детаљ слике: prva.rs

ГОРКА КАФА

Стајали су на капији испраћајући распричане момке који су улазили у ауто, расположени, одлазећи у живот. Браћа по оцу се нису месецима видела. Марко, Вуков син из првог брака је прошле недеље допутовао из Мексика, где већ десетак година живи с мајком. Игор, унук из другог синовљевог брака, и Марко су често на интернет вези. Ишчекивали су нестрпљиво сусрет уживо, правећи протеклих месеци планове. Вечерас су видно били раздрагани и гласни радујући се сусрету и одласку на новосадски Егзит. Окупили су се код баке и деке на ручку, испунивши им кућу радошћу. Ауто свирну двапут и одјури кроз послеподневну јару, која је споро сплашњавала.

Пристави кафу. Могли бисмо да је попијемо на тераси. Синоћ су запрашивали комарце.

Беше тешка сама себи, чињаше јој се због протеклих дана летњег пакла од ког се асфалт испаравао. Љубица се тромо пењала уз степенице ка дворишту куће.

-Хоћу. Стиже одмах! Само се ти смести у лежаљку и подигни ноге да ти буде пријатније. Мало су ти отечене.

Полетан, и као и увек спреман да јој до танчина удовољи, Радован је попут младића скакутао уз њу. Намести јој јастучиће да јој буде што удобније и хитро одјури у кухињу да пристави кафу.

-Послужи нам из бечких порцеланских шољица, оних што стоје у трпезаријској витрини на другој полици. Само полако. Пази да их не полупаш.

Кроз воћњак се згушњавала наизглед невидљива маса тмине. Приближавала се једва приметним лелујањем. Затим би се усидрила крај корена јабуке, чучала, тињала...

Уморна сам, помисли Љубица. Чим се спустила, заљуља се на лежаљци тежином свога тела. Уморна сам од ишчекивања, уморна од сете која тишти и кроз радовања. Срце ми се стегне сваки пут кад Марка привијем на груди. Опсујем живот! Што је морао хиљадама километара далеко да одраста без оца, без нас? Ено га, опет лупа посуђем. Никад не уме да буде пажљивији! Не могу више да га слушам, уздахну тешко, цепајући последњи зрак сунца који јој је титрао под испуцалим петама.

-Ево, малена моја! Стиже кафица из посебних шољица! Баш је лепо што су нам унуци ту. Видиш како се фино слажу. Направила си одличан ручак. У сласт су све појели. Воле нас, а тебе посебно. Знам ја то, видим. Ти имаш топлину која се сваком увуче под кожу, милено моје, рече и пољуби јој руку, коју она тромо само спусти у крило.

-Хоћеш ли нам већ једном сипати ту кафу?, рече му суздржавајући нервозу због његовог наметљивог умиљавања.

Пили су кафу у предвечерје, суво још од ране жеге. Бездашак је бубњао у слепоочницама, чинећи Љубицу још нервознијом него иначе. Раде јој је већ по навици, пуног срца све праштао и све приписивао дијабетесу, с којим Љубица живи од своје осамнаесте године. У току ћаскања Радовану зазвони телефон.

-Здраво, сине. Ево, ево ме... Чим се јавио, Радован се удаљио с терасе према спаваћој соби. -С Бранком сам у Београду. Па рекао сам ти да имамо састанак с пословним партнером из Ужица, договарамо један озбиљан посао. Глас му је све више одмицао. Уз лупу вратима, у тренутку се претворио у мук. Опет је сама са својом језом. У грлу се стврднула кнедла, ожилавила од година. Стеже је, гуши. Ових дана често мисли на своју мајку, ситну женицу, бескрајног срца. И она је тако... И она је предосетила, помишља изнова.

Шимшир уз стазу дворишта шушну. Искочи крупна црна мачка сјајне длаке. Попе се уз степенице. Љубица се прену. Гледале су се нетремице. Прође је нека језа. Мачка жмирну, као да су се разумеле и нестаде кроз гробљански мирис шимшира. Мрзела је ту ограду, а Раде ју је редовно поткресивао и био поносан како му уз стазу којом се креће чини двориште лепим на око.

Вратио се, не спомињући разговор са сином. По обичају настави започет разговор, додатно глумећи ничим поремећену атмосферу, иако је знао да јој овакве ситуације не сме приређивати, јер је то сваки пут узнемири. Требало је да се јави сину пре поласка из Шапца. Онда га не би звао, помишља док се весело обраћа Љубици и испија још који преостали гутљај кафе. Гледа је бледу, озбиљну са искамченим осмејком, како се придиже.

-Идем да легнем. Уморна сам. Немој да ме ико узнемирава. Не буди ме ни ако ме неко тражи. Нипошто!

-Сад већ да легнеш? Тек је пола девет!, збуњено ће Радован, пропуштајући је да прође.

-Нека је . Морам лећи. Мора тако.

-Добро, добро. Нећу дати ником да те буди, а ти зови ако нешто треба. Мислио сам да заједно гледамо филм...Скупљајући шољице испрати је погледом, незадовољан овлаш-пољупцем којим додирну образ пред спавање.

Спаваћа соба, пространа и проветрена, била је позорница сенки, које су од уличне светиљке поигравале по зидовима. Укључила је лампу и озари се простор пријатном топлином. Тражила је сатенску спаваћицу коју још никад није обукла. Чувала је за посебну прилику. Била је мало пуначка, мада и даље негована и привлачна жена. Попивши воду , спустила је чашу на нахткасну. Поглед јој је прешао преко реда књига Мир Јам и неколико омиљених викенд -романа. Помирљиво тихо уздахну и угаси лампу. Собом су поново титрале сенке које су правиле танане гране жалосне врбе пред прозором. Посађена је пре више од тридесет пет година када је и кућа сазидана.

Примирила се у постељи. Осећала је како тоне и утапа се у неку чудну тмину, необјашњиво живу и густу, као и малочас на тераси. Пун је месец. Има моје тужне очи. Сваки пут кад се загледам у то чудно огледало, чини ми се бризнуће у плач.

Зажмурила је. Севну шамар! Па други! Осетила је бљесак и бол посред груди. Отац је љутито псује и истерује из куће.

-Курво! Ти моја кћер, моја крв?! Сестри нож у леђа да забодеш! Никад више да те не видим! Губи ми се с очију! Сместа!

Отишла је из очеве куће по снегу тетурајући у кратком капутићу...Једва стигавши да назује ципеле. Пратио ју је мајчин јецај и очев мук. Није знала куда ће ове ноћи, ни сутра, нити коме да ходи, ни где ће стићи.

Ни сама не зна како је стигла до теткине куће. Било је веома хладно. Дувао је северац и наносио сметове. Збуњена и забринута тетка ју је брзо увела и угрејала покрај ватре. Тихо су уз чај и непрестане сузе причале да не пробуде остале укућане. Рекла је само да је било свађе и да је отац истерао, прећутавши прави разлог. Дознаће већ сутра. Дознаће се.

Радован стиже колима и двапут свирка пред капијом. Носи јој као и увек пуне кесе потрепштина, и неки вредан дар, златни накит, парфем, одабран комад одеће... Љуби је озарен док у наручју држи маленог Вука. Направио јој је кућу. Обезбедио кућну помоћницу једном седмично, касније и баштована. Кућа је била веома богато опремљена. Љубица, помало горда, увек дотерана, имала је своје другарице и комшинице, с којима је проводила време. Викендом јој је долазио Радован, а иначе је је живео у Шапцу. Радио је као пословођа у државном предузећу, које му је омогућило да прибави поприличан иметак. Умео је вешто да плива у мутним водама.

Са шеснаест година, шипарица, похађала је курс дактилографије. Сестра јој је била удата за момка из фине породице. Обоје запослени, живели су лагодно и спокојно. Долазила је да причува сестрића док је сестра радила. Безброј се пута питала како се то збило. Као у некој магли, обмани, замци, румена од страсти и његових слаткоречја, згрешила је... Са зетом је згрешила. Неопростиво.

Одбачена, прогнана а надасве себи крива, толико страшно и неповратно крива! Није имала куд, него да чува малени живот – свој и дететов. Одјекивало јој је као страшан ехо: Ја свастика – љубавница супруга жена! И шта је он мом детету, отац или теча?! Вриштала је горка мисао годинама. Као колутови воде после баченог камена, стишавали су се немири, до новог грумена који се из душе обрушавао.

А он, Радован, волео је страшћу и снагом мушкарца. Сам Бог зна како је ту бруку истрпео пред свима. Није њој о томе причао, јер је знао колико је сама понела. Терета. Више од тога не би издржала. Жудео је и стрепео да је сачува за себе, живећи годинама у два брака. Догађај је у Шапцу преименован у пука оговарања, а на периферији Београда били су незнанци, представљајући свој брак као идеалан.

Годинама су рођене сестре биле супарнице, завиднице, а обе очајнице. Живело се привикнуто, како се мора. Страшћу или каткад побеђена сујетом, умела је страсно да га не да, трудећи се да га воли као свог мужа. У отрежњењу, сама у француском кревету, гладна је гутала љубавне романе. Живела је у златном кавезу. Све је у њеном животу била обмана, подсмех судбине, сем гласова две гугутке које би гугутавом мекоћом свако јутро бар мало замелемиле.

Седела би сама с комшијама, брачним паровима, збијајући шале, распричана. У том бегу од самоће и себе, напрезала се да убеди себе, убеђујући друге у брак и велику љубав. Син јеодрастао највише на њеним плећима. Какав је брак – таква су и деца, објашњавала је себи несташлуке сина тинејџера.

Мачке су се јуриле гоњене дивљом страшћу. Јаукнуше, попут дечјег плача, отегнуто и језиво.

Љубица , петогодишња девојчица, потрча у загрљај мајци. Отац јој пружа руку. Сестрица прилази дарујући плавокосу лутку. Иду ка светлости.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: