детаљ слике: poduzetnice.ba

Овај рад је објављен у зборнику емигрантских прича "Зашто смо отишли" који је приредила Гордана Петковић Лаковић, књижевница из Торонта.

Обгрљен истином и осећањима

Дошле су године превеликог права. Тад још није било интернета и мобилне телефоније да бисмо били загледани у апарате и сами у себе, али бејаху људи разгоропађени и спремни да искажу нека своја права, која им је неко ускраћивао. Није била у питању само лична ствар. Гледало се да се што више чује глас друштва – наравно против система и против сваког за кога се помишљало да смета. Тражили су се међусобно слични људи и врло брзо су се проналазили. Израстала је у њима превелика слобода говора и понашања, у духу западњачке демократије крајем осамдесетих година прошлог века. Деведесете су долазиле као монголске хорде на југословенске народе, наоружане и разјапурене да униште спој социјалистичке идеологије и популарне културе. Смутно време смућеном народу.
Седели смо на тераси моје кафане и већ досадним мислима додавали по ко зна који пут неке идеје које су нас само некуд одводиле, јер све што се дешава око нас је лудило које се могло разумети само ако си био у друштву истомишљеника. Покоја реч мудрих стараца у селу одлазила је у ветар. А мудро су беседили: „Не рушите једноумље, упашћете у безумље! ” Нас је вређао први део реченице, а о другом нисмо ни размишљали. То једноумље било је лако срушити, јер се рушило само од себе, излазио му је рок трајања, али успоставити склад међу различитим ставовима и новоствореним странкама, под окриљем демократије – камена кравата коју нико није умео носити око врата.
Први пут кад сам јавно иступио речима да нам нико неће моћи забранити да на свом језику говоримо, пишемо, мислимо и сањамо, дубоко у себи сам осетио да сам „отишао“. Ипак, држала ме је мисао која ме је водила нејасном циљу. Одједном сам осетио и приметио да сам и ја нечији циљ, тј. мета. Страх је из дана у дан био све већи. Пробудило се нешто у мени што више није желело да се врати сну. Осећао сам побуну. Све ми је требало осим рата, али више се нису могли срести разумевање, толеранција, дијалог, уважавање, поштовање. Постадосмо противници, љути непријатељи. Добро које је било међу нама као да је отишло на подуже одсуство. Мржња је попут корова обухватила и оне који су се на све начине бранили. Спасао се само онај ко је побегао, па је мрзео издалека и то само онда кад му се хтело.
Рат! Нема праштања. Жив је онај ко први потегне обарач. Страдања. Ране. Крв. Плач. Одлазе најближи путем неповрата. Смрт постаје део свакодневног сивила. Сви нас лажу, а ми не верујемо ни сами себи. Ућуткани поразом, сломљени и са великом неверицом у колони дужој од 200 км, сви смо отишли.
Где сам данас? Да није било земље Србије, питам се да ли бих данас био овде где сам. Имао сам поред себе неког ко ме воли и кога ја неизмерно волим. Љубав је могла да замени сву неимаштину, да обећа и улепша живот. Нада и вера су биле са нама. Није ми ништа друго преостало него да волим и да се опоравим од свега зла које ме је снашло. Вредело је! Живели смо и радили на Копаонику три године – три зиме, три лета. Одрекли смо се држављанства новостворене државице из које смо прогнани и у околностима које су нас снашле стекли право да се иселимо у трећу земљу. Питао сам се да ли да то право искористимо? Одговор је био заједнички: „Ако га не искористимо, увек ћемо се кајати зашто нисмо кад нам је већ понуђено”.
Дана 14. јула 1998. полетели смо са београдског аеродрома и већ у вечерњим сатима слетели у Њујорк. Америка, земља велика! Чим сам удахнуо опарушени ваздух, ниједна добродошлица више није могла поправити расположење. Из Њујорка нас је „челична птица“ донела у Филаделфију. Уместо дочека, радости и узбуђења – плач и сузе. Шта је ово, где смо дошли, да ли је ово Америка?! У два дана променисмо три државе. Службеници Међународне организације за миграције (ИОМ) одводе нас у Њу Џерзи и спајају са другим сународницима који су допремљени пре нас. Ни поште, ни телефона, ни хране, ни пића, собе, кревета, све је изостало осим вапаја који ме тера да се вратим у мртвају, заклану земљу из које сам отишао.
Очекујемо да прође ноћ, па ће нови дан донети нешто чему се надамо. Ништа осим неразумевања. Додељена нам је финансијска помоћ за две особе у износу од 360 долара и ми смо имали наших 490 долара са којим смо допутовали у САД. Агенција нам проналази стан који треба платити 570 долара месечно, али одмах нам морају узети 1140, за први месец и депозит у висини једне ренте. Нема милости. Узимају нам наших 840 долара – десет сам сакрио за не дај боже – и дају нам 300 долара кредита које треба вратити до краја месеца. А посао?! Мисаона именица! Сунце ти жарко... Плаче она, плачем и ја.
Свесни смо да нам сузе неће помоћи. Треба пронаћи људе, доброг човека који уме да препозна добро у другом човеку. Знам да постоје људи, у то сам увек веровао. Сва мудрост коју сам научио у мом селу на Кордуну, где сам се родио и одрастао, почела је да испливава на површину: „Остави се стрпљења, држи се сналажљивости”. Након два месеца, два погажена цвета стајала су усправно – ведра, расположена, насмејана, спремна за све животне изазове. Засијало је и наше светло на крају тунела – Роузмонт колеџ у Пенсилванији, поред Филаделфије. Посао, плата, школа, људи! Идемо даље!
Постоји нешто у човеку што га тера даље са одређеног места и у одређено време. Често том унутрашњем пориву придодамо и околности у којима се задесимо и ето оправданог разлога да се крене у неизвесност. То је по свему судећи део људске природе. Изгубио сам родну груду и све некретнине које су моји преци тешко стицали и одржавали, а нама који смо се у тренутку задесили као браниоци свега тога све је измакло – прокоцкали смо вековну борбу за опстанак и изневерили све претке чије су кости остале на вечној мртвој стражи Кордуна. За све постоји поравнање, те је тако требало да поравнам прошлост и садашњост и да наставим даље – међутим, срце је другачије говорило. Да ли сам га морао послушати? Све што сам оставио, остало је чини ми се заувек. Да ли ме све то још увек чека? Не знам. Зашто сам отишао? Што сам дуже овде, намеће ми се мишљење да ни то не знам, а поред мишљења је и питање зашто се не вратим.
Рад и трпељивост су ме водили. Србија је деведесетих година XX века, поред унижености од стране светских моћника, ипак још увек одолевала. Тако је и нама, прогнаницима из Републике Српске Крајине, пружила уточиште слободе и шансу да се консолидујемо у новом окружењу и одлучимо шта даље: да се вратимо у новостворену Туђманову Хрватску, останемо у „крњој Југославији” или преселимо у трећу земљу.
Ноћи су биле мало веселије од дана. Снови би нас одводили неким својим заумним путевима и радовали смо се новом дану који је увек доносио нешто ново. Но, жеље нису никако ишле у корак са стварношћу. Из завичаја су пристизале само немиле вести, а муке првих повратника су многима одлагале идеју о сличној одлуци и терале их да размишљају и маштају о другим плановима. Знао сам једно – нећу се вратити. Са оним ко ме је протерао на нељудски и нецивилизован начин суживота нема, то је јасно. Могао сам да останем у Србији, пронашао сам хлеба сасвим довољно да би моја супруга и ја могли нормално живети. Са разних страна су пристизале различите приче. Све више се чуло како читаве породице одлазе у Америку, Канаду, Аустралију, Норвешку, на Исланд. Често се као разлог истицао мешани брак, затим губитак хранитеља, а било је и неких чудних примера у које се тешко веровало, но то није било ни толико битно. Било је важно осмислити начин, односно разлог који би омогућио исељење у трећу земљу. Људи који су били пред одласком говорили су нам да не вреди истицати економске проблеме и да због тога неће никоме дозволити одлазак.
Сећам се, једне априлске вечери сам био у шетњи поред велике борове шуме на Копаонику, ослушкивао бруј ветра кроз борове и размишљао о свом завичају. На ум су ми долазили људи са којима сам се зближио по кључу судбине. Имао сам велики број пријатеља из Западне Босне. Зближила нас је слична невоља, у време кад су протерани од својих сународника који су живели у другачијим убеђењима. Њихова влада, тело које их је представљало на челу са Фикретом Абдићем Бабом, била је смештена извесно време у мојој кући у Доњем Будачком на Кордуну. Често сам размишљао о свима њима и покушавао сазнати о њиховим судбинама, јер они су у две године били два пута прогнани са својих родних огњишта. Замишљао сам како би живот могао поново да тече, да се једног дана сви вратимо и живимо тамо где смо живели. И тад ми падне на памет да у ствари тај наш обновљени живот не би био у складу са новонасталим приликама на терену. Сад тамо живе победници, а ми бисмо у том галиматијасу били поражени и самим тим предмет за поткусуривање свих несразмерица. То није добро! Према мени би се пре свега и мој народ нечовечно понашао, јер би ме гледао као неког ко је пружао уточиште муслиманима, директним непријатељима; затим би ме и Бошњаци, који су били против својих сународника у Западној Босни, посматрали непријатељски јер сам Србин, а помагао сам њиховим противницима. Хрватска страна пак, као победничка у нашем грађанском рату, може измислити хиљаду и један разлог против мене, јер сам свих тих година док је рат трајао био грађанин Републике Српске Крајине. На основу здравог размишљања, схватио сам да би моја егзистенција на тај начин била угрожена, а услови за обављање привредних активности као у предратним приликама немогући.
Новонастале околности ми нису ишле у прилог. Крајња одлука била је да то наведем као разлог у пријави коју смо добили да попунимо у форми захтева за исељење у трећу земљу. Читава прича стала је у два оквира на белом папиру. Није се много филозофирало. Истину и осећања којима сам био обгрљен пренео сам у неколико реченица и оне су ми омогућиле да кренем на пут преко „велике баре”. Да ли је то разлог због ког сам отишао, не знам ни дан-данас! То је вероватно само једна од ствари која је оправдала мој одлазак.
Разлоге због којих сам дошао у САД много лакше бих пронашао из данашњег угла гледања, јер су се све више множили када сам овде почео да радим, стварам и образујем се. Америка је земља велика, а добро организована гарантује неке облике слобода које нигде у свету не можемо да сретнемо. Људи који дубље не уђу у срж тог система никад то не спознају. Америка је немилосрдна онолико колико је неко слаб, а исто тако доброчинитељска онолико колико неко има властите снаге. Тражећи баланс губе се и време и новац, који је крвоток овог система. Анемичан човек је ослабљен и није спреман за све животне изазове.
Дакле, треба да будемо предани сами себи и своме циљу, у складу са понуђеним законима и правилима. Могуће је остварити и више од онога што смо у почетку замишљали. Кад остваримо бар онолико колико смо изгубили или оставили у завичају, тад се већ сигурније осећамо. Деца крче пут образовањем, а сви они који су се ухватили у коштац са суровим неолиберализмом и успели да створе камен своје сигурности морају изразито да се боре да тај камен очувају, јер ако он поново постане песак то је и њихов крај.
У таквим (не)приликама човека почну да море старе мисли – као онда кад је размишљао о одласку у трећу земљу, само што сад размишља о одласку, али у завичај. Намерава да то нешто капитала што је стекао, или неку пензијицу коју је зарадио, лепо пренесе у земљу из које је отишао, да буде са својим народом, неким ближњим. Децу би пустио да освоје своје циљеве, јер свакако су на путу са којег се не могу повратити. Живот је у одлажењима, кад мислимо да ћемо досегнути срећу, несвесни да је она закопана под кућним прагом, оним којег нам је још наш далеки предак оставио у аманет.
Мој долазак у Америку био је за мене још једна велика прекретница у животу. Осећао сам да сам дошао неспреман на непознат терен и да ћу се јако тешко уклопити у ново друштво. Сматрао сам да многе ствари не знам и да ћу јако тешко моћи схватити и научити норме које се овде примењују. Мислио сам да имам премало знања да бих овде могао било шта показати и доказати се. Међутим, већ након првих радних искустава, и примене урођених и стечених навика у породици и домаћинству, увидео сам да знам много више од тих бајних Американаца за које сам мислио да су свезналице. Моја спретност и спремност убрзо су ме довеле и до одговорних послова, посебно у куварству, баштованству и у вези са малим кућним поправкама. Тај успех у новој средини испуњавао ме је до те мере да нисам много мислио о старом крају и црној прошлости, која се у сусрету са сународницима нажалост увек истицала. Мене је више интересовало како се може добити кредит и купити некретнина. Међу земљацима нисам проналазио саговорнике на ту тему, али телефон ми је омогућио да се чујем са пријатељима који су живели у другим деловима Америке и који су били ради да разговарају и своје богато искуство пренесу на друге. Тако је мени мој добар пријатељ и побратим Вељко Миљуш указао на пут којим се теже иде, али се постиже успех којем се нагиње.
Преостале чланове супругине и моје породице, који су остали у Србији, почели смо наговарати да дођу у САД. Сматрали смо да је боље да су овде и да им буде исто као и нама, а не да једни од других гајимо очекивања која не бисмо били у стању да испунимо. Ипак, отац и мајка су ми одлучили да се врате у Хрватску. Очева љубав према нумеру са којег смо протерани није му могла допустити да све напусти. Вратио се и уз велику муку и доказивања укњижио оно што је било наше опет на своје име. Створила се нова прилика за хрватске камуфлаторе и преваранте да пронађу начине да отимају и варају повратнике. Такав однос и такво понашање Хрвата, њихових власти и правосуђа, су ми највише сметали и често ме наводили на размишљање да је боље свега се одрећи него кроз све то пролазити. Желео сам да ми и родитељи дођу у САД.
Зараде су биле испод очекиваних, али ипак редовне и довољне да се покрију трошкови егзистенције и да се испуни покоја скромна жеља. Сви смо се у почетку залетали да радимо за малу сатницу, сматрајући да ће она касније бити већа, али је повишица споро долазила ако се нису мењали послови или радило два или више посла истовремено, или напослетку уколико се није схватало да треба радити што најбоље знаш и умеш и започети властити посао, који те упорношћу, вољом и умећем може довести до жељених циљева.
Поред посла у кухињи, чија је сатница износила свега 7,25 долара, о просперитету у Америци и помоћи породици није било ни помена. Брзо сам увидео да се из кухиње не гради „амерички сан”. Остао сам ипак да радим тај посао, али сам у међувремену почео да се бавим партерним уређењем (ландсцапинг-ом): шишањем трава, одржавањем вртова, орезивањем жбунова и сл. То ми је омогућавало пристојну додатну зараду, понекад чак и већу од плате из кухиње. Имао сам врло добар мотив да променим посао и уђем у властити бизнис, али... Шта би било без тог фамозног „али”? Овде у Америци постоји неки бршљан који је отрован и на који сам, показало се, врло осетљив. Био сам сав у крастама, јер сам рашчешао руке и ноге заражене њиме. Мислио сам да то неће никад проћи – ево и сад док пишем ове редове осећам како ме сврби и боли.
Дакле, од уређења партера није било ништа. Кад ме је прошла зараза, почео сам и да тргујем половним стварима до којих је било врло лако доћи, а уз мало сналажљивости било их је лако и продати. Урођен таленат за трговину ми је то олакшавао, али ми то није била крајња тежња. Зато сам и даље трагао за неким обликом посла који би био уноснији и који би ми омогућио стицање некретнина.
У свим својим пословним идејама имао сам свестрану подршку супруге и то ми је био најјачи ветар у леђа. Нисам морао да бринем о нашим расправама, јер су нам идеје и планови били усклађени, због чега би се у супротном само трошила драгоцена енергија. Такође, и она је имала моју пуну подршку у стицању већег образовања. Осећали смо да наша лађа плови добрим морем. Зараде су се мало поправиле и стекли смо право на кредит, који нам је омогућио да купимо нашу прву кућу у Америци. Након годину дана ствари су кренуле набоље, а у међувремену су почели да пристижу и супругини брат и мајка и мој брат са супругом и децом. Осећали су се већа снага и задовољство, а камен нашег бивствовања на овом континенту је постајао све утврђенији.
После куповине прве куће, јавио ми се пријатељ из Чикага Вељко Миљуш, честитао и саветовао да ту кућу искористим да бих купио још једну. Он је по природи свог посла знао да та некретнина вреди више него што сам је платио и да на основу разлике он у својој банци може да уреди да добијем разлику у кредиту, коју ћу употребити за капару приликом куповине друге куће. Та друга некретнина је требало да буде у лошијем стању, да би се добила за што нижу цену. Онда бих је ја мало поправио и припремио за становање. Када би се продала, разликом у цени би се остварио профит са којим бих требало да будем задовољан. Тржиште некретнинама је у том периоду заиста ишло на руку идеји коју сам следио.
Вељко ми је отворио очи и показао пут којим да идем, али нажалост он је своје затворио и завршио животни пут у несрећном случају, кад га је за свагда однела плава дубина језера Мичиген. Покој му души. Било је тешко наставити без њега. Уследили су нови послови и подухвати, а његова сенка ме је увек пратила. Била је то додатна снага која ми никад није дозволила да одустанем од намере и увек ме је доводила до успеха.
Број некретнина је почео да расте. Уз сав тај посао, фамилија која је дошла се већ сместила у своје куће и кренула независно да живи. Супруга и ја смо се преселили у другу, већу, бољу и лепшу кућу, у окружење које нас је подсећало на наш Кордун. Ту је већ било више места за носталгију која је знала да ремети ток мисли, стегне срце, заколута сузу у оку. Снага којом никада нисам престао волети увек ме је извлачила из усталасаног мора и није дозвољавала да потонем.
Не може у животу све бити сјајно, нити га човек може надживети. Смрт увек дође по своје, још ником није опростила. Тако је и мој отац, уместо код синова у Америку, остао на вечној стражи, да чува нумер којег се никад није одрекао. Обећао нам је да ће и мртав умети да га чува док му се не вратимо. Нисам имао снаге да му обећам да ће му та жеља бити испуњена, али ако у Богу постоји тај план онда ће се и њему жеља испунити, сигуран сам. Оца су нам испратили нечији други синови, малобројна родбина, кумови и пријатељи. У том тренутку је туђина најтежа. Нема богатства, сјаја и илузија које би могле зауставити ту сузу и бол – што нисам у стању достојанствено испратити на последњи починак највољенијег, у чију се реч и дан-данас заклињем. Слава ти, оче, учио си ме и како се трпи. Не брини, нећу те осрамотити, увек ћу гледати да најпре будем човек па све остало што буде требало.
Мајка нам се придружила, а нумер је на милост и немилост остао божјој вољи и очевом завету да нас чека док се не вратимо. Надолазе године кризе. Давно је неко од мудрих рекао: „Оно што те не убије, то те ојача”. Требало је осам сулудих година, два мандата председника Обаме да прође, сав белај који је створила светска моћ и немоћ. Милиони становника Америке су остали без купљених кућа, без послова, без социјалне сигурности. Све се мења за оног ко губи. Онај ко није имао ништа, и ко је радио за шаку долара, њему се није скоро ништа променило – он је само наставио даље по старом. Заклео сам се да ћу сачувати некретнине Богу, оцу и себи. Супруга и ја смо платили толику жртву да сами себи то понекад тешко опраштамо. О тој саги није лепо ни писати. Данас наша лађа опет плови у добром мору.
Након седамнаест година, вратио сам се писању. Поново је у мени забрујала поезија, скупило се оно о чему је вредело певати. Изронили су стихови из долине срца, са појила душе, отео се крик да се вредело родити. Повезујем се са старим пријатељима песницима у Србији и са поетама у Торонту; интернет ступа на сцену и спаја нас ма где да смо. Остварују се сарадње, нижу се гостовања, објављивања, покреће се точак лепоте који упркос светској кризи може да спаси свет, бар овај у нама. Био је то за мене велики изазов. Објављујем другу збирку поезије „Пирамида мисли”, инспирисану најновијим животним дешавањима и песмама које нису биле укњижене. Њена промоција ме доводи до нових песничких имена која ме мотивишу да наставим даље. Недуго потом излази и трећа књига „Мој дио неба”, поезија проширена прозом, која ме сврстава у ред аутора за које више нема повратка.
Примећен од књижевне критике и многих удружења, посебно овде у дијаспори, започиње моја све активнија улога у осмишљавању културно-уметничких садржаја и њихових представљања по српским црквено-школским општинама, конзуларним представништвима и организацијама. Сматрам тај рад корисним у погледу доприношења културно-уметничком стваралаштву дијаспоре и његовом зближавању са народом који у њој живи, како би се путем медија што боље креирала слика о деловању Срба ван матице.
У сарадњи са књижевником Данилом Марићем оснивам Књижевну радионицу „Кордун”, која се бави издавањем дела аутора који по први пут објављују. Наша хуманитарна намера је уродила плодом. Пристижу први рукописи и ми у сарадњи са штампаријама у Србији постајемо легитимни издавачи поезије, прозе, романа оних људи који можда нису ни веровали да на свету постоји неко ко ће баш њихов рад претворити у књигу. Срећа је неописива, и наша и ауторова, кад се такво дело објави.
У том хуманитарном вртлогу вртим се и дан-данас, и сваке године објавим(о) по неколико књига нових аутора. Осим хуманитарног рада, и моје стваралаштво је добило на цени и постало примећеније од све већег броја читалаца, нарочито јер сам у међувремену почео да публикујем и сопствену прозу.
Поред све ангажованости на културно-уметничком плану, успешно се борим и са свим осталим пословним обавезама, посебно у грађевинарству које ми је постало примарно занимање. Често сусрећем и друге људе који пишу, сликају, вајају, свирају, певају... Не могу да их заобиђем, моја рука пријатељства, колегијалности, сарадње и подршке увек је испружена. Све се више повезујем и са појединцима и институцијама у матици и у свакој прилици тежим да та повезаност што боље заживи и да се одржи. Припадамо истом корпусу, а уметност нема границе. Био би грех да их међу собом стварамо.
Желим да стваралаштво уметника у дијаспори буде што квалитетније, да буде запажено на домаћој и на светској сцени, да допринесе развоју српске културе ван њених граница, да српски уметници који стварају ван Србије буду мало признатији у матици, а ми да допринесемо да се ондашње колеге што боље покажу на светским фестивалима. Хоћу да власти у земљи препознају те вредности и да омогуће министарствима за културу и образовање да што тешње сарађују са нама и да опет имамо Министарство за дијаспору, у којем ће одсек за културу и уметност заузимати значајно место, јер оно што наши уметници могу и умеју да покажу мери се са највећим светским остварењима. То ми је жеља, те намеравам да уложим максимум труда да се на том пољу заједно прикажемо у најлепшем светлу. Уз подршку свих колега, очекујем и ветар у леђа шире заједнице, као и државног врха – да сви заједно учествујемо у ширењу лепоте, знања и умећа у читавом свету.
Хтео би да једног дана, ако ми живот подари неке лепе године, стварно знам одговор на питање зашто сам отишао и да увидим зашто се исплатило уложити све време у претварање борбе у игру да би свет постао боље и лепше место за живот онима који на њега тек долазе. На одласку гледамо да бисмо допринели највише сами себи, а на повратку гледајмо да то буде допринос за цело човечанство.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: