детаљ слике: pixabay.com

Књижевна радионица Кордун од 8. јула објављује у наставцима(6) роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“ Душице Ивановић, писца из Торонта. Данас доносимо V део!

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ: ВЕРА

Врата у свијет отварала су се на унутрашњу страну. Заборавивши то, гурала сам их према вани и успијевала губити снагу. Врата се нису помицала ни за педаљ. Остајала сам иза њих као узник.*

Промаја је снажно залупила кухињска врата.

                Девојчица је осетила мучнину у стомаку и надолазећу вртоглавицу. Хтела је да затвори очи, али је неко или нешто предухитрило и навукло тамну завесу. Само на тренутак. Кратак, као кад трепнеш да избегнеш прашину коју доноси ветар, или кад те заслепи сунце. Онда се завеса померила и дете је прогледало.

                Опет си се замислила, рекла је мајка у пролазу док је спуштала тешку шерпу на сто. Опери руке, сад ће ручак.

                Вера је чула мајчин глас као из велике даљине и покушала је да одговори, али она више није била у кухињи са старинским шпоретом, резедо обојеним креденцем и тешким столом, са кога се пушила супа у дубоком тамноплавом лонцу.

                Вратила се тек после неколико тренутака. Дрхтала је и била неспособна да прозбори наредних пола сата.

                Отац и мајка су је гледали забринуто. Супа се сасвим охладила.

                Школа је од самог почетка била место на коме је била срећна и где је у свему била прва. Када су је уписали у први разред са пуних седам и по година, осећај да је другачија, јер је мало старија од осталих, није био пријатан. Била је једна од ретких који су и пре поласка у школу знали да читају и пишу. Временом је почела да ужива у пажњи учитеља и могућности да помаже својим другарима. Вера није била ни уображена, ни сујетна. Желела је да буде учитељица кад порасте.

                 На часу географије је пажљиво пратила кретање наставниковог штапа по мапи света док је предавао лекцију о Евроазији. Зашто два, а не једно копно, кад су већ спојена, запитала се и већ се спремала да подигне руку и своје питање гласно изговори, кад је некоме у последњој клупи средњег реда пала књига на под.

                Рука је остала у ваздуху, полуподигнута, европски и азијски континент су почели да се раздвајају, замагљена слика мапе се растезала још неки тренутак, а онда је настао мрак.  

                Кад подигнеш руку, Вера, онда питај, а не да зеваш тако и одузимаш ми драгоцено време, чула је наставников глас. Било јој је мука. Подигнута рука је треснула на клупу, а девојчицу је савладао умор као да је трчала километрима. Није била у стању да проговори.

Мами је рекла да јој је понекад мука и да јој се врти у глави. Од тог дана, за ручак су скоро  свакодневно имали спанаћ, или цвеклу.  Слаба јој је крв, објашњавала је мама осталим укућанима. Ушла је у пубертет, расте. Вера је покушала да избегне рибље уље, али је мајка сваког јутра, испраћајући је у школу, стајала на вратима строгог израза лица са кашиком у једној и бочицом уља у другој руци.

                Са бљутавим укусом у устима, журила је према школи и успут сретала своје другаре, па би наставили заједно узбрдо, неасфалтираном пречицом, не би ли што пре стигли у школско двориште и поиграли се пре звона.

                Имамо скоро пола сата, неко је викнуо. Хоћемо ли између две ватре? Вешто је избегла две лопте, а онда је трећа пала непосредно крај ње и уз снажан звук се одбила од бетона. Почела је да се навлачи сива завеса, а звуци су бивали све пригушенији, да би их на крају чула као да долазе из велике удаљености. Са друге стране је допирала мутна светлост. Неко је рекао: Испала си! А онда ништа, ништа у коме нема ни светла ни мрака, ни тишине ни звука.

                Повраћа ми се, мрмљала је док су је неке руке подизале и вукле према оближњој клупи. Пустите ме да спавам. Само да спавам.

                Поподне је тата одвео Веру код лекара. Мама је плакала.

Све је то нормално, убеђивао је Вериног оца ситан проседи доктор гледајући преко наочара које су висиле на самом крају носа. Девојчицин поглед је био прикован за њих, очекивала је да сваког тренутка склизну док је доктор климајући главом објашњавао нешто о центру за равнотежу и брзом расту, и неком хормону коме није могла да запамти име. Нека узима витамине и нека проводи што више времена напољу.  Цео дан је напољу, успротивио се отац. Једва је утерамо у кућу. Пубертет, понављао је човечуљак у белом мантилу. Све је то због пубертета и брзог раста.

                Док су се возили према кући, отац је пропитивао о симптомима, покушавао да допре до неког смисла, чак је питао и да ли се можда заљубила у неког дечака. Вера је поцрвенела. Тата са њом никад није разговарао на овакав начин. Понављала је, сад већ вичући, као да ће тиме да надгласа очева питања и ућутка га, да не зна, да јој није јасно зашто се то дешава, да није приметила никакву законитост. И да ће проћи. Наравно да ће проћи, осмехивао се тата док је паркирао Фићу испред зграде.

                Мама је стајала на балкону руку скрштених на стомаку. Између обрва јој се урезала дубока бора.

                Била је недеља и цела се породица окупила око великог кухињског стола. Свако је имао своје задужење. Вера је стављала прибор за јело у себи понављајући: кашика и нож десно, салвета сложена у троугао, таааако, па испод виљушке...  Сећала се да је дршка виљушке била хладна и глатка, да јој је само мало склизнула из прстију и ударила у ивицу тањира уз звонки звук.  

                Овога пута било је другачије. Била је на неком другом месту и то је било нормално. И то је била она. Кухиња и породица нису више постојали, као да је неко променио сценографију, и ликове, и место, и радњу... Онда је осетила малаксалост, ноге су је издале и да није било маме и тате да је прихвате, вероватно би била на поду. Тата је викао да отвори очи, неко је прскао водом по лицу, раскопчавали су јој кошуљу на грудима, квасили врат, отац јој је и даље викао поред самог увета да се пробуди, а Вера је била будна, али слаба, и спавало јој се, и нервирало је сво то комешање и паника.

                Сад ми све лепо испричај, поновио је отац држећи је за обе руке и уносећи јој се у лице. Све по реду. Нисам пала у несвест, нисам. Само сам била на другом месту. И... Сањала си, онесвестила си се и сањала, понављао је тата, то се дешава, и мени се једном догодило.

                На каквом другом месту, инсистирала је мајка. Не знам. Не сећам се. Не сећам се ничега, заплакала је Вера.

                Спавала је цело поподне. Тек увече је устала да нешто поједе и опет се вратила у кревет. Сутрадан јој нису дозволили да иде у школу. Мама је скувала још два килограма цвекле и послагала тегле у оставу. Додиривала их је пажљиво, као да се ради о драгоцености, као да је у њима чудотворни лек за Верин проблем. Расте, треба јој више гвожђа. Сутра ћемо за доручак пилећу џигерицу, рекла је, а тата је с разумевањем климао главом.

                Али, ни то није помогло.

                Све чешће се Вера искључивала из своје околине на неколико минута, а онда враћала из тог стања уморна и даље поспана. Ничега се није сећала. Шта си то сањала, чедо, питала ју је мајка. Није сањала и није умела да објасни зашто се тамо осећала једнако као и овде. Зашто је припадала оном тамо на неки сасвим други начин. Упињала се да се сети било чега, стиснула би снажно очне капке у том напору, али је видела само непрозирну маглу.

                Вера је чекала да је те недеље позову на разговор код психијатра. Одједном је све добило неки озбиљан тон. Не само што је доктор шаље код специјалисте, него ће тај специјалиста да проба да јој завири у мозак, у мисли, у снове. Ставиће јој електроде на главу, можда ће чак морати да јој обрије део главе. Покушала је да се пред родитељима понаша као да се ништа не дешава, али је то изазвало сумњу. Да ли ти је поново лоше? Глупо питање! Никада јој није лоше, осим кад је из тог чудног стања на силу извуку дрмусањем, поливањем водом и виком. Онда осети слабост и једино жели да спава, или макар да ћути.

                Одласци, како их је звала, били су сада, у ствари, пријатни. Као кад загази у топлу воду, топлију од ваздуха, па се опружи по њеној глаткој површини и плута. Није волела повратке, забринута лица и осећај да родитељи од ње нешто крију. Магла је почела да личи на сиве облаке. Кретала се споро. То је било све чега се могла сетити.

                А онда се поново десило у школи, усред часа математике. Била је прехлађена, снажно је кинула. Кратко време је тонула у сиву, магловиту масу, а када су почели да је дрмају и дозивају, схватила је да је била одсутна дуго, да су тамо били и други људи, да је текао неки други живот, и да је она била део тога, али сасвим другачија.

                У учионици је владала пометња. Вера је лежала на поду, а над њом су се надносила забринута и радознала дечја лица. У том тренутку се зачула сирена кола хитне помоћи.

Значи, увек је у питању неки веома јак звук, инсистирао је отац. Није хтео да се помири са тим да се нешто дешава, а да он над тим нема контролу. Био је практичан и одлучан човек, није могао да поднесе неизвесност и бескрајна нагађања. Тражио је узрок да би нашао решење. Дуга чекања између две посете лекарима, њихово заморно теоретисање, као да читају из уџбеника док седе заваљени у својим удобним фотељама руку скрштених на отеченим стомацима, повремено подижући наочаре које клизе на врх носа и гледајући у девојчицу са висине своје професије, оне која крије све тајне живота и смрти.

А оно између? А оно ван корица учених књига? Вера није знала шта је то, али је осећала да и родитељи и лекари гледају на погрешну страну, траже кривца у пубертету, у раду хормона, у уобичајеној збуњености детета на уласку у свет одраслих. Глупости, хтела је да викне! Саме глупости. Уместо да тражите грешку, проширите границе могућег, па ће и ове епизоде пасти у неку сасвим прихватљиву категорију. Нисам луда!

                Све очи су се окренуле ка њој. Схватила је да је то рекла гласно. И да то што је говорила није био ни речник ни размишљање тринаестогодишњег детета.

                Вера је сада чинила све што је у њеној моћи да убеди старије да су чудне епизоде прошлост. Развила је способност да препозна тренутак кад постоји могућност да се то деси. Није умела, а често није ни желела да то спречи, али би понекад било довољно времена да се брзо извуче из собе, или учионице, да се усами кад звукови постану пригушени, а сива измаглица учини да ствари добију муљевите облике.

                Тело је остајало непокретно на месту где би се задесила, али би све све друго из ње иселило на неко друго место у друго време, у другачију стварност. Једна реалност је остајала замрзнута у тренутку, без покрета, док се у другој одвијао живот.

                Живот кога се касније није сећала.

                Ако јој то претварање није пошло за руком, затворила би очи пре него што се поглед укочи и изгледало је да спава, или дрема.

                У школи је то успевало. Два пута су је наставници послали на разговор код директора зато што спава на часу. Једном су звали родитеље. Погледали су је сажаљиво, загрлили је свако са по једне стране и без речи одвели кући.    

                Тамо се већ увелико пушила шерпа пуна тек скуваног спанаћа.

                Мајку и оца је било немогуће преварити. Знали су да се ништа није променило. Вера је приметила да су одласци постали учесталији. О томе није никоме говорила.

                Не губи снагу на то да од нас прикријеш истину, говорили су јој. Да ли осећаш кад ће то да се деси? Вера је знала. Сада је била сасвим сигурна да су окидачи свуда око ње: нагли и јаки звукови, или потреси тела, као кад кине, или се закашље. Или кад се у школском ходнику судари са неким од ученика. Кад је неко прене из размишљања. Звуци, звуци су били највећа опасност. А од звукова се није могло побећи.

                Отац је предложио да му сваки пут кад осети прве знаке, да сигнал, ако већ не може да каже. Помно је пратио и записивао. Вери дуго ништа није говорио. Није знала да у тим тренуцима она не трепћући гледа у једну исту тачку, да се не помера, да јој је цело тело као замрзнуто, да је поглед празан, да на лицу нема израза. Да је бледа, без капи крви у обично руменим образима.

                Вера није имала представу о томе колико су мама и тата бринули, ни о сатима које су проводили сваке ноћи покушавајући да сами докуче шта се дешава. И где одлази њихова девојчица. И зашто се враћа тако исцрпљена и поспана.

                Мајка је сипала супу у тањире: прво мужу, па деци, а на крају себи. Опрезно је вратила кутлачу у шерпу и поклопила је. Пажљиво је седала привлачећи столицу, тако да ни случајно не зашкрипи по поду. Јели су у тишини. Брат је био још мали, није му био јасно зашто су се правила понашања за столом променила и на листу забрањеног ушло чак и звецкање прибором за јело. Али, отац и мајка су били необично озбиљни и он се трудио да не направи грешку.

                Зазвонио је телефон. Сви су поскочили, отац и мајка су се окренули према Вери. Девојчица је застала усред залогаја и чекала. Сада, питао је отац. Чекала је још који тренутак. Не, ништа. Ништа, са олакшањем је одговорила.

Отац и мајка су клонули на столице као после дугог пешачења. Немо су се гледали, а онда су наставили ручак.

                Не спавам! Не сањам! Не знам да објасним.   

                Седели су већ скоро два сата у дневној соби, мајка, отац и Вера. Брат се играо аутомобилчићима, који би повремено непријатно зашкрипали по паркету, праћени звуцима из дечакових стиснутих усана: фијуууууууу, брмбрм... Нико на њега није обраћао пажњу. Отац је говорио, а мајка и Вера су га пажљиво слушале. Само кад би поменуо могућност да можда пада у неку врсту сна, да сања, па се касније не сећа после буђења, што је за снове уобичајена појава, Вера би се љутнула и подигла глас. Ма, не спавам, не сањам. Не, не знам шта је, али није сан. Зашто ми нико не верује, љутила се.               

                У једно је била сасвим сигурна. То што се дешавало иза маглене завесе, био је њен живот исто колико и овај овде. Склизнула би у познато као да одатле никад није одлазила.

Тамо је владала чудесна тишина. Вера је чекала да се деси нешто што ће расветлити ову појаву и знала је сасвим поуздано да је то веома важно и да је другачија од свих које је познавала. Престала је да се плаши и чекала.

---

[1]Весна Крмпотић, Бхагаватар

роман Астикја, корице

Рецензент Гордана Влајић је написала да је „ауторка, комбинујући наратора посматрача, наратора слушаоца и струје свести, подарила српској књижевности модеран и донекле експериментални роман са свим елементима бесмртности.“ 

Уместо најаве и позива да на нашем сајту читате роман о души која учи кроз многе животе, ево неколико утисака оних који су роман читали:

„Зовем се Астикја“- ово је моја прича! (Д.Ј.)

Књига носи у себи универзалну љубав и наду. (Г.С.)

Ваше име је у пуном складу са оним што пишете. (В.В.)

Роман који се чита у даху, који доноси смирење, роман пун доброте. (Г.С.)

Предиван језик и стил, течан, свиленкаст, ошишан као вимблдонска трава... Ништа не штрчи, ничега не мањка. (Д.Т.)

Аутор: Душица Ивановић

Издавач: АРТЕ, Београд, 2019.

Суиздавач: Књижевна радионица „Кордун“ 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: