detalj slike: pixabay.com

Književna radionica Kordun od 8. jula objavljuje u nastavcima(6) roman „Zovem se Astikja (Učenje duše)“ Dušice Ivanović, pisca iz Toronta. Danas donosimo V deo!

PETO POGLAVLjE: VERA

Vrata u svijet otvarala su se na unutrašnju stranu. Zaboravivši to, gurala sam ih prema vani i uspijevala gubiti snagu. Vrata se nisu pomicala ni za pedalj. Ostajala sam iza njih kao uznik.*

Promaja je snažno zalupila kuhinjska vrata.

                Devojčica je osetila mučninu u stomaku i nadolazeću vrtoglavicu. Htela je da zatvori oči, ali je neko ili nešto preduhitrilo i navuklo tamnu zavesu. Samo na trenutak. Kratak, kao kad trepneš da izbegneš prašinu koju donosi vetar, ili kad te zaslepi sunce. Onda se zavesa pomerila i dete je progledalo.

                Opet si se zamislila, rekla je majka u prolazu dok je spuštala tešku šerpu na sto. Operi ruke, sad će ručak.

                Vera je čula majčin glas kao iz velike daljine i pokušala je da odgovori, ali ona više nije bila u kuhinji sa starinskim šporetom, rezedo obojenim kredencem i teškim stolom, sa koga se pušila supa u dubokom tamnoplavom loncu.

                Vratila se tek posle nekoliko trenutaka. Drhtala je i bila nesposobna da prozbori narednih pola sata.

                Otac i majka su je gledali zabrinuto. Supa se sasvim ohladila.

                Škola je od samog početka bila mesto na kome je bila srećna i gde je u svemu bila prva. Kada su je upisali u prvi razred sa punih sedam i po godina, osećaj da je drugačija, jer je malo starija od ostalih, nije bio prijatan. Bila je jedna od retkih koji su i pre polaska u školu znali da čitaju i pišu. Vremenom je počela da uživa u pažnji učitelja i mogućnosti da pomaže svojim drugarima. Vera nije bila ni uobražena, ni sujetna. Želela je da bude učiteljica kad poraste.

                 Na času geografije je pažljivo pratila kretanje nastavnikovog štapa po mapi sveta dok je predavao lekciju o Evroaziji. Zašto dva, a ne jedno kopno, kad su već spojena, zapitala se i već se spremala da podigne ruku i svoje pitanje glasno izgovori, kad je nekome u poslednjoj klupi srednjeg reda pala knjiga na pod.

                Ruka je ostala u vazduhu, polupodignuta, evropski i azijski kontinent su počeli da se razdvajaju, zamagljena slika mape se rastezala još neki trenutak, a onda je nastao mrak.  

                Kad podigneš ruku, Vera, onda pitaj, a ne da zevaš tako i oduzimaš mi dragoceno vreme, čula je nastavnikov glas. Bilo joj je muka. Podignuta ruka je tresnula na klupu, a devojčicu je savladao umor kao da je trčala kilometrima. Nije bila u stanju da progovori.

Mami je rekla da joj je ponekad muka i da joj se vrti u glavi. Od tog dana, za ručak su skoro  svakodnevno imali spanać, ili cveklu.  Slaba joj je krv, objašnjavala je mama ostalim ukućanima. Ušla je u pubertet, raste. Vera je pokušala da izbegne riblje ulje, ali je majka svakog jutra, ispraćajući je u školu, stajala na vratima strogog izraza lica sa kašikom u jednoj i bočicom ulja u drugoj ruci.

                Sa bljutavim ukusom u ustima, žurila je prema školi i usput sretala svoje drugare, pa bi nastavili zajedno uzbrdo, neasfaltiranom prečicom, ne bi li što pre stigli u školsko dvorište i poigrali se pre zvona.

                Imamo skoro pola sata, neko je viknuo. Hoćemo li između dve vatre? Vešto je izbegla dve lopte, a onda je treća pala neposredno kraj nje i uz snažan zvuk se odbila od betona. Počela je da se navlači siva zavesa, a zvuci su bivali sve prigušeniji, da bi ih na kraju čula kao da dolaze iz velike udaljenosti. Sa druge strane je dopirala mutna svetlost. Neko je rekao: Ispala si! A onda ništa, ništa u kome nema ni svetla ni mraka, ni tišine ni zvuka.

                Povraća mi se, mrmljala je dok su je neke ruke podizale i vukle prema obližnjoj klupi. Pustite me da spavam. Samo da spavam.

                Popodne je tata odveo Veru kod lekara. Mama je plakala.

Sve je to normalno, ubeđivao je Verinog oca sitan prosedi doktor gledajući preko naočara koje su visile na samom kraju nosa. Devojčicin pogled je bio prikovan za njih, očekivala je da svakog trenutka skliznu dok je doktor klimajući glavom objašnjavao nešto o centru za ravnotežu i brzom rastu, i nekom hormonu kome nije mogla da zapamti ime. Neka uzima vitamine i neka provodi što više vremena napolju.  Ceo dan je napolju, usprotivio se otac. Jedva je uteramo u kuću. Pubertet, ponavljao je čovečuljak u belom mantilu. Sve je to zbog puberteta i brzog rasta.

                Dok su se vozili prema kući, otac je propitivao o simptomima, pokušavao da dopre do nekog smisla, čak je pitao i da li se možda zaljubila u nekog dečaka. Vera je pocrvenela. Tata sa njom nikad nije razgovarao na ovakav način. Ponavljala je, sad već vičući, kao da će time da nadglasa očeva pitanja i ućutka ga, da ne zna, da joj nije jasno zašto se to dešava, da nije primetila nikakvu zakonitost. I da će proći. Naravno da će proći, osmehivao se tata dok je parkirao Fiću ispred zgrade.

                Mama je stajala na balkonu ruku skrštenih na stomaku. Između obrva joj se urezala duboka bora.

                Bila je nedelja i cela se porodica okupila oko velikog kuhinjskog stola. Svako je imao svoje zaduženje. Vera je stavljala pribor za jelo u sebi ponavljajući: kašika i nož desno, salveta složena u trougao, taaaako, pa ispod viljuške...  Sećala se da je drška viljuške bila hladna i glatka, da joj je samo malo skliznula iz prstiju i udarila u ivicu tanjira uz zvonki zvuk.  

                Ovoga puta bilo je drugačije. Bila je na nekom drugom mestu i to je bilo normalno. I to je bila ona. Kuhinja i porodica nisu više postojali, kao da je neko promenio scenografiju, i likove, i mesto, i radnju... Onda je osetila malaksalost, noge su je izdale i da nije bilo mame i tate da je prihvate, verovatno bi bila na podu. Tata je vikao da otvori oči, neko je prskao vodom po licu, raskopčavali su joj košulju na grudima, kvasili vrat, otac joj je i dalje vikao pored samog uveta da se probudi, a Vera je bila budna, ali slaba, i spavalo joj se, i nerviralo je svo to komešanje i panika.

                Sad mi sve lepo ispričaj, ponovio je otac držeći je za obe ruke i unoseći joj se u lice. Sve po redu. Nisam pala u nesvest, nisam. Samo sam bila na drugom mestu. I... Sanjala si, onesvestila si se i sanjala, ponavljao je tata, to se dešava, i meni se jednom dogodilo.

                Na kakvom drugom mestu, insistirala je majka. Ne znam. Ne sećam se. Ne sećam se ničega, zaplakala je Vera.

                Spavala je celo popodne. Tek uveče je ustala da nešto pojede i opet se vratila u krevet. Sutradan joj nisu dozvolili da ide u školu. Mama je skuvala još dva kilograma cvekle i poslagala tegle u ostavu. Dodirivala ih je pažljivo, kao da se radi o dragocenosti, kao da je u njima čudotvorni lek za Verin problem. Raste, treba joj više gvožđa. Sutra ćemo za doručak pileću džigericu, rekla je, a tata je s razumevanjem klimao glavom.

                Ali, ni to nije pomoglo.

                Sve češće se Vera isključivala iz svoje okoline na nekoliko minuta, a onda vraćala iz tog stanja umorna i dalje pospana. Ničega se nije sećala. Šta si to sanjala, čedo, pitala ju je majka. Nije sanjala i nije umela da objasni zašto se tamo osećala jednako kao i ovde. Zašto je pripadala onom tamo na neki sasvim drugi način. Upinjala se da se seti bilo čega, stisnula bi snažno očne kapke u tom naporu, ali je videla samo neprozirnu maglu.

                Vera je čekala da je te nedelje pozovu na razgovor kod psihijatra. Odjednom je sve dobilo neki ozbiljan ton. Ne samo što je doktor šalje kod specijaliste, nego će taj specijalista da proba da joj zaviri u mozak, u misli, u snove. Staviće joj elektrode na glavu, možda će čak morati da joj obrije deo glave. Pokušala je da se pred roditeljima ponaša kao da se ništa ne dešava, ali je to izazvalo sumnju. Da li ti je ponovo loše? Glupo pitanje! Nikada joj nije loše, osim kad je iz tog čudnog stanja na silu izvuku drmusanjem, polivanjem vodom i vikom. Onda oseti slabost i jedino želi da spava, ili makar da ćuti.

                Odlasci, kako ih je zvala, bili su sada, u stvari, prijatni. Kao kad zagazi u toplu vodu, topliju od vazduha, pa se opruži po njenoj glatkoj površini i pluta. Nije volela povratke, zabrinuta lica i osećaj da roditelji od nje nešto kriju. Magla je počela da liči na sive oblake. Kretala se sporo. To je bilo sve čega se mogla setiti.

                A onda se ponovo desilo u školi, usred časa matematike. Bila je prehlađena, snažno je kinula. Kratko vreme je tonula u sivu, maglovitu masu, a kada su počeli da je drmaju i dozivaju, shvatila je da je bila odsutna dugo, da su tamo bili i drugi ljudi, da je tekao neki drugi život, i da je ona bila deo toga, ali sasvim drugačija.

                U učionici je vladala pometnja. Vera je ležala na podu, a nad njom su se nadnosila zabrinuta i radoznala dečja lica. U tom trenutku se začula sirena kola hitne pomoći.

Znači, uvek je u pitanju neki veoma jak zvuk, insistirao je otac. Nije hteo da se pomiri sa tim da se nešto dešava, a da on nad tim nema kontrolu. Bio je praktičan i odlučan čovek, nije mogao da podnese neizvesnost i beskrajna nagađanja. Tražio je uzrok da bi našao rešenje. Duga čekanja između dve posete lekarima, njihovo zamorno teoretisanje, kao da čitaju iz udžbenika dok sede zavaljeni u svojim udobnim foteljama ruku skrštenih na otečenim stomacima, povremeno podižući naočare koje klize na vrh nosa i gledajući u devojčicu sa visine svoje profesije, one koja krije sve tajne života i smrti.

A ono između? A ono van korica učenih knjiga? Vera nije znala šta je to, ali je osećala da i roditelji i lekari gledaju na pogrešnu stranu, traže krivca u pubertetu, u radu hormona, u uobičajenoj zbunjenosti deteta na ulasku u svet odraslih. Gluposti, htela je da vikne! Same gluposti. Umesto da tražite grešku, proširite granice mogućeg, pa će i ove epizode pasti u neku sasvim prihvatljivu kategoriju. Nisam luda!

                Sve oči su se okrenule ka njoj. Shvatila je da je to rekla glasno. I da to što je govorila nije bio ni rečnik ni razmišljanje trinaestogodišnjeg deteta.

                Vera je sada činila sve što je u njenoj moći da ubedi starije da su čudne epizode prošlost. Razvila je sposobnost da prepozna trenutak kad postoji mogućnost da se to desi. Nije umela, a često nije ni želela da to spreči, ali bi ponekad bilo dovoljno vremena da se brzo izvuče iz sobe, ili učionice, da se usami kad zvukovi postanu prigušeni, a siva izmaglica učini da stvari dobiju muljevite oblike.

                Telo je ostajalo nepokretno na mestu gde bi se zadesila, ali bi sve sve drugo iz nje iselilo na neko drugo mesto u drugo vreme, u drugačiju stvarnost. Jedna realnost je ostajala zamrznuta u trenutku, bez pokreta, dok se u drugoj odvijao život.

                Život koga se kasnije nije sećala.

                Ako joj to pretvaranje nije pošlo za rukom, zatvorila bi oči pre nego što se pogled ukoči i izgledalo je da spava, ili drema.

                U školi je to uspevalo. Dva puta su je nastavnici poslali na razgovor kod direktora zato što spava na času. Jednom su zvali roditelje. Pogledali su je sažaljivo, zagrlili je svako sa po jedne strane i bez reči odveli kući.    

                Tamo se već uveliko pušila šerpa puna tek skuvanog spanaća.

                Majku i oca je bilo nemoguće prevariti. Znali su da se ništa nije promenilo. Vera je primetila da su odlasci postali učestaliji. O tome nije nikome govorila.

                Ne gubi snagu na to da od nas prikriješ istinu, govorili su joj. Da li osećaš kad će to da se desi? Vera je znala. Sada je bila sasvim sigurna da su okidači svuda oko nje: nagli i jaki zvukovi, ili potresi tela, kao kad kine, ili se zakašlje. Ili kad se u školskom hodniku sudari sa nekim od učenika. Kad je neko prene iz razmišljanja. Zvuci, zvuci su bili najveća opasnost. A od zvukova se nije moglo pobeći.

                Otac je predložio da mu svaki put kad oseti prve znake, da signal, ako već ne može da kaže. Pomno je pratio i zapisivao. Veri dugo ništa nije govorio. Nije znala da u tim trenucima ona ne trepćući gleda u jednu istu tačku, da se ne pomera, da joj je celo telo kao zamrznuto, da je pogled prazan, da na licu nema izraza. Da je bleda, bez kapi krvi u obično rumenim obrazima.

                Vera nije imala predstavu o tome koliko su mama i tata brinuli, ni o satima koje su provodili svake noći pokušavajući da sami dokuče šta se dešava. I gde odlazi njihova devojčica. I zašto se vraća tako iscrpljena i pospana.

                Majka je sipala supu u tanjire: prvo mužu, pa deci, a na kraju sebi. Oprezno je vratila kutlaču u šerpu i poklopila je. Pažljivo je sedala privlačeći stolicu, tako da ni slučajno ne zaškripi po podu. Jeli su u tišini. Brat je bio još mali, nije mu bio jasno zašto su se pravila ponašanja za stolom promenila i na listu zabranjenog ušlo čak i zveckanje priborom za jelo. Ali, otac i majka su bili neobično ozbiljni i on se trudio da ne napravi grešku.

                Zazvonio je telefon. Svi su poskočili, otac i majka su se okrenuli prema Veri. Devojčica je zastala usred zalogaja i čekala. Sada, pitao je otac. Čekala je još koji trenutak. Ne, ništa. Ništa, sa olakšanjem je odgovorila.

Otac i majka su klonuli na stolice kao posle dugog pešačenja. Nemo su se gledali, a onda su nastavili ručak.

                Ne spavam! Ne sanjam! Ne znam da objasnim.   

                Sedeli su već skoro dva sata u dnevnoj sobi, majka, otac i Vera. Brat se igrao automobilčićima, koji bi povremeno neprijatno zaškripali po parketu, praćeni zvucima iz dečakovih stisnutih usana: fijuuuuuuuu, brmbrm... Niko na njega nije obraćao pažnju. Otac je govorio, a majka i Vera su ga pažljivo slušale. Samo kad bi pomenuo mogućnost da možda pada u neku vrstu sna, da sanja, pa se kasnije ne seća posle buđenja, što je za snove uobičajena pojava, Vera bi se ljutnula i podigla glas. Ma, ne spavam, ne sanjam. Ne, ne znam šta je, ali nije san. Zašto mi niko ne veruje, ljutila se.               

                U jedno je bila sasvim sigurna. To što se dešavalo iza maglene zavese, bio je njen život isto koliko i ovaj ovde. Skliznula bi u poznato kao da odatle nikad nije odlazila.

Tamo je vladala čudesna tišina. Vera je čekala da se desi nešto što će rasvetliti ovu pojavu i znala je sasvim pouzdano da je to veoma važno i da je drugačija od svih koje je poznavala. Prestala je da se plaši i čekala.

---

[1]Vesna Krmpotić, Bhagavatar

roman Astikja, korice

Recenzent Gordana Vlajić je napisala da je „autorka, kombinujući naratora posmatrača, naratora slušaoca i struje svesti, podarila srpskoj književnosti moderan i donekle eksperimentalni roman sa svim elementima besmrtnosti.“ 

Umesto najave i poziva da na našem sajtu čitate roman o duši koja uči kroz mnoge živote, evo nekoliko utisaka onih koji su roman čitali:

„Zovem se Astikja“- ovo je moja priča! (D.J.)

Knjiga nosi u sebi univerzalnu ljubav i nadu. (G.S.)

Vaše ime je u punom skladu sa onim što pišete. (V.V.)

Roman koji se čita u dahu, koji donosi smirenje, roman pun dobrote. (G.S.)

Predivan jezik i stil, tečan, svilenkast, ošišan kao vimbldonska trava... Ništa ne štrči, ničega ne manjka. (D.T.)

Autor: Dušica Ivanović

Izdavač: ARTE, Beograd, 2019.

Suizdavač: Književna radionica „Kordun“ 

PODELITE OVAJ TEKST NA: