|
|
|
 | Бранка Зенг | |
| |
детаљ слике: 1zoom.me
ЈУТАРЊА КАФА
Тренутак пре него јутро поздрави дан, када ноћ почне бледети у угловима со-бе…
Будна, одмарам руке од додира. На узглављу, још топлом, трепери уздах, мирише ноћ у одласку његових корака. Назире се у бледилу таме набор на јастуку, из сећања стварам лик у њему. Откуцај сата или срца меша се у једном истом такту, подсећа на време које је прошло.
Кроз отворен прозор неко протицање, онако другачије, ново, као ваздух после кише. Чисто, окупано јутро у рађању, препознајем његов дах на образу. У оку видим сва она миловања од којих још треперим. Мелодија коју смо сами компоновали, претвара се у звук и мирис сванућа које сасвим сигурно улази у собу.
„Ко данас кува кафу и иде да купи хлеб“?
Као по навици постављам питање, док одговор остаје да лебди… Протежем се, рука ми додирује узглавље… спуштам је намерно не би ли осетила запамћени додир. Измиче ми, као ноћ…
„ Данас је на тебе ред…“
Додирује ме уснама док се глас разлива шапатом низ врат…
„Нисам потрошио топлу воду… хајде лењивице“.
Било би лепо остати овако, размишљам, наслоњена на груди и ослушкивати… Бенг! Бенг! Бенг…!
„Ух…“
Бацам прекривач, огољени предајемо се освајачу – дану!
На столу у корпи, хлеб мирисом дражи непце… Црвена ружа из комшијске баште, као нехајно стављена крај тањирића са шољицом кафе. Задихан, црвених образа уздржава се од смеха… купила сам хлеб а он… како ли је само трчао… још да је комшија погледао кроз прозор… Латицама додирујем усне, упијајући се у његов поглед… Смејемо се док се кришка хлеба намазана путером смањује одгрисцима… Ех, опет смо просули кафу, при покушају да је у истом моменту испијемо.
Као и сваког јутра, сјурили смо се низ степенице док је за нама одзвањао глас: „Комшије, лакше мало…“!
„лакше мало…“ да, испијам кафу… јутро је некако без сјаја, тихо се пробија кроз измаглицу која прекрива реку пратећи њен ток… Онако несвесно ставила сам ружу у књигу и заборавила на њу… али оживела је оно давно јутро… звуке, мирис, додир… низ врат… благо забацујем главу уназад, нека непозната језа ме протресла… Уместо да вратим књигу на полицу, остављам је на столу поред вазне у којој се шепуре хризантеме, купила сам их дан раније на пијаци…
„Купи госпоја, виш како су шарене ма као да ти се осмехују… хајде ево јефти-но ћу ти дам“.
Гледам их сад… осмехнем се, онако као и ово јутро… Не могу онај сјај да вратим али он постоји… тихује у успомени…
|
