|
|
|
 | Branka Zeng | |
| |
detalj slike: 1zoom.me
JUTARNjA KAFA
Trenutak pre nego jutro pozdravi dan, kada noć počne bledeti u uglovima so-be…
Budna, odmaram ruke od dodira. Na uzglavlju, još toplom, treperi uzdah, miriše noć u odlasku njegovih koraka. Nazire se u bledilu tame nabor na jastuku, iz sećanja stvaram lik u njemu. Otkucaj sata ili srca meša se u jednom istom taktu, podseća na vreme koje je prošlo.
Kroz otvoren prozor neko proticanje, onako drugačije, novo, kao vazduh posle kiše. Čisto, okupano jutro u rađanju, prepoznajem njegov dah na obrazu. U oku vidim sva ona milovanja od kojih još treperim. Melodija koju smo sami komponovali, pretvara se u zvuk i miris svanuća koje sasvim sigurno ulazi u sobu.
„Ko danas kuva kafu i ide da kupi hleb“?
Kao po navici postavljam pitanje, dok odgovor ostaje da lebdi… Protežem se, ruka mi dodiruje uzglavlje… spuštam je namerno ne bi li osetila zapamćeni dodir. Izmiče mi, kao noć…
„ Danas je na tebe red…“
Dodiruje me usnama dok se glas razliva šapatom niz vrat…
„Nisam potrošio toplu vodu… hajde lenjivice“.
Bilo bi lepo ostati ovako, razmišljam, naslonjena na grudi i osluškivati… Beng! Beng! Beng…!
„Uh…“
Bacam prekrivač, ogoljeni predajemo se osvajaču – danu!
Na stolu u korpi, hleb mirisom draži nepce… Crvena ruža iz komšijske bašte, kao nehajno stavljena kraj tanjirića sa šoljicom kafe. Zadihan, crvenih obraza uzdržava se od smeha… kupila sam hleb a on… kako li je samo trčao… još da je komšija pogledao kroz prozor… Laticama dodirujem usne, upijajući se u njegov pogled… Smejemo se dok se kriška hleba namazana puterom smanjuje odgriscima… Eh, opet smo prosuli kafu, pri pokušaju da je u istom momentu ispijemo.
Kao i svakog jutra, sjurili smo se niz stepenice dok je za nama odzvanjao glas: „Komšije, lakše malo…“!
„lakše malo…“ da, ispijam kafu… jutro je nekako bez sjaja, tiho se probija kroz izmaglicu koja prekriva reku prateći njen tok… Onako nesvesno stavila sam ružu u knjigu i zaboravila na nju… ali oživela je ono davno jutro… zvuke, miris, dodir… niz vrat… blago zabacujem glavu unazad, neka nepoznata jeza me protresla… Umesto da vratim knjigu na policu, ostavljam je na stolu pored vazne u kojoj se šepure hrizanteme, kupila sam ih dan ranije na pijaci…
„Kupi gospoja, viš kako su šarene ma kao da ti se osmehuju… hajde evo jefti-no ću ti dam“.
Gledam ih sad… osmehnem se, onako kao i ovo jutro… Ne mogu onaj sjaj da vratim ali on postoji… tihuje u uspomeni…
|
