog kojih sam došao u SAD mnogo lakše bih pronašao iz današnjeg ugla gledanja, jer su se sve više množili kada sam ovde počeo da radim, stvaram i obrazujem se. Amerika je zemlja velika, a dobro organizovana garantuje neke oblike sloboda koje nigde u svetu ne možemo da sretnemo. Ljudi koji dublje ne uđu u srž tog sistema nikad to ne spoznaju. Amerika je nemilosrdna onoliko koliko je neko slab, a isto tako dobročiniteljska onoliko koliko neko ima vlastite snage. Tražeći balans gube se i vreme i novac, koji je krvotok ovog sistema. Anemičan čovek je oslabljen i nije spreman za sve životne izazove.
Dakle, treba da budemo predani sami sebi i svome cilju, u skladu sa ponuđenim zakonima i pravilima. Moguće je ostvariti i više od onoga što smo u početku zamišljali. Kad ostvarimo bar onoliko koliko smo izgubili ili ostavili u zavičaju, tad se već sigurnije osećamo. Deca krče put obrazovanjem, a svi oni koji su se uhvatili u koštac sa surovim neoliberalizmom i uspeli da stvore kamen svoje sigurnosti moraju izrazito da se bore da taj kamen očuvaju, jer ako on ponovo postane pesak to je i njihov kraj.
U takvim (ne)prilikama čoveka počnu da more stare misli – kao onda kad je razmišljao o odlasku u treću zemlju, samo što sad razmišlja o odlasku, ali u zavičaj. Namerava da to nešto kapitala što je stekao, ili neku penzijicu koju je zaradio, lepo prenese u zemlju iz koje je otišao, da bude sa svojim narodom, nekim bližnjim. Decu bi pustio da osvoje svoje ciljeve, jer svakako su na putu sa kojeg se ne mogu povratiti. Život je u odlaženjima, kad mislimo da ćemo dosegnuti sreću, nesvesni da je ona zakopana pod kućnim pragom, onim kojeg nam je još naš daleki predak ostavio u amanet.
Moj dolazak u Ameriku bio je za mene još jedna velika prekretnica u životu. Osećao sam da sam došao nespreman na nepoznat teren i da ću se jako teško uklopiti u novo društvo. Smatrao sam da mnoge stvari ne znam i da ću jako teško moći shvatiti i naučiti norme koje se ovde primenjuju. Mislio sam da imam premalo znanja da bih ovde mogao bilo šta pokazati i dokazati se. Međutim, već nakon prvih radnih iskustava, i primene urođenih i stečenih navika u porodici i domaćinstvu, uvideo sam da znam mnogo više od tih bajnih Amerikanaca za koje sam mislio da su sveznalice. Moja spretnost i spremnost ubrzo su me dovele i do odgovornih poslova, posebno u kuvarstvu, baštovanstvu i u vezi sa malim kućnim popravkama. Taj uspeh u novoj sredini ispunjavao me je do te mere da nisam mnogo mislio o starom kraju i crnoj prošlosti, koja se u susretu sa sunarodnicima nažalost uvek isticala. Mene je više interesovalo kako se može dobiti kredit i kupiti nekretnina. Među zemljacima nisam pronalazio sagovornike na tu temu, ali telefon mi je omogućio da se čujem sa prijateljima koji su živeli u drugim delovima Amerike i koji su bili radi da razgovaraju i svoje bogato iskustvo prenesu na druge. Tako je meni moj dobar prijatelj i pobratim Veljko Miljuš ukazao na put kojim se teže ide, ali se postiže uspeh kojem se naginje.
Preostale članove suprugine i moje porodice, koji su ostali u Srbiji, počeli smo nagovarati da dođu u SAD. Smatrali smo da je bolje da su ovde i da im bude isto kao i nama, a ne da jedni od drugih gajimo očekivanja koja ne bismo bili u stanju da ispunimo. Ipak, otac i majka su mi odlučili da se vrate u Hrvatsku. Očeva ljubav prema numeru sa kojeg smo proterani nije mu mogla dopustiti da sve napusti. Vratio se i uz veliku muku i dokazivanja uknjižio ono što je bilo naše opet na svoje ime. Stvorila se nova prilika za hrvatske kamuflatore i prevarante da pronađu načine da otimaju i varaju povratnike. Takav odnos i takvo ponašanje Hrvata, njihovih vlasti i pravosuđa, su mi najviše smetali i često me navodili na razmišljanje da je bolje svega se odreći nego kroz sve to prolaziti. Želeo sam da mi i roditelji dođu u SAD.
Zarade su bile ispod očekivanih, ali ipak redovne i dovoljne da se pokriju troškovi egzistencije i da se ispuni pokoja skromna želja. Svi smo se u početku zaletali da radimo za malu satnicu, smatrajući da će ona kasnije biti veća, ali je povišica sporo dolazila ako se nisu menjali poslovi ili radilo dva ili više posla istovremeno, ili naposletku ukoliko se nije shvatalo da treba raditi što najbolje znaš i umeš i započeti vlastiti posao, koji te upornošću, voljom i umećem može dovesti do željenih ciljeva.
Pored posla u kuhinji, čija je satnica iznosila svega 7,25 dolara, o prosperitetu u Americi i pomoći porodici nije bilo ni pomena. Brzo sam uvideo da se iz kuhinje ne gradi „američki san”. Ostao sam ipak da radim taj posao, ali sam u međuvremenu počeo da se bavim parternim uređenjem (landscaping-om): šišanjem trava, održavanjem vrtova, orezivanjem žbunova i sl. To mi je omogućavalo pristojnu dodatnu zaradu, ponekad čak i veću od plate iz kuhinje. Imao sam vrlo dobar motiv da promenim posao i uđem u vlastiti biznis, ali... Šta bi bilo bez tog famoznog „ali”? Ovde u Americi postoji neki bršljan koji je otrovan i na koji sam, pokazalo se, vrlo osetljiv. Bio sam sav u krastama, jer sam raščešao ruke i noge zaražene njime. Mislio sam da to neće nikad proći – evo i sad dok pišem ove redove osećam kako me svrbi i boli.
Dakle, od uređenja partera nije bilo ništa. Kad me je prošla zaraza, počeo sam i da trgujem polovnim stvarima do kojih je bilo vrlo lako doći, a uz malo snalažljivosti bilo ih je lako i prodati. Urođen talenat za trgovinu mi je to olakšavao, ali mi to nije bila krajnja težnja. Zato sam i dalje tragao za nekim oblikom posla koji bi bio unosniji i koji bi mi omogućio sticanje nekretnina.
U svim svojim poslovnim idejama imao sam svestranu podršku supruge i to mi je bio najjači vetar u leđa. Nisam morao da brinem o našim raspravama, jer su nam ideje i planovi bili usklađeni, zbog čega bi se u suprotnom samo trošila dragocena energija. Takođe, i ona je imala moju punu podršku u sticanju većeg obrazovanja. Osećali smo da naša lađa plovi dobrim morem. Zarade su se malo popravile i stekli smo pravo na kredit, koji nam je omogućio da kupimo našu prvu kuću u Americi. Nakon godinu dana stvari su krenule nabolje, a u međuvremenu su počeli da pristižu i suprugini brat i majka i moj brat sa suprugom i decom. Osećali su se veća snaga i zadovoljstvo, a kamen našeg bivstvovanja na ovom kontinentu je postajao sve utvrđeniji.
Posle kupovine prve kuće, javio mi se prijatelj iz Čikaga Veljko Miljuš, čestitao i savetovao da tu kuću iskoristim da bih kupio još jednu. On je po prirodi svog posla znao da ta nekretnina vredi više nego što sam je platio i da na osnovu razlike on u svojoj banci može da uredi da dobijem razliku u kreditu, koju ću upotrebiti za kaparu prilikom kupovine druge kuće. Ta druga nekretnina je trebalo da bude u lošijem stanju, da bi se dobila za što nižu cenu. Onda bih je ja malo popravio i pripremio za stanovanje. Kada bi se prodala, razlikom u ceni bi se ostvario profit sa kojim bih trebalo da budem zadovoljan. Tržište nekretninama je u tom periodu zaista išlo na ruku ideji koju sam sledio.
Veljko mi je otvorio oči i pokazao put kojim da idem, ali nažalost on je svoje zatvorio i završio životni put u nesrećnom slučaju, kad ga je za svagda odnela plava dubina jezera Mičigen. Pokoj mu duši. Bilo je teško nastaviti bez njega. Usledili su novi poslovi i poduhvati, a njegova senka me je uvek pratila. Bila je to dodatna snaga koja mi nikad nije dozvolila da odustanem od namere i uvek me je dovodila do uspeha.
Broj nekretnina je počeo da raste. Uz sav taj posao, familija koja je došla se već smestila u svoje kuće i krenula nezavisno da živi. Supruga i ja smo se preselili u drugu, veću, bolju i lepšu kuću, u okruženje koje nas je podsećalo na naš Kordun. Tu je već bilo više mesta za nostalgiju koja je znala da remeti tok misli, stegne srce, zakoluta suzu u oku. Snaga kojom nikada nisam prestao voleti uvek me je izvlačila iz ustalasanog mora i nije dozvoljavala da potonem.
Ne može u životu sve biti sjajno, niti ga čovek može nadživeti. Smrt uvek dođe po svoje, još nikom nije oprostila. Tako je i moj otac, umesto kod sinova u Ameriku, ostao na večnoj straži, da čuva numer kojeg se nikad nije odrekao. Obećao nam je da će i mrtav umeti da ga čuva dok mu se ne vratimo. Nisam imao snage da mu obećam da će mu ta želja biti ispunjena, ali ako u Bogu postoji taj plan onda će se i njemu želja ispuniti, siguran sam. Oca su nam ispratili nečiji drugi sinovi, malobrojna rodbina, kumovi i prijatelji. U tom trenutku je tuđina najteža. Nema bogatstva, sjaja i iluzija koje bi mogle zaustaviti tu suzu i bol – što nisam u stanju dostojanstveno ispratiti na poslednji počinak najvoljenijeg, u čiju se reč i dan-danas zaklinjem. Slava ti, oče, učio si me i kako se trpi. Ne brini, neću te osramotiti, uvek ću gledati da najpre budem čovek pa sve ostalo što bude trebalo.
Majka nam se pridružila, a numer je na milost i nemilost ostao božjoj volji i očevom zavetu da nas čeka dok se ne vratimo. Nadolaze godine krize. Davno je neko od mudrih rekao: „Ono što te ne ubije, to te ojača”. Trebalo je osam suludih godina, dva mandata predsednika Obame da prođe, sav belaj koji je stvorila svetska moć i nemoć. Milioni stanovnika Amerike su ostali bez kupljenih kuća, bez poslova, bez socijalne sigurnosti. Sve se menja za onog ko gubi. Onaj ko nije imao ništa, i ko je radio za šaku dolara, njemu se nije skoro ništa promenilo – on je samo nastavio dalje po starom. Zakleo sam se da ću sačuvati nekretnine Bogu, ocu i sebi. Supruga i ja smo platili toliku žrtvu da sami sebi to ponekad teško opraštamo. O toj sagi nije lepo ni pisati. Danas naša lađa opet plovi u dobrom moru.
Nakon sedamnaest godina, vratio sam se pisanju. Ponovo je u meni zabrujala poezija, skupilo se ono o čemu je vredelo pevati. Izronili su stihovi iz doline srca, sa pojila duše, oteo se krik da se vredelo roditi. Povezujem se sa starim prijateljima pesnicima u Srbiji i sa poetama u Torontu; internet stupa na scenu i spaja nas ma gde da smo. Ostvaruju se saradnje, nižu se gostovanja, objavljivanja, pokreće se točak lepote koji uprkos svetskoj krizi može da spasi svet, bar ovaj u nama. Bio je to za mene veliki izazov. Objavljujem drugu zbirku poezije „Piramida misli”, inspirisanu najnovijim životnim dešavanjima i pesmama koje nisu bile uknjižene. Njena promocija me dovodi do novih pesničkih imena koja me motivišu da nastavim dalje. Nedugo potom izlazi i treća knjiga „Moj dio neba”, poezija proširena prozom, koja me svrstava u red autora za koje više nema povratka.
Primećen od književne kritike i mnogih udruženja, posebno ovde u dijaspori, započinje moja sve aktivnija uloga u osmišljavanju kulturno-umetničkih sadržaja i njihovih predstavljanja po srpskim crkveno-školskim opštinama, konzularnim predstavništvima i organizacijama. Smatram taj rad korisnim u pogledu doprinošenja kulturno-umetničkom stvaralaštvu dijaspore i njegovom zbližavanju sa narodom koji u njoj živi, kako bi se putem medija što bolje kreirala slika o delovanju Srba van matice.
U saradnji sa književnikom Danilom Marićem osnivam Književnu radionicu „Kordun”, koja se bavi izdavanjem dela autora koji po prvi put objavljuju. Naša humanitarna namera je urodila plodom. Pristižu prvi rukopisi i mi u saradnji sa štamparijama u Srbiji postajemo legitimni izdavači poezije, proze, romana onih ljudi koji možda nisu ni verovali da na svetu postoji neko ko će baš njihov rad pretvoriti u knjigu. Sreća je neopisiva, i naša i autorova, kad se takvo delo objavi.
U tom humanitarnom vrtlogu vrtim se i dan-danas, i svake godine objavim(o) po nekoliko knjiga novih autora. Osim humanitarnog rada, i moje stvaralaštvo je dobilo na ceni i postalo primećenije od sve većeg broja čitalaca, naročito jer sam u međuvremenu počeo da publikujem i sopstvenu prozu.
Pored sve angažovanosti na kulturno-umetničkom planu, uspešno se borim i sa svim ostalim poslovnim obavezama, posebno u građevinarstvu koje mi je postalo primarno zanimanje. Često susrećem i druge ljude koji pišu, slikaju, vajaju, sviraju, pevaju... Ne mogu da ih zaobiđem, moja ruka prijateljstva, kolegijalnosti, saradnje i podrške uvek je ispružena. Sve se više povezujem i sa pojedincima i institucijama u matici i u svakoj prilici težim da ta povezanost što bolje zaživi i da se održi. Pripadamo istom korpusu, a umetnost nema granice. Bio bi greh da ih među sobom stvaramo.
Želim da stvaralaštvo umetnika u dijaspori bude što kvalitetnije, da bude zapaženo na domaćoj i na svetskoj sceni, da doprinese razvoju srpske kulture van njenih granica, da srpski umetnici koji stvaraju van Srbije budu malo priznatiji u matici, a mi da doprinesemo da se ondašnje kolege što bolje pokažu na svetskim festivalima. Hoću da vlasti u zemlji prepoznaju te vrednosti i da omoguće ministarstvima za kulturu i obrazovanje da što tešnje sarađuju sa nama i da opet imamo Ministarstvo za dijasporu, u kojem će odsek za kulturu i umetnost zauzimati značajno mesto, jer ono što naši umetnici mogu i umeju da pokažu meri se sa najvećim svetskim ostvarenjima. To mi je želja, te nameravam da uložim maksimum truda da se na tom polju zajedno prikažemo u najlepšem svetlu. Uz podršku svih kolega, očekujem i vetar u leđa šire zajednice, kao i državnog vrha – da svi zajedno učestvujemo u širenju lepote, znanja i umeća u čitavom svetu.
Hteo bi da jednog dana, ako mi život podari neke lepe godine, stvarno znam odgovor na pitanje zašto sam otišao i da uvidim zašto se isplatilo uložiti sve vreme u pretvaranje borbe u igru da bi svet postao bolje i lepše mesto za život onima koji na njega tek dolaze. Na odlasku gledamo da bismo doprineli najviše sami sebi, a na povratku gledajmo da to bude doprinos za celo čovečanstvo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: