Горје, изгнездило ми постеље,
над главом звериње:
риче, цокће, режи успаванке,
ал’ топла ми и сигурна колевка
сва од оштрих зуба и дивљих вилица.
На хук,
испод бешумних крила затреперим,
очи ми бîстре појило за кукувије,
кад у туђе ухо злослут заденем
захучи ми Птица Смрт на рамену
велико јаје мудрости сносећи.
Надошлом снагом
замелемим дубоке подеротине,
па под три капка склоним небо од људи,
ал’ задрхтим често од исконског страха
- да звер звери човек не постане.
