Gorje, izgnezdilo mi postelje,
nad glavom zverinje:
riče, cokće, reži uspavanke,
al’ topla mi i sigurna kolevka
sva od oštrih zuba i divljih vilica.
Na huk,
ispod bešumnih krila zatreperim,
oči mi bîstre pojilo za kukuvije,
kad u tuđe uho zloslut zadenem
zahuči mi Ptica Smrt na ramenu
veliko jaje mudrosti snoseći.
Nadošlom snagom
zamelemim duboke poderotine,
pa pod tri kapka sklonim nebo od ljudi,
al’ zadrhtim često od iskonskog straha
- da zver zveri čovek ne postane.
