detalj slike: prva.rs

GORKA KAFA

Stajali su na kapiji ispraćajući raspričane momke koji su ulazili u auto, raspoloženi, odlazeći u život. Braća po ocu se nisu mesecima videla. Marko, Vukov sin iz prvog braka je prošle nedelje doputovao iz Meksika, gde već desetak godina živi s majkom. Igor, unuk iz drugog sinovljevog braka, i Marko su često na internet vezi. Iščekivali su nestrpljivo susret uživo, praveći proteklih meseci planove. Večeras su vidno bili razdragani i glasni radujući se susretu i odlasku na novosadski Egzit. Okupili su se kod bake i deke na ručku, ispunivši im kuću radošću. Auto svirnu dvaput i odjuri kroz poslepodnevnu jaru, koja je sporo splašnjavala.

Pristavi kafu. Mogli bismo da je popijemo na terasi. Sinoć su zaprašivali komarce.

Beše teška sama sebi, činjaše joj se zbog proteklih dana letnjeg pakla od kog se asfalt isparavao. Ljubica se tromo penjala uz stepenice ka dvorištu kuće.

-Hoću. Stiže odmah! Samo se ti smesti u ležaljku i podigni noge da ti bude prijatnije. Malo su ti otečene.

Poletan, i kao i uvek spreman da joj do tančina udovolji, Radovan je poput mladića skakutao uz nju. Namesti joj jastučiće da joj bude što udobnije i hitro odjuri u kuhinju da pristavi kafu.

-Posluži nam iz bečkih porcelanskih šoljica, onih što stoje u trpezarijskoj vitrini na drugoj polici. Samo polako. Pazi da ih ne polupaš.

Kroz voćnjak se zgušnjavala naizgled nevidljiva masa tmine. Približavala se jedva primetnim lelujanjem. Zatim bi se usidrila kraj korena jabuke, čučala, tinjala...

Umorna sam, pomisli Ljubica. Čim se spustila, zaljulja se na ležaljci težinom svoga tela. Umorna sam od iščekivanja, umorna od sete koja tišti i kroz radovanja. Srce mi se stegne svaki put kad Marka privijem na grudi. Opsujem život! Što je morao hiljadama kilometara daleko da odrasta bez oca, bez nas? Eno ga, opet lupa posuđem. Nikad ne ume da bude pažljiviji! Ne mogu više da ga slušam, uzdahnu teško, cepajući poslednji zrak sunca koji joj je titrao pod ispucalim petama.

-Evo, malena moja! Stiže kafica iz posebnih šoljica! Baš je lepo što su nam unuci tu. Vidiš kako se fino slažu. Napravila si odličan ručak. U slast su sve pojeli. Vole nas, a tebe posebno. Znam ja to, vidim. Ti imaš toplinu koja se svakom uvuče pod kožu, mileno moje, reče i poljubi joj ruku, koju ona tromo samo spusti u krilo.

-Hoćeš li nam već jednom sipati tu kafu?, reče mu suzdržavajući nervozu zbog njegovog nametljivog umiljavanja.

Pili su kafu u predvečerje, suvo još od rane žege. Bezdašak je bubnjao u slepoočnicama, čineći Ljubicu još nervoznijom nego inače. Rade joj je već po navici, punog srca sve praštao i sve pripisivao dijabetesu, s kojim Ljubica živi od svoje osamnaeste godine. U toku ćaskanja Radovanu zazvoni telefon.

-Zdravo, sine. Evo, evo me... Čim se javio, Radovan se udaljio s terase prema spavaćoj sobi. -S Brankom sam u Beogradu. Pa rekao sam ti da imamo sastanak s poslovnim partnerom iz Užica, dogovaramo jedan ozbiljan posao. Glas mu je sve više odmicao. Uz lupu vratima, u trenutku se pretvorio u muk. Opet je sama sa svojom jezom. U grlu se stvrdnula knedla, ožilavila od godina. Steže je, guši. Ovih dana često misli na svoju majku, sitnu ženicu, beskrajnog srca. I ona je tako... I ona je predosetila, pomišlja iznova.

Šimšir uz stazu dvorišta šušnu. Iskoči krupna crna mačka sjajne dlake. Pope se uz stepenice. Ljubica se prenu. Gledale su se netremice. Prođe je neka jeza. Mačka žmirnu, kao da su se razumele i nestade kroz grobljanski miris šimšira. Mrzela je tu ogradu, a Rade ju je redovno potkresivao i bio ponosan kako mu uz stazu kojom se kreće čini dvorište lepim na oko.

Vratio se, ne spominjući razgovor sa sinom. Po običaju nastavi započet razgovor, dodatno glumeći ničim poremećenu atmosferu, iako je znao da joj ovakve situacije ne sme priređivati, jer je to svaki put uznemiri. Trebalo je da se javi sinu pre polaska iz Šapca. Onda ga ne bi zvao, pomišlja dok se veselo obraća Ljubici i ispija još koji preostali gutljaj kafe. Gleda je bledu, ozbiljnu sa iskamčenim osmejkom, kako se pridiže.

-Idem da legnem. Umorna sam. Nemoj da me iko uznemirava. Ne budi me ni ako me neko traži. Nipošto!

-Sad već da legneš? Tek je pola devet!, zbunjeno će Radovan, propuštajući je da prođe.

-Neka je . Moram leći. Mora tako.

-Dobro, dobro. Neću dati nikom da te budi, a ti zovi ako nešto treba. Mislio sam da zajedno gledamo film...Skupljajući šoljice isprati je pogledom, nezadovoljan ovlaš-poljupcem kojim dodirnu obraz pred spavanje.

Spavaća soba, prostrana i provetrena, bila je pozornica senki, koje su od ulične svetiljke poigravale po zidovima. Uključila je lampu i ozari se prostor prijatnom toplinom. Tražila je satensku spavaćicu koju još nikad nije obukla. Čuvala je za posebnu priliku. Bila je malo punačka, mada i dalje negovana i privlačna žena. Popivši vodu , spustila je čašu na nahtkasnu. Pogled joj je prešao preko reda knjiga Mir Jam i nekoliko omiljenih vikend -romana. Pomirljivo tiho uzdahnu i ugasi lampu. Sobom su ponovo titrale senke koje su pravile tanane grane žalosne vrbe pred prozorom. Posađena je pre više od trideset pet godina kada je i kuća sazidana.

Primirila se u postelji. Osećala je kako tone i utapa se u neku čudnu tminu, neobjašnjivo živu i gustu, kao i maločas na terasi. Pun je mesec. Ima moje tužne oči. Svaki put kad se zagledam u to čudno ogledalo, čini mi se briznuće u plač.

Zažmurila je. Sevnu šamar! Pa drugi! Osetila je bljesak i bol posred grudi. Otac je ljutito psuje i isteruje iz kuće.

-Kurvo! Ti moja kćer, moja krv?! Sestri nož u leđa da zabodeš! Nikad više da te ne vidim! Gubi mi se s očiju! Smesta!

Otišla je iz očeve kuće po snegu teturajući u kratkom kaputiću...Jedva stigavši da nazuje cipele. Pratio ju je majčin jecaj i očev muk. Nije znala kuda će ove noći, ni sutra, niti kome da hodi, ni gde će stići.

Ni sama ne zna kako je stigla do tetkine kuće. Bilo je veoma hladno. Duvao je severac i nanosio smetove. Zbunjena i zabrinuta tetka ju je brzo uvela i ugrejala pokraj vatre. Tiho su uz čaj i neprestane suze pričale da ne probude ostale ukućane. Rekla je samo da je bilo svađe i da je otac isterao, prećutavši pravi razlog. Doznaće već sutra. Doznaće se.

Radovan stiže kolima i dvaput svirka pred kapijom. Nosi joj kao i uvek pune kese potrepština, i neki vredan dar, zlatni nakit, parfem, odabran komad odeće... Ljubi je ozaren dok u naručju drži malenog Vuka. Napravio joj je kuću. Obezbedio kućnu pomoćnicu jednom sedmično, kasnije i baštovana. Kuća je bila veoma bogato opremljena. Ljubica, pomalo gorda, uvek doterana, imala je svoje drugarice i komšinice, s kojima je provodila vreme. Vikendom joj je dolazio Radovan, a inače je je živeo u Šapcu. Radio je kao poslovođa u državnom preduzeću, koje mu je omogućilo da pribavi popriličan imetak. Umeo je vešto da pliva u mutnim vodama.

Sa šesnaest godina, šiparica, pohađala je kurs daktilografije. Sestra joj je bila udata za momka iz fine porodice. Oboje zaposleni, živeli su lagodno i spokojno. Dolazila je da pričuva sestrića dok je sestra radila. Bezbroj se puta pitala kako se to zbilo. Kao u nekoj magli, obmani, zamci, rumena od strasti i njegovih slatkorečja, zgrešila je... Sa zetom je zgrešila. Neoprostivo.

Odbačena, prognana a nadasve sebi kriva, toliko strašno i nepovratno kriva! Nije imala kud, nego da čuva maleni život – svoj i detetov. Odjekivalo joj je kao strašan eho: Ja svastika – ljubavnica supruga žena! I šta je on mom detetu, otac ili teča?! Vrištala je gorka misao godinama. Kao kolutovi vode posle bačenog kamena, stišavali su se nemiri, do novog grumena koji se iz duše obrušavao.

A on, Radovan, voleo je strašću i snagom muškarca. Sam Bog zna kako je tu bruku istrpeo pred svima. Nije njoj o tome pričao, jer je znao koliko je sama ponela. Tereta. Više od toga ne bi izdržala. Žudeo je i strepeo da je sačuva za sebe, živeći godinama u dva braka. Događaj je u Šapcu preimenovan u puka ogovaranja, a na periferiji Beograda bili su neznanci, predstavljajući svoj brak kao idealan.

Godinama su rođene sestre bile suparnice, zavidnice, a obe očajnice. Živelo se priviknuto, kako se mora. Strašću ili katkad pobeđena sujetom, umela je strasno da ga ne da, trudeći se da ga voli kao svog muža. U otrežnjenju, sama u francuskom krevetu, gladna je gutala ljubavne romane. Živela je u zlatnom kavezu. Sve je u njenom životu bila obmana, podsmeh sudbine, sem glasova dve gugutke koje bi gugutavom mekoćom svako jutro bar malo zamelemile.

Sedela bi sama s komšijama, bračnim parovima, zbijajući šale, raspričana. U tom begu od samoće i sebe, naprezala se da ubedi sebe, ubeđujući druge u brak i veliku ljubav. Sin jeodrastao najviše na njenim plećima. Kakav je brak – takva su i deca, objašnjavala je sebi nestašluke sina tinejdžera.

Mačke su se jurile gonjene divljom strašću. Jauknuše, poput dečjeg plača, otegnuto i jezivo.

Ljubica , petogodišnja devojčica, potrča u zagrljaj majci. Otac joj pruža ruku. Sestrica prilazi darujući plavokosu lutku. Idu ka svetlosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: